Završeno ponovljeno suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije. Izricanje presude zakazano za 2. decembar

Završnim rečima drugooptuženog Milana Radonjića i četvrtooptuženog Ratka Romića danas je, posle gotovo punih 13 meseci, okončano ponovljeno suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije, novinara i izdavača novina Dnevni telegraf i časopisa Evropljanin. U prvostepenom postupku njih dvojica su zajedno sa prvooptuženim Radomirom Markovićem i trećeoptuženim Miroslavom Kurakom (u bekstvu) osuđeni na ukupno 100 godina zatvora.

Tokom celokupnog postupka bilo je upliva vaninstitucionalnih organizacija: portala, fondacija, nepoznatih NVO, Verana Matića… koji su iznosili manipulativne činjenice da bi se samo i isključivo donela osuđujuća presuda (Ratko Romić, četvrtooptuženi)

Radonjić i Romić su danas pred sudskim većem tzv. Specijalnog suda za organizovani kriminal ponovili da nisu krivi za ubistvo novinara izvršeno na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, a optužnicu su ocenili kao neutemeljenu na dokazima. U sudnici je danas posebno inovativan sa epitetima bio Radonjić, pa je za optužnicu, tužiočev postupak i dokaze rekao da su „nestvarni“, „nezamislivi“, „frapantni“, „manipulacija“ i „laž koja nema veze sa životom, a kamoli sa istinom“.

On je rekao da je time „zgrožen“ i „uvređen“. I pored ovakve elokventnosti, Radonjić je stalno zastajao, uzdisao i širio ruke u znak čuđenja, odajući utisak čoveka koji je nemoćan da pronađe dovoljno dobre reči da opiše to što ga je zadesilo.

„Optužnicu apsolutno ne prihvatam i doživljavam je kao pokriće za sve medijske i politikantske optužbe protiv Službe (Resora državne bezbednosti u vreme režima Slobodana Miloševića, prim. nov.) i mene. Ne očekujem da mi bilo ko veruje, čak očekujem da mi ne verujete, ali očekujem da se sve što sam ovde govorio proveri“, rekao je na početku bivši načelnik beogradskog centra RDB, a na samom kraju se direktno obratio sudskom veću:

„Nadam se da ćete sačuvati svoju profesionalnu čast u ovom postupku.“

Radonjić: „Nervira me neznanje o radu Službe“

Izlaganje Milana Radonjića trajalo je jedan sat, tokom koga je iznosio detalje iz svog inače uobičajenog korpusa tvrdnji o zakonima i pravilima koji su se striktno poštovali u tajnoj policiji jednog mračnog vremena, koje će ostati upamćeno po ubistvima novinara i političkih protivnika.

Rekao je da nije davao usmene naloge, pogotovo nije davao protivzakonite naloge, da nema nijednog naloga bez pismenog pokrića, da nije dao nalog za ubistvo nikoga, pa ni Slavka Ćuruvije, a posebno ga nervira „neznanje o radu Službe koje je tužilac opisao u optužnici i prilagođavao kako mu je trebalo“.

Cilj optužnice je da se RDB prikaže kao kriminalna i zločinačka organizacija, kao i cela država i tadašnja vlada (Ratko Romić, četvrtooptuženi)

„O načinu kako radi Služba mogla bi se napisati knjiga“, rekao je Radonjić, a to kako ju je tužilac prikazao nazvao je „izmišljotinama“, „insinuacijama“ i „manipulacijama“.

Radonjić je naveo imena ključnih svedoka i operativaca koji su bili važni za ovaj postupak rekavši da „lično nema negativan stav prema bilo kom učesniku ovog postupka, osim prema Stevanu Nikčeviću, Vladanu Nikoliću, Goranu Petroviću, Zoranu Mijatoviću, a posebno prema kreatoru ove priče Draganu Kecmanu (inspektor koji je podneo krivičnu prijavu na osnovu koje su uhapšeni Radonjić i Romić i napisao optužnicu, prim. nov.)“. Za Dragana Kecmana je izjavio da je „u potpunosti izmislio“ njegov razgovor sa Radetom Markovićem. Stevana Nikčevića, koji je u to vreme bio njegov zamenik, optužio je da je ukrao izveštaj o praćenju (u javnosti poznat kao dosije „Ćuran“), što je krivično delo, i insinuirao da taj izveštaj nije verodostojan jer niko nije video original i svi, po njegovim rečima, imamo posla samo sa kopijama koje su mogle biti menjane.

Pokušao je da zakonima i „pravilima Službe“ opravda neuobičajeni postupak praćenja Slavka Ćuruvije, iz minuta u minut tokom dva dana, 10. i 11. aprila, sve do pred samo ubistvo, i to na način koji je poznat kao kliše za sva politička ubistva, a primećen je i u nekim novijim slučajevima likvidacija – operativci DB zloupotrebljeni su tako da svojim praćenjem žrtve praktično omoguće nesmetanu likvidaciju. Uvek je pratnja povlačena neposredno pred ubistvo. To je matrica primenjena u atentatu na Ibarskoj magistrali, pokušaju ubistva Vuka Draškovića u Budvi, ubistvu Ivana Stambolića, da navedemo samo primere za koje je prvooptuženi Radomir Marković već kažnjen maksimalnom zatvorskom kaznom od 40 godina.

Radonjić: Služba nikoga ne prati zbog govora u Senatu

Radonjić je danas ponovio da su razlozi za praćenje Ćuruvije bili njegovi kontakti sa stranim ambasadama, koje je okarakterisao kao bezbednosno opasne, a istakao je da Služba nikog ne bi pratila zbog nekog govora u Senatu, ali da je njega interesovalo „zašto neko dobija stotine hiljada evra, posebno ako se to događa u kući, bez dokumentacije o primopredaji“. Takođe je negirao da je Ćuruvija kao novinar bio interesantan Službi, jer on u vreme ubistva već sedam meseci nije izdavao novine. Svojevremeno je Zora Dobričanin Nikodinović rekla na suđenju da se država „na legalan način“ obračunala sa Ćuruvijom zatvorivši mu novine i da nije imala potrebe da ga fizički likvidira.

„Vređa me što nisu izvršene provere. Nestvarna je činjenica da navodi Milorada Lukovića Legije nikad nisu proveravani. Nejasno mi je da postoji takav ekskluzivitet u ovoj ili bilo kojoj drugoj situaciji“, ocenio je Radonjić jedan od ključnih iskaza koji povezuje Radeta Markovića, kao nalogodavca, sa ubistvom novinara, te ponovio tvrdnje da je Ulemekov iskaz laž.

Pojedincima je ovde važnije da se okrivi Služba nego da se otkriju ubice Slavka Ćuruvije. To je za mene nestvarno saznanje (Milan Radonjić, drugooptuženi)

Rekao je da je „glupost“ tvrdnja tužioca da je za načelnika beogradskog centra RDB prebačen kao član organizovane kriminalne grupe da bi vršio krivična dela, jer je navodno na prethodnom poslu imao sve mogućnosti da to radi – da je hteo. Negirao je da se ikada telefonom čuo sa Miroslavom Kurakom, koga optužnica tereti da je neposredni izvršilac, i insinuirao da je neko manipulisao njegovim telefonima koji su bili u depou dok je on 2001. godine bio u pritvoru.

„Ko je hteo, mogao je da ih uzme i uradi šta hoće“, rekao je Radonjić.

Zanimljiv je deo njegove završne reči u kome je za neke od opisa iz optužnice kako su postupali tokom praćenja Ćuruvije rekao „frapantno je saznanje da tako nešto može da se radi“ i dodao:

„Mi bismo bili na robiji da smo tako radili. Da sam ijednu laž izgovorio, imali biste pravo da me osudite. (…) Neću da me niko pravi budalom, a posebno idiotom koji se ponaša onako kako je u optužnici opisano.“

Ponovio je svoje ranije tvrdnje da je prekid praćenja Ćuruvije naredio u 16.28 tog dana i da nakon toga više nije kontaktirao sa operativcima na terenu, ali nije znao ni kuda, sa kim i zašto je iz kafane „Kolarac“ krenuo Ćuruvija.

„Trudio sam se da radim na zaštiti države i njenih građana. Doveden sam u situaciju da objašnjavam da nisam ubica. Ja znam da nisam ubica. Pojedincima je ovde važnije da se okrivi Služba nego da se otkriju ubice Slavka Ćuruvije. To je za mene nestvarno saznanje“, rekao je Radonjić.

Portali, fondacije, NVO – i opet Veran

Nakon njega završnu reč je izneo Ratko Romić, bivši inspektor u Drugom odeljenju, koji je optužen da je pomogao Kuraku u izvršenju ubistva. On je ponovio da je „montirana optužnica“, da tužilac svoje optužbe nije dokazao i da nije kriv.

„Cilj optužnice je da se RDB prikaže kao kriminalna i zločinačka organizacija, kao i cela država i tadašnja vlada. Pitanje je da li je tužilac to sam smislio. Protiv mene nema ni materijalnih ni forenzičkih dokaza, nema svedoka, otisaka, nema oružja kojim je ubistvo izvršeno“, rekao je Romić i dodao da mu „Radonjić nikad nije izdao nijedan protivzakonit nalog“.

On je negirao da je 11. aprila vozio službeni automobil – beli golf – koji je u optužnici naveden kao sredstvo izvršenja i ponovio da je u vreme ubistva njegov telefon registrovan na baznoj stanici u Zvečanskoj. Kritikovao je tužioca da je pomerao vreme ubistva da bi ga, navodno, upodobio vremenima kada su telefoni Romića i Kuraka na trakama sa baznih stanica mobilne telefonije registrovani u blizini ubistva.

Optužnicu apsolutno ne prihvatam i doživljavam je kao pokriće za sve medijske i politikantske optužbe protiv Službe i mene (Milan Radonjić, drugooptuženi)

Time je Romić pokušao da negira dokaze koji spadaju među ključne i koje je odbrana sve vreme suđenja pokušavala da diskredituje i izbaci, ali ih je i ovo sudsko veće dva puta izbacivalo iz spisa predmeta. Prema podacima sa baznih stanica, i Romić i Kurak su bili u rejonu ubistva i 10. i 11. aprila.

Pa je tako 10. aprila 1999. godine Romić koristio mobilni telefon koji je registrovala bazna stanica Hilandarska 2 u 14.19 časova i u 15.27 časova. U pitanju je gotovo čitav sat njegovog boravka, iako on tvrdi da je samo prolazio kolima u blizini, Takovskom ulicom. Takođe, 11. aprila, na dan ubistva, sa iste ove bazne stanice telefon optuženog Romića registrovan je u 16.38 časova (zvao Kuraka) i u 16.39 časova (zvao Radonjića), a registrovala ga je i bazna stanica Takovska 2 u 16.58 časova. Romić neuverljivo tvrdi da je samo prolazio tuda, da ga niko nije video, ni njega, ni Kuraka, a ni famozni beli golf.

Ratko Romić je na kraju svog gotovo sat i po dugog izlaganja završne reči optužio medije, nevladine organizacije i predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara da su manipulativno uticali na ceo postupak:

„Tokom celokupnog postupka bilo je upliva vaninstitucionalnih organizacija: portala, fondacija, nepoznatih NVO, Verana Matića… koji su iznosili manipulativne činjenice i koji su za javnost stvarali lažnu sliku na temu istine, da bi se samo i isključivo donela osuđujuća presuda, nevezano za nepostojanje dokaza.“

Time je završen ponovljeni postupak za ubistvo Slavka Ćuruvije. Izricanje presude zakazano je za 2. decembar, u 14.30, u sudnici broj jedan. Sutkinja je naglasila da prisustvo nije obavezno, te je poručila okrivljenima da prisustvuju ako žele, ali da ako ne žele – „sud im to neće uzeti za zlo“.