Zašto ste imali više zavesa od prozora? Suđenje optuženima za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića

Ovo su moje impresije sa znanjem o tome da advokati imaju prava da budu ovakvi, kada im se dozvoli, da poštujem prezumpciju nevinosti… Prvi put sam u Palati pravde posle renoviranja zgrade zbog čega treba da budemo zahvalni donatorima iz EU koji su to omogućili. Ali nama je očigledno potrebna i obnova moralnih i ljudskih postulata. Lepe zgrade u tom kraju, uključujući i Beograd na vodi čiji se odblesak vidi u prozorima Palate pravde, neće nam doneti ni pravdu ni boljitak na koje treba da nas podsete.

***

Paljenje kuće novinara Žig info iz Grocke Milana Jovanovića pratim od samog početka 12. decembra 2018. godine. Bio sam uključen kroz Stalnu radnu grupu za bezbednost novinara, ali i kroz ličnu podršku, solidarnost. Ovo je svakako pokušaj ubistva kolege i njegove supruge, jer je bacanjem molotovljevog koktela na garažu koja je povezana zidom sa kućom, bilo nemoguće proceniti da će to biti samo opomena, pretnja.

U vrlo kratkom vremenskom roku tužilaštvo i policija pronašli su i uhapsili počinice, tako da je već posle dva ili tri meseca bila zaokružena optužnica, jer je identifikovan i optužen za to delo posrednik i nalogodavac, predsednik opštine Grocka Dragoljub Simonović.

Umesto efikasnog suđenja, za koje su postojali svi elementi, i brzog dolaska do presude i postizanja pravde, sud je zakazivao suđenja sa rokovima koji nisu sa sobom nosili značaj težine počinjenog dela i činjenice da je u pitanju napad na život novinara. Na to se nadovezala opstrukcija advokata optuženih, koji su svesno ušli u situaciju da zbog nedolaska na suđenje budu kažnjeni. I brojne druge opstrukcije. Iako pokazuje određenu dozu rešenosti da privede što pre kraju ovo suđenje, sudija je ipak dopustio da se neopravdano dugo razvuče ovo suđenje koje ima veliki značaj i za nas ovde u Srbiji, i globalno. To je stvorilo prostor da se utiče na okrivljene koji su promenili svoje prvobitno date iskaze i priznanja.

Ovo suđenje najbolje pokazuje položaj novinara u Srbiji danas. Iako su dokazane krivice kroz istražni postupak, svojevoljno, zakonito datim priznanjima i presudom, žrtve su i danas, posle godinu i po dana, izložene dodatnom nasilju ovako vođenog sudskog procesa. Danas je iskaz davala supruga novinara Milana Jovanovića, Jela Deljanin, koja je praktično spasla život Milanu i sebi. Od tada ne spava – već, dakle, dve godine. Ljilja Smajlović me svojevremeno zvala da pomognem da, jednog od vikenda posle paljevine, pomognem da dođe do hitne pomoći, zbog iscrpljenosti i nespavanja. Od tada znam za ove Jeline probleme.

Iako je već dala iskaz, i danas izjavila da ostaje pri datom iskazu, advokati odbrane insistirali su da postavljaju pitanja. Sudija je dozvolio iako je bilo potpuno jasno da su radnje koje su već napravljene sasvim dovoljne. Bila je to dozvola da se ponovi viktimiziranje nad oštećenom-svedokom.

“Bio je to uobičajen dan, išli smo u grad, podigli penzije, registrovali auto, otišli mirno na spavanje, nikom ne dugujemo, nismo nikome uradili zlo… Milan je spavao u prizemlju a ja sam bila na spratu. Nisam spavala, bila sam uznemirena, gledala TV, negde oko 2 sata i 40 minuta čula sam dva puta pucanje, kao petarda… Odjednom čujem lomljavu stakla, izađem na terasu, vidim auto u daljini odlazi, nisam videla boju, registraciju, pogledam u garažu i vidim plamen, kuća…Toliko sam se uzbudila, u strahu uđem u sobu, setim se Milana, krenem u pidžami prema njemu niz stepenice… Kako sam išla niz stepenice, ništa nisam videla od dima. Projurila kroz dim do Milana, spavao je…. Drmusala ga, vukla, on nije reagovao, astmatičar i dijabetičar… Dim ga je opio… Dobila sam nekako snagu da ga izvučem iz kreveta, izvučem napolje, počeo da povraća. Htela sam da se vratim u kuću da uzmem dokumenta… ali nisam mogla da priđem… Komšija je Milana odvezao u hitnu pomoć… ostala sam sama. Ostali smo beskućnici, samo mislim o tome da ćemo u tuđem stanu spavati, od komšija ćemo uzeti odelo… Novac, imali smo nešto novca za stare dane, za sahranu kako se kaže, sve nam izgorelo sva dokumenta… Stojim, plačem, bedna, jadna…. U momentu sam želela da uletim u tu vatru, da izgorim sa tim stanom, sa tim stvarima. Kad toliko stvarate, odjednom postajete beskućnik. Bosa u pidžami u decembru mesecu. Psihički sam propala, dobila aritmiju srca, visok pritisak… Do tada sam bila zdrava. I dan danas, posle godinu i po dana, ne mogu mirno da zaspim. Svaki šum, korak, automobil kad čujem, ja trčim na terasu. Pod stalnim sam stresom da će to neko opet uraditi. Oba kuka sam operisala. I fizički i psihički sam propala. Milana su odveli u hitnu pomoć, ja sam sačekala miliciju. Nisam mogla da se setim ni mog ni Milanovog datuma rođenja. Posle smo išli u gradsku bolnicu. Milan je primio infuziju, injekcije, otišli smo posle kod komšinice. Kod komšinice smo bili desetak dana. Posle smo iznajmili stan na Banovom brdu… Posle su skupljene pare od strane novinara, Fondacija Slavko Ćuruvije je to organizovala, da se koliko toliko sredi kuća, pa smo se negde u maju vratili. Još nije sređeno. Još miriše sve na paljevinu. I podseća nas stalno na to što se dogodilo.”

Advokat optuženog Mihajlovića, Ivica Vuković je krenuo sa svojevrsnim mrcvarenjem oštećene Jele.

– Da li su pucnji bili identični, kako zna da je Milan bio omamljen dimom a ne od lekova?

„Pa medicinska sestra sam… Razlika je, jer je povraćao a to može od dima.“

– Ko je pozvao policiju, hitnu pomoć, vatrogasce?

„Komšije…“

– Koliko je trajalo od paljevine dok nisu otišli…

„Samo 40 min je trebalo da dođu… komšinica je gledala na sat i nervirala se… Čekamo vatrogasce iz Beograda. Milicija ranije, vatrogasci kasnije sa Voždovca…“

– Dokument MUPa kaže da je ekipa stigla posle 21 min.

Šta hoćemo da definišemo, pita sudija.

– 20 min požara puno znači, može više i manje da izgori. Da li dopuštate da je bilo 21 min.

Tužilac interveniše… sudija se ne snalazi… Slede pitanja o broju zavesa, garnišli, goblena…

– Kako to da je broj zavesa veći od broja prozora?

Na sramno pitanje koje ima funkciju zbunjivanja i potcenjivanja nema reakcije. Sudija u nekom trenutku i sam kaže da svi imaju više zavesa od prozora da kada se peru da imaju druge da se postave. Svakome to izgleda normalno.

– Zašto ste kupili televizore pre požara?

Advokat dostavlja sudiji fotografije na izjašnjenje oštećene, koje ranije nisu bile deo procesa. Sudija ne sprečava ovo mrcvarenje.

Nastavlja se i traje u nedogled i pored očigledne činjenice da isleđivanje nema drugog smisla osim da zbuni ženu koja godinu i po dana trpi teške zdravstvene posledice ovog napada na njen i život njenog muža.

Advokatica Zora Dobričanin, branilac optuženih, redovno kasni na suđenja. Danas je zakasnila 20 minuta. Cela sudnica je čekala, advokati optuženihi su se sprdali, zar ste očekivali da će doći na vreme. Opstrukcija sa kojom se još i sprdaju. Sudija je nije ni opomenuo kada je ušla, kao ni prethodnih puta.

To je prava slika našeg pravosudnog sistema, neefikasnosti odnosa prema pravdi.

Nju ponovo interesuje koliko su para dobili za renoviranje, iako se sve može videti na sajtu donacije.rs preko kojeg je Fondacija Slavko Ćuruvija prikupljala priloge kolega novinara i građana za obnovu kuće. Mislim da je skupljeno nešto preko 20.000 evra kojima su direktno finansirani radovi da se kuća privede nekom elementarnom stanju da u nju mogu da se vrate. Što se i dogodilo krajem maja 2019. Opet neki pokušaj da se ceo proces solidarnosti kolega prikaže kao neka zavera.

Na kraju, Jela nije mogla ni da stoji na nogama. Na kraju davanja iskaza dobijam utisak da je poželela isto i dok je požar još trajao, da se baci u tu vatru, da je nema… Osećam da nad nama lebdi poraz. Ljudskosti, pravde, poštovanja procedura, nipodaštavanje važnosti slučaja. I nemoći da se nešto promeni.

Predsednik Republike Srbije nedavno je, komentarišući nepovoljni izveštaj Fridom Hausa, napomenuo da je to rezultat paljenja Milanove i Jeline kuće i neefikasnosti sudskog procesa. Izgledalo je kao da je rekao da će ubrzo presuda.

Vidi se da to neće ići kako je pretpostavio. I ne treba predsednik time da se bavi. Ali svi treba da se bavimo načinom na koji se vode sudski procesi, na koji način se ponašaju sudije tolerišući i dajući zeleno svetlo za sve moguće opstrukcije, ne štiteći kroz mogućnosti koje im zakon pruža da zaštite žrtve. Ni tužilaštvo nije baš reagovalo na adekvatan način da zaštiti oštećene i svedoke.

Zato bih voleo da je predsednik Aleksandar Vučić kao građanin bio danas sa nama u sudnici. Verujem da bi kao diplomirani pravnik mnogo bolje razumeo i od mene koliko je sve danas u Palati pravde bilo pogrešno i zašto sam ovo morao da napišem. I koliko toga mora da se menja da se nešto ovako više nikada ne desi. Ne treba nama nikakav izveštaj da bismo svi bili svesni u kakvom smo problemu.

***

Milan ima preko 70 godina, Jela blizu. Izgledalo je da su usamljeni u ovom procesu. Da samo oni znaju šta su preživeli i šta preživljavaju iako su i ostali imali priliku da se u sve to uvere. I iako Milan ima stalnu policijsku zaštitu, jer očigledno da nadležne institucije procenjuju da im je život ugrožen. Znam kako izgleda takva vrsta bezbednosti jer sam bio u istoj situaciji šest godina. Biti siguran a zarobljen.

I lično osećam poraz, nastojao sam više puta da institucije sistema pomognu da se obnova kuće dovrši, nije uspelo, izgubio sam dosta vremena da ubedim lokalne službe da ponovo priključe kuću kolege Jovanovića na kanalizacionu mrežu, nakon što su je isekli po nalogu vlasti opštine bez i jednog razloga.

Mogu da zamislim da se dogodi osuđujuća presuda, ali u isto vreme i da svi budemo svesni da nije ispunjena pravda.

Sve češće živimo te paradokse koji duboko zadiru u suštine našeg opstanka, postojanja. Da imamo prava a ne možemo da ih koristimo, da smo zdravstveno osigurani a da nema pristupa mogućnosti lečenja, da imamo slobodu ali da imamo niz limitirajućih situacija.

Imamo šanse da menjamo. Mislim da svi u tome moramo da uzmemo učešće.

I da to nije samo nekakav dijalog, nego jasni urgentni konkretni društveni dogovor sa obavezivanjima. Da li je moguć ? Mislim da treba da učinimo sve, da probamo.