Zločini nad novinarima bez kazne, sloboda govora na meti

Prošlo je 22 godine od kada je novinar Marjan Melonaši žrtva koju opisujemo terminom – nestao.

Imao je 24 godine. Bio je visok 179 centimetara, talasaste braon kose, zelenih očiju, studirao je engleski jezik na Univerzitetu u Prištini, planirao je da se oženi. Bio je jedinac, imao je puno prijatelja.

U dva sata po podne, 9. septembra 2000. godine, završio je polučasovnu emisiju u srpskom desku Radio Kosova. Izašao je iz studija u centru Prištine i ušao u narandžasti taksi. Videli su ga ljudi koji su radili preko puta.

To je poslednje što porodica zna o Marjanu Melonašiju.

Marjan je prethodno bio zaposlen u švajcarskoj organizaciji „Medija ekšn internešenal“ (Media Action International). Malo do njegovog dolaska, u toj organizaciji radio je još jedan novinar čije će ime dve godine biti na listi nestalih, a zatim će se saznati da je ubijen.

Novinar i prevodilac Aleksandar Simović Sima, kidnapovan je zajedno sa prijateljem Albancem 21. avgusta 1999. godine u Prištini. Oteli su ih „ljudi u crnim uniformama sa crvenim oznakama na rukavima i odveli ih u nepoznatom pravcu”, zabeležiće UNMIK.

Uoči rata, Aleksandar je studirao na Elektrotehničkom fakultetu, a potom radio u Centru za mir i toleranciju. Pored muzike i šaha, obožavao je da čita, bio je talentovan pisac. Posthumno su objavljene dve njegove knjige.

Posmrtni ostaci Aleksandra Simovića Sime pronađeni su 8. juna 2001. godine u šumi kod Glogovca.

Imena dva mlada novinara su deo tragične liste zločina koji nikada nisu istraženi. Dok su obavljali novinarski posao, između 1998. i 2005. godine – 20 Albanaca i Srba, novinara i medijskih radnika, kao i tročlana ekipa nemačkog magazina Štern su ubijeni, kidnapovani ili nestali na Kosovu.

Samo jedan od tih zločina, ubistvo profesora i prevodioca Šabana Hotija, koji je zarobljen kao deo ruske novinarske ekipe, procesuiran je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).

Novinar Ismailj Berbatovci nestao je 23. jula 1998. godine, kada je otišao na novinarski zadatak.

Đura Slavuj i Ranko Perenić, novinarska ekipa Radio Prištine, nestali su kada su otišli na novinarski zadatak 21. avgusta 1998. kod Velike Hoče.

Novinar Nebojša Radošević i fotograf Vladimir Dobričić, kidnapovani na radnom zadatku 18. oktobra 1998. godine kod Prištine. Pušteni su 41 dan kasnije.

Novinar Afrim Malići, ubijen je 2. decembra 1998. godine u Prištini.

Novinar i šef Kosovskog informativnog centra (KIC) Enver Maljoku ubijen je 11. januara 1999. godine u Prištini.

Dopisnik dnevnog lista „Politika“ i novinar „Jedinstva“ iz Prištine, Ljubomir Knežević, nestao je 6. maja 1999. u Vučitrnu.

Dvojica novinara nemačkog „Šterna“ Gabrijel Griner, Folker Kremer i prevodilac Senolj Aljiti ubijeni su 13. juna 1999. godine kod Prizrena.

Novinar Medija ekšn internešenal Aleksandar Simović Sima kidnapovan je 21. avgusta 1999 u Prištini, a potom ubijen.

Urednik u RTV Priština, Krist Gegaj, ubijen je 12. septembra 1999. godine u Istoku.

Fotoreporter Momir Stokuća, ubijen je 21. septembra 1999. godine u Prištini.

Novinar srpske redakcije Radio Kosova, Marjan Melonaši nestao je 9. septembra 2000. godine u Prištini.

Novinar “Rilindje”, Šefki Popova, ubijen je 10. septembra 2000. godine u Vučitrnu.

Novinar lista „Bota sot“, Džemailj Mustafa ubijen je 23. novembra 2000. godine u Prištini.

Novinar lista „Bota sot“, Bekim Kastrati, ubijen je 19. oktobra 2001. godine kod Prištine.

Na novinara i kolumnistu lista „Bota sot“, Bardulja Ajetija, izvršen atentat 3. juna 2005. godine kod Gnjilana, a preminuo je 25. juna 2005. godine u Italiji.

„Više od dve decenije porodice su ostavljene u mraku, a odgovorni za ubistva, kidnapovanja i nestanke naših kolega nikada nisu odgovarali. Ipak, do danas, uprkos nizu rezolucija, zalaganja i izjavi da se stane na kraj nekažnjivosti, nije sprovedena efikasna istraga. Vreme je da Međunarodna komisija eksperata istraži ubistva, otmice i nestanke novinara i medijskih radnika na Kosovu između 1998. i 2005. godine“, podvlači Entoni Belendžer, generalni sekretar Međunarodne federacije novinara (IFJ).

Nestale istrage

Uveče, 21. septembra 1999. godine, u UNMIK policiju je stigao poziv da se nešto strašno dešava u porodičnoj kući fotoreportera Momira Stokuće, u naselju Pejton u centru Prištine. Kada su policajci stigli, zatekli su sporedna ulazna vrata otvorena. Na podu spavaće sobe našli su Momirovo beživotno telo.

Stokuća je imao 50 godina kada je ubijen. Dugogodišnji saradnik dnevnog lista Politika i fotograf nedeljnog magazina Vreme, jednog od nekoliko nezavisnih medija početkom 90-ih u Srbiji, pasionirani čitalac knjiga. Voleo je fotografiju i voleo je Kosovo.

Policijske istrage njegovog ubistva nikada nije bilo. Slučaj je „izgubljen“ – a policijski izveštaj o ubistvu je „nestao“ iz dokumentacije UNMIK-a. Porodicu Stokuće nikada nije pozvao na razgovor policijski službenik ili tužilac. Podataka o ovom ubistvu nije bilo ni u dokumentaciji Euleksa, ni Specijalnog tužilaštva Kosova, niti srpskog Tužilaštva za ratne zločine.

Kao da se zločin nikada nije ni dogodio.

Ubistva, otmice i nestanci novinara su zločini koji su se dogodili u vreme rata na Kosovu između 1998. i 1999. godine, i nakon dolaska NATO snaga i Ujedinjenih nacija (UN), juna 1999.

Tokom novinarskog istraživanja koje je podrazumevalo i pokušaj da se sazna šta se dogodilo sa policijskim istragama ubijenih i nestalih novinara, zaključak je postao očigledan i poražavajući: međunarodne snage na Kosovu nisu napravile potreban napor da ispitaju te zločine, bilo da su žrtve Albanci, Srbi, Nemci ili druge nacionalnosti.

Nisu sproveli efikasne istrage, niti su preuzeli odgovornost prema vladavini prava i porodicama žrtva. Bilo je puno indikatora da su istrage ometane, ali nedovoljno glasova da pitaju da li postoji i šta je sa institucionalnom odgovornošću?

Zato ni danas ne znamo identitet ubica i otmičara. Znamo samo da su počinioci na slobodi, nekažnjeni. Znamo i da se dogodilo u Evropi u našem vremenu.

Odgovornost leži na svima koji su bili zaduženi za vladavinu prava na Kosovu u periodu od 1998. do 2005. godine.

Istraga ubistava, otmica i nestanaka, novinara i medijskih radnika, bila je pod direktnim mandatom misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), koja je imala izvršnu vlast u okviru Rezolucije 1244 do 2008. godine. U tom periodu, policija i pravosudni organi bili su u potpunosti u rukama misije UN na Kosovu.

Od 2008. godine, izvršna vlast vladavine prava, a samim tim i odgovornost za istrage i krivično gonjenje zločina je u rukama Misije Evropske unije za vladavinu prava (Euleks). Od 2014. Euleks će u fazama predavati izvršni mandat u oblasti istrage i pravosuđa kosovskim vlastima.

U okviru novinarskog istraživanja, međunarodne institucije zadužene ili povezane sa vladavinom prava na Kosovu odgovorile su i da nisu imale ili nisu znale gde se nalazi moguća dokumentacija u vezi sa zločinima nad novinarima i medijskim radnicima.

Na primer, kada sam kao novinar u potrazi za dokumentima u UNMIK odnela precizne informacije sa brojevima fajlova pod kojima UNMIK arhivirao neke od slučajeva ubijenih i nestalih novinara – čak ni tada – osoblje UNMIK-a u arhivi nije uspelo da nađe ni fajlove, ni dokumenta.

Na kraju, UNMIK će objasniti da oni koji su danas tamo zaposleni ne znaju šta je rađeno pre nekoliko godina i „iz nekog razloga, oni koji su tada bili odgovorni nisu radili dobar posao“.

„Nestanak“ policijskih izveštaja poput onog koji se odnosi na ubistvo Momira Stokuća objašnjen je „promenom dužnosti i preseljenja“ UNMIK-ovog osoblja.

Pravo na život

Kada neko nestane, nadležna policija je dužna da otvori istragu, preduzme korake da osobu pronađe: razgovaraće sa ljudima koje je nestali poznavao, pogledaće dostupne snimke sa nadzornih kamera, uzeće DNK uzorke…

Nestanak Marjana Melonašija je prijavljen odmah, septembra 2000, UNMIK-u, Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, Crvenom krstu Jugoslavije i MUP-u Republike Srbije.

Ali, UNMIK je istragu otvorio tek pet godina kasnije. Policajac UN misije je otvorio istražni fajl sa imenom Marjana Melonašija tek 2005. godine, da bi ga zatvorio kasnije istog dana. Policija UNMIK-a nikoga nije ispitala u vezi sa nestankom ovog novinara.

Nedostatak efikasne istrage UNMIK policije u slučaju nestanka novinara Marjana Melonašija je detaljno opisan u mišljenju Savetodavne komisije za ljudska prava (HRAP). Obrazlažući sve propuste, u zaključku Komisija od šefa UNMIK-a traži da javno prizna odgovornost za kršenje ljudskih prava, izvini se porodici Marjana Melonašija i zatraži od nadležnih na Kosovu da preduzmu sve moguće za nastavak krivične istrage i izvođenje počinioca pred lice pravde.

Savetodavna komisija za ljudska prava (HRAP) na Kosovu je osnovana 2006. godine kao odgovor na kršenje ljudskih prava koja su zabeležile tela UN za ljudska prava, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), Amnesti internešenel (AI), Human Rights Voč (HRW) i velike kritike koje su došle od Saveta Evrope (SE) i Evropske komisije za demokratiju kroz pravo („Venecijanska komisija“). Poslednja je u svom Mišljenju oktobra 2004. godine istakla široku lepezu problema ljudskih prava pod UNMIK-ovim upravljanjem na Kosovu.

Rad HRAP je bio ograničen na ispitivanje žalbi koje su podneli pojedinci ili grupe, u suštini kao odgovor na žalbe porodica koje su smatrale da misija UN na Kosovu nije sprovela adekvatne istrage o ubistvima i otmicama njihovih najmilijih. Osim porodice novinara Marjana Melonašija, HRAP-u su se obratile i porodice novinara Aleksandra Simovića i Ljubomira Kneževića.

U mišljenjima objavljenim od 2010. do 2016. godine, HRAP je ocenio da su žalbe opravdane; preporučio šefu misije UNMIK  javno izvinjenje porodicama i da osigura da Euleks nastavi istragu. To se nije dogodilo.

Marek Novicki, međunarodno priznati advokat u oblasti ljudskih prava, tokom karijere angažovan i kao ekspert pri direkciji Saveta Evrope za ljudska prava i Venecijanskoj komisiji, a bivši predsedavajući HRAP-a, podseća da je pravo na život osnovno ljudsko pravo i da „njegovo očuvanje takođe zahteva adekvatan odgovor u slučaju smrti, a samim tim i krivično gonjenje, adekvatnu i delotvornu nezavisnu istragu kako bi se utvrdile okolnosti i počinioci priveli pravdi“.

„To su u svakom slučaju elementarne obaveze, a tim pre kada je novinar u pitanju. Takvu istragu je trebalo da sprovede čim je UNMIK saznao za ove činjenice. Danas, posle mnogo godina, postizanje očekivanih rezultata je mnogo teže, ali ne i potpuno nemoguće. Međutim, to zahteva veliku motivaciju i trud“, ističe Novicki.

Zaključujući misiju na Kosovu 2016. godine, HRAP je ocenio da su žalioci u dva navrata bili žrtve postupanja UNMIK-a.

Novicki, koji je od 2000. do 2005. godine bio međunarodni ombudsman na Kosovu, pojašnjava:

„Oni su dvostruke žrtve u smislu da su poginuli od ruku ubica, a potom su njihove porodice postale žrtve izostanka adekvatnog odgovora organa za sprovođenje zakona i, kao rezultat toga, nisu, barem do sada, dobile suštinsku pravdu, odgovornost počinilaca zločina ili bilo kakvo obeštećenje. Ne znaju ni okolnosti ubistava“.

Vreme rata

Novinari Radio Prištine Đuro Slavuj iz Dvora na Uni i Ranko Perenić iz Lipljana pošli su 21. avgusta 1998. godine u manastir Sveti Vrači u Zočištu da naprave prilog o povratku kidnapovanih monaha. Od tada se vode kao nestali. Automobil u kojem su bili, plava „zastava 128”, nije pronađen.

Afrim Malići, novinar lista „Bujku”, ubijen je 2. decembra 1998. godine u Prištini, u naselju Sunčev breg. U trenutku ubistva nalazio se u vozilu sa dvojicom prijatelja.

Enver Maljoku, novinar, pisac i šef Kosovskog informativnog centra (KIC), upucan je 11. januara 1999. godine u popodnevnim satima, nekoliko metara od stana u prizemlju zgrade u Sunčevom bregu, gde je živeo. Preminuo je ubrzo u bolnici u Prištini.

Ovi zločini dogodili su se pre dolaska NATO snaga na Kosovo.

Novinar i predsednik UO Fonda B92 Veran Matić deset godina je predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara u Srbiji. Od 2018. godine, to telo se bavi i istragama ubistava i nestanaka novinara na Kosovu koji su se dogodili u periodu pre dolaska međunarodnih snaga.

„Imao sam uvid u podatke srpskih institucija o ubistvima novinara i medijskih radnika u tom periodu. Utisak je da nije bilo istraga, slučajevi su samo registrovani, bilo je površnog policijsko- sudskog uviđaja na mestu zločina i ništa više. O nekim slučajevima nema podataka ili nisam mogao do njih da dođem. Negde smo uspeli da dođemo do naznaka mogućih dokaza, ali nisu stvoreni institucionalni okviri za efikasne istrage“, ističe Veran Matić.

Dugogodišnji borac za bezbednost novinara podvlači da „generalno, ne postoji želja i volja da se naša društva suočavaju sistemski sa zlom prošlošću, sa zločinima koji su činjeni u naše ime, u ime određenog naroda“.

„Sa takvom politikom, snažna retorika da će se sve istražiti i zločinci biti kažnjeni je u stvari lažna. Međunarodna zajednica je saučesnik, a često i odgovornija od sukobljenih strana za potpunu nekažnjivost. UNMIK, Euleks i druge međunarodne organizacije, EU, SAD i druge sile angažovane na uspostavljanju mira i nove državnosti ovog prostora, imali su sve mogućnosti da se efikasnije bave ovim istragama. Ne samo da to nisu radili, već su trajno onemogućili pomake. UNMIK arhiva nije sređena, nalazi se na više mesta. Slično je i sa arhivom OEBS-a“, zaključuje Matić.

Osim misija kojima je glavni mandat vladavina prava, na Kosovu je za bezbednost bio zadužen NATO, odnosno misija KFOR. Važnu ulogu je imala Međunarodna civilna kancelarija (od 2008. do 2012. godine) koju je vodio Međunarodni civilni predstavnik, holandski diplomata Piter Fejt. I danas, značajnu ulogu imaju Kancelarija Evropske Unije i misija OEBS-a.

Verifikaciona misija OEBS-a, uokvirena mandatom Rezolucije 1199 Saveta bezbednosti UN, na Kosovo je stigla oktobra 1998. godine.

Novinar Tanjuga Nebojša Radošević i fotograf Vladimir Dobričić kidnapovani su 18. oktobra 1998. godine kada su krenuli da dočekaju šefa verifikacione misije OEBS-a Vilijama Vokera na aerodromu „Slatina” kod Prištine. Pušteni su nakon četrdeset jednog dana.

Moć podzemlja

Na kućnom pragu, 10. septembra 2000. godine, u rodnom Vučitrnu, ubijen je poznati novinar „Rilindije” Šefki Popova. Ubistvo se dogodilo u večernjim satima (u 22:15) kada se Popova vraćao kući. Svedoci su videli dvojicu muškaraca kako beže.

Ubistvo Popove dogodilo se nakon pokušaja ubistva (juna 2000. godine) novinarke Valentine Čukić, urednice programa na srpskom jeziku na prištinskom Radio Kontaktu.

Međunarodna federacija novinara (IFJ), najveća svetska novinarska organizacija, protestovala je zbog brutalnog ubistva Popove i pozvala sve zaraćene političke frakcije na Kosovu da poštuju slobodu štampe i prestanu sa napadima na novinare.

IFJ je upozorila i na to da bi ubistvo novinara „Rilindje” moglo dovesti do daljih napada. Nakon tog zločina, ubijena su još trojica novinara.

O ubistvu Šefkija Popove, apelujući da se sazna ko su ubice, brojne tekstove je napisao novinar lista „Bota Sot” Bardulj Ajeti. Ajeti je ubijen 2005. godine.

Bekim Kastrati, novinar lista „Bota Sot” ubijen je hicima iz vatrenog oružja, iz zasede, 19. oktobra 2001. godine, u selu Lauš, severozapadno od Prištine. Reporteri bez granica su javili da je novinar putovao automobilom sa dvojicom muškaraca kada ih je pretekao „džip” iz kojeg je pucano na njih.

U anketi OEBS-a, u decembru 2001. godine, 78 odsto novinara na Kosovu izjavilo je kako se ne osećaju slobodno da se bave istraživačkim novinarstvom.

„Ubistvo dva kosovska novinara – Šefkija Popove i Bekima Kastratija, kao i slučajevi pretnji drugim novinarima koji istražuju korupciju, kriminal ili trgovinu drogom, upozoravaju na moć podzemlja na Kosovu. „Slobodan novinar na Kosovu je mrtav novinar”, kaže lokalni reporter. Ali nije samo cenzura ubijanjem ta koja ugrožava slobodu medija na Kosovu, čak i u situaciji kada su dvojica novinara ubijena, već činjenica da takve stvari mogu da se dogode. Zastrašivanje novinara olakšava kontrolu novina i televizijskih emitera”, navodi OEBS u izveštaju iz juna 2002. godine.

Narednih skoro deceniju i po, tema ubijenih i nestalih novinara polako će nestati sa agende misije OEBS-a na Kosovu.

„Na Kosovu u periodu 1998. do 2005. godine imamo najveći broj nerešenih slučajeva ubistava i kidnapovanja novinara. To je porezna činjenica i za Ujedinjene nacije i za Evropsku Uniju i sve velike sile, i naravno za Srbe i Albance i našu novinarsku zajednicu. Likvidacije novinara nisu tretirane kao drastično ugrožavanje slobode govora i medija“, podvlači Veran Matić.

Misije i deklaracije

„Kancelarija OEBS-a na Kosovu, u vreme kada ju je vodio Jan Bratu, uradila je najviše od svih međunarodnih organizacija u borbi protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima – od konferencija koje su organizovali, odakle je krenula ideja za međunarodnu komisiju za istragu ubistava novinara, preko velike podrške dijalogu i istraživanju, kao i senzibiliranju regionalne i međunarodne javnosti o ovoj temi. Na žalost, ne vidim trenutno tu vrstu fokusa i posvećenosti u aktuelnom mandatu misije OEBS-a na Kosovu“, ističe predsednik Komisije za istraživanja ubistava novinara.

Decembra 2018. godine u Milanu, Ministarski savet OEBS-a usvojio je Deklaraciju kojim poziva na javno i nedvosmisleno osuđivanje napada i nasilja nad novinarima i preduzimanje delotvornih mera kako bi se okončala nekažnjivost zločina nad novinarima.

Norveški diplomata Jan Bratu, više od 15 godina aktivno u regionu, danas je šef misije OEBS-a u Beogradu.

Kada je 2016. godine preuzeo funkciju šefa OEBS-a u Prištini tema ubijenih i nestalih novinara između 1998. i 2005. godine nije bila u agendi te misije. Generalno, podvlači „bilo je vrlo malo razumevanja uloge novinara u konfliktnim situacijama“:

„Pokrenuo sam pitanje ubijenih i nestalih novinara i pre odluke Ministarskog saveta OEBS-a verujući da su borba protiv nekažnjivosti i traženje pravde u skladu sa prethodnim obavezama i odlukama OEBS-a i da bi rešavanje ovih pitanja na neki način doprinelo suočavanju sa prošlošću. Međutim, na Kosovu je izgleda bilo rasprostranjeno mišljenje da su ubijeni i nestali novinari na neki način i sami strane u sukobu, implicitno da su bili „špijuni“ ili na drugi način politički angažovani. Postojala je i zabrinutost da će se pokretanje ove teme pokazati politički kontroverznim i da je najbolje ostaviti po strani. Neki su tvrdili da to nije direktno u mandatu Misije, da je odgovornost UNMIK-a. Ovo poslednje je tačno, ali sam ipak verovao da pitanje nekažnjivosti i obaveza OEBS-a zaslužuje angažovanje Misije po tom pitanju“, priča ambasador Jan Bratu.

U Gračanici i Prištini 4. i 5. decembra 2019. godine održane su konferencije o ubijenim i nestalim novinarima, na inicijativu Udruženja novinara Srbije na Kosovu i Asocijacije novinara Kosova, a uz podršku OEBS-a. Dijalogu su prisustvovali članovi porodica i prijatelji ubijenih i nestalih novinara, kao predstavnici međunarodnih misija vladavine prava i novinarskih udruženja.

„Prvi put su porodice žrtava sa obe strane, Srba i kosovskih Albanaca, sele zajedno i govorile o svojim problemima. Ujedno, prvi put se o ovoj temi ovako javno razgovaralo. Čuli smo da je kosovskog tužioca da su slučajevi otvoreni za dalju istragu. To je već bio iskorak“, ističe Bratu.

Dodaje i da su „kosovski pravosudni organi dobili mnoge nepotpune dosijee od Euleks-a, koji je isto takve dosijee dobio od UNMIK-a“.

„Od kosovskih vlasti se sada traži da istraže i krivično gone slučajeve koji su se dogodili pre nego što su njihove institucije uspostavljene, iz vremena kada je Kosovo bilo u potpunosti pod upravom UNMIK administracije. Slučajevi iz 1998. godine bili su pre UNMIK-a i tako direktno pod sudskom vlašću Jugoslavije. To je obeshrabrujući pravosudni zadatak čak i pod optimalnim uslovima“.

Ambasador Bratu koji je više od dve decenije radi na temama Zapadnog Balkana, podvlači da veruje da je saznavanje istine o ubistvima i nestancima novinara na Kosovu od 1998 do 2005. godine važno za „suočavanje sa sukobljenom prošlošću i kao deo procesa pomirenja“.

„Nekažnjivost jednog zločina može podstaći druge zločine. Preventivni aspekt je centralni, kao i suđenja za ratne zločine. Porodicama je potreban smiraj, da znaju šta se dogodilo njihovim najmilijima, gde su njihovi posmrtni ostaci i da ih dostojanstveno sahrane. Podvlačim da su žrtve i njihove porodice iz obe zajednice. Tu su i novinari nemačkog Šterna, za čiji se slučaj čini da je u limbu. Verujem da su odluke Ministarskog saveta OEBS-a napravljene da se sprovedu. Ako je tema dovoljno važna da zasluži ministarske pregovore na visokom nivou i konsenzusne odluke, ona takođe zaslužuje da se isprati akcijom“, zaključuje ambasador Bratu.

Iz kancelarije aktuelnog ambasadora OEBS-a na Kosovu Majkla Davenporta, na postavljena pitanja o ubijenim i nestalim novinarima na Kosovu u periodu između 1998 i 2005, stigao je odgovor da je misija već dala sve informacije koje je mogla o ovoj temi.

„Mi ćemo, naravno, nastaviti da pratimo ovu temu i podržavamo vaše stalne napore u  tom pogledu“, dodali su.

Tražimo ih

U borbi protiv zaborava, Udruženje novinara Srbije je 2012. godine nestalim kolegama Ranku Pereniću i Đuri Slavuju, na putu između Zočišta i Velike Hoče kod Orahovca, postavilo ploču na kojoj na srpskom i albanskom jeziku piše: „Ovde su 21. avgusta 1998. otete naše kolege novinari. Tražimo ih”.

Ploča je osam puta rušena, a deveti put je postavljena maja 2022. godine. Samo jednom je kosovska policija pronašla krivca koji je izjavio da je počinjeno delo etnički motivisano.

Okrivljeni je priznao da je bagerom iščupao ploču posvećenu otetim novinarima i svoje motive. Presuđeno mu je da plati kaznu u iznosu od 200 evra.

„Poslednji put nismo kontaktirali policiju, ali su oni svakako to videli u medijima. U Udruženju smo mislili da nakon što je otkriven rušitelj osme ploče i osuđen, više niko neće rušiti, ali se nažalost nastavilo s tim. Međutim mi nećemo odustati od toga da na tom mestu postavljamo ploču, ma koliko je neko rušio“, ističe Budimir Ničić, koji je sedam godina bio predsednik Udruženja novinara Srbije na Kosovu.

Ničić, dugogodišnji novinar iz Čaglavice, podseća da od kada je na mestu gde su poslednji put viđeni Ranko Perenić i Đuro Slavuj, postavljena ploča, svake godine, na godišnjicu njihovog nestanka se okupljaju novinari:

„Svakog 21. avgusta kolege iz Beograda i sa Kosova su na tom mestu i dobro je da postoje solidarnost i napori novinara da se ovaj, ali i drugi slučajevi otetih i ubijenih novinara, konačno reše. To što se njima dogodilo, može da zadesi svakog od nas i zato je važno da u toj borbi budemo solidarni“.

Ambasador Jan Bratu za vreme mandata na Kosovu jedini je strani diplomata koji je došao da podrži porodice i okupljene novinare.

Borba protiv nekažnjivosti

Put do pravde je dug i opterećen svim problemima koji proizilaze rata, neodgovornosti međunarodnih misija, nesuočavanja sa prošlošću i nekažnjivosti. Uzimajući u obzir sve, da ćemo ikada doći do istine i kazne za počinjene zločine?

„Bez sumnje, sve napore i dalje treba uložiti. Međutim, bez garancije da će istina i počinioci ikada biti pronađeni“, odgovara advokat za ljudska prava Marek Novicki.

Svaki metak ispaljen u novinara je napad na osnovna ljudska prava, demokratiju, slobodu govora i slobodu informisanja. Iza svakog nerešenog ubistva, nakon svih ovih pitanja koje smo postavili nadležnima, ostaje još jedno – šta smo mi, kolege i novinari, uradili da stanemo na put nekažnjivosti?

Maja, 2018. godine Evropska federacija novinara (EFJ) je usvojila rezoluciju o istragama ubistava novinara na Kosovu, na predlog Udruženja novinara Srbije (UNS), Asocijacije novinara Kosova (AGK), Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i Sindikata novinara Srbije (SINOS).

Na žalost, nije bilo reakcije koja bi donela pravdu porodicama ubijenih i nestalih novinara, a zločince privele pravdi. Izostala je efikasna istraga i kada je većina tih slučajeva uključena na platformu Saveta Evrope za zaštitu novinarstva i bezbednost novinara avgusta 2018. godine.

Istovremeno, na papirima ne manjka rezolucija, deklaracija i apela za bezbednost novinara, pogotovu kada je reč o pravu da rade u konfliktnim situacijama.

Na primer, rezolucije Saveta bezbednosti UN osuđuju nasilje i zloupotrebe počinjene nad novinarima i medijskim radnicima u situacijama oružanih sukoba, naglašavajući međunarodne obaveze da se stane na put nekažnjivosti i procesuiraju odgovorni za ova ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava.

Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1738 iz 2006. godine posebno podseća potpisnice Ženevske konvencije da imaju obavezu da traže i sude osobe za koje se tvrdi da su počinile ili su naredile izvršenje teškog kršenja ovih konvencija.

Rezolucija Saveta bezbednosti UN 2222 iz 2015. godine ponovo potvrđuje da strane u oružanom sukobu snose primarnu odgovornost da preduzmu sve moguće korake kako bi osigurale zaštitu i onih „koji ostvaruju svoje pravo na slobodu izražavanja tražeći, primajući i šireći informacije na različite načine“, u skladu sa članom 19 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, i dalje naglašava obavezu članica da sprovedu nepristrasne, nezavisne i efikasne istrage i da počinioce takvih zločina privedu pravdi.

Imajući u vidu da je borba protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima i medijskim radnicima ključna i suštinski važna za zadovoljenje pravde, ali i neophodnost za dalju zaštitu medijskih profesionalaca, kao i da je privođenje pravdi odgovornih za te zločine ključni element u sprečavanju budućih napada, Skupština Evropske federacije novinara ( na predlog Udruženja novinara Srbije), zatražila je u najkraćem roku formiranje međunarodne ekspertske Komisije koja bi istražila ubistva, kidnapovanja i nestanke novinara i medijskih radnika na Kosovu u periodu od 1998. do 2005. godine.

Rezolucija EFJ je izglasana 2021. godine u Zagrebu. I opet – nema pomaka u istragama.

Ambasador Jan Bratu, ističe „rezolucija EFJ je još jedna prekretnica“:

„Osnivanje međunarodne komisije je veliki poduhvat, i još mnogo posla bi trebalo da uradi EFJ i udruženja novinara kako bi ova rezolucija bila sprovedena. Ne znam da li se EFJ aktivno zalagao u Ujedinjenim nacijama, kod OEBS-ovog predstavnice za slobodu medija, nacionalnih vlada kao što je Velika Britanija, koji govore o pitanjima bezbednosti novinara? Komisija se neće desiti sama od sebe i rezoluciju EFJ razumem kao poziv na akciju“.

Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara u Srbiji ističe da kada govorimo o međunarodnoj komisiji, govorimo i o prikupljanju podataka iz svih relevantnih izvora, njihovoj analizi, koncipiranju, sprovođenju istraga, direktnom angažmanu nadležnih iz Srbije i Kosova, otvaranju i svih arhiva međunarodnih snaga na Kosovu, jer je svako odneo svoje sa sobom:

„To je velika odgovornost i opasnost za one koji bi se time bavili. Više je odbijajućih motiva. Ali, to je jedina mogućnost, jer ni u Beogradu, ni u Prištini, nisu spremni da se posvećeno bave ovom temom. Obavezivanje međunarodnih institucija da će angažovati najbolje istražitelje, forenzičare i novinare kako bi se skoncentrisala energija i prikupila znanja iz svih izvora, bila bi osnova za pomak u istragama“.

Marek Novicki, advokat za ljudska prava, podseća da je za formiranje jednog takvog tela potrebno ispuniti mnogo preduslova:

„Neko bi mogao biti sklon da to pokuša, iako bi za njen uspeh bilo potrebno ispunjavanje mnogih teških uslova, uključujući i zakonske, koji se tiču, između ostalog, saglasnosti kosovskih vlasti, načina njenog osnivanja, statusa članova takva Komisija, pristup dokumentima agencija različitih država i organizacija uključenih na Kosovo, uključujući one obuhvaćene klauzulom o poverljivosti, pravni značaj njenih zaključaka, itd. Rezultat čisto građanskog tela bi nužno morao biti ograničen“:

Serbeze Hadžiaj, istraživačka novinarka i urednica vesti na Kosovu koja se godinama bavi temama korupcije, ljudskih prava, bezbednosnim pitanjima i ratnim zločinima, takođe ističe izazove za stvaranje takve međunarodne komisije:

„To je veoma važan korak EFJ. U mnogim slučajevima i zemljama, lokalni pravosudni mehanizmi nisu mogli pravilno da rade svoj posao zbog političkog pritiska i etničkih osećanja. Ali zbog vremena koje je proteklo, mnogi svedoci više nisu živi ili njihovo pamćenje nije isto kao što je bilo ranije, bilo kojoj komisiji ili tužilaštvu će biti teško da rasvetli te slučajeve. Međutim, EFJ može izvršiti veći pritisak na lokalne vlasti da izvrše svoju dužnost i daju prioritet istrazi slučajeva ubijenih novinara, kažnjavanju takvih zločina i otklanjanju njihovih posledica“.

Nagrađivani novinar Budimir Ničić ukazuje da je istraživanje ovih zločina pre svega bio posao institucija:

„Ali, kad već one nisu to uradile više od 20 godina, pretpostavljam da nešto ozbiljno ne štima ili su nesposobni ili neće. Svakako da bi jedna nezavisna međunarodna Komisija koju bi činili između ostalih i predstavnici novinara doprinela, ako ne rešavanju slučajeva, onda sigurno tome da jasno saznamo ko je konkretno odgovoran što ovi slučajevi do sada nisu rešeni“.

U Međunarodnoj federaciji novinara podsećaju da su radili na podizanju svesti i sproveli kampanju tražeći od međunarodne zajednice da uradi više kako bi odgovorne za zločine privela pravdi.

„Ove slučajeve smo istakli kao emblematične u okviru naše godišnje kampanje za obeležavanje Međunarodnog dana borbe protiv nekažnjivosti, zajedno sa pozivom za osnivanje nezavisne komisije koja bi mogla da istražuje, omogući postupke protiv odgovornih i otvori put pravdi i obeštećenju. Ostajemo posvećeni postizanju pravde i istražujemo sve puteve unutar međunarodnog sistema kako bismo osigurali da slučajevi naših kolega neće biti zaboravljeni”, kaže Entoni Belendžer, generalni sekretar Međunarodne federacije novinara (IFJ).

Izgradnja mira

„Za mnoge novinare na Kosovu koji su bili svedoci gubitka svojih kolega, ostaje veoma važno da saznaju istinu o ubicama i da dočekaju da je pravda zadovoljena. Ali, kao što se desilo u drugim zemljama bivše Jugoslavije, glasnije traženje pravde za novinare, posebno one druge nacionalnosti, i dalje ostaje nešto što ne mogu slobodno da kažu zbog međuetničkih animoziteta nasleđenih iz rata. Ta ubistva novinara uprkos činjenici etničke pripadnosti su izazvala strah među novinarima i učinila okruženje za bavljenje novinarstvom još neprijateljskijim“, ističe Serbeze Hadžiaj, nagrađivana novinarka koja je o temi ubijenih i nestalih novinara na Kosovu napisala brojne tekstove za Balkansku istraživačku mrežu – BIRN.

Kažnjavanje zločinaca je nesumnjivo kao pravda za žrtve i smiraj za njihove porodice, važno je za slobodu medija, slobodu reči i celokupan osećaj bezbednosti novinara. Da li možemo reći da je važno i za izgradnju mira?

„Sve dok pravda ne bude zadovoljena i porodice žrtava ne znaju celu istinu, to će i dalje biti težak teret za medijski pejzaž i slobodu govora. Ovo je ključni element za trajan proces mira i pomirenja. Štaviše, posvećenost istraživanju ubistava novinara i pritisak u štampi je ključan pokazatelj da li zemlja počinje da nazaduje u pogledu svoje posvećenosti široj zaštiti ljudskih prava“, kaže Serbeze Hadžiaj.

„Naravno da je važno“, odgovara na isto pitanje novinar Budimir Ničić, „jer živeti sa činjenicom i osećajem da se možda u vašem komšiluku nalazi zločinac nije uopšte prijatno“:

„S obzirom na toliki broj nerešenih slučajeva ne samo novinara, nego i drugih ljudi koji su oteti ili ubijeni to znači da su odgovorni za te zločine još na slobodi i da se nalaze u našem okruženju i društvu generalno. Ako su na slobodi oni koji su mogli da ubijaju i kidnapuju ljude koji su samo radili svoj novinarski posao, kao i druge nevine ljude, onda niko ne može biti miran bez obzira da li je Srbin ili Albanac. Takođe, verujem da niko ne želi da živi u društvu gde se zločinci slobodno šetaju i zato mislim da bi kompletno kosovsko društvo trebalo da bude aktivnije da se ti slučajevi reše bez obzira na to koje su vere i nacije žrtve ili zločinci“, zaključuje Ničić.

„Bezbednost novinara je fundamentalna za demokratsko društvo koje živi u miru“, podvlači advokat za ljudska prava Marek Novicki:

„Da citiram Evropski sud za ljudska prava, koji je naglasio da su „Države dužne da, uspostavljajući efikasan sistem zaštite autora ili novinara, stvore okruženje koje je pogodno za učešće u javnim raspravama svih zainteresovanih lica, omogućavajući im da izraze njihova mišljenja i ideje bez straha, čak i ako su u suprotnosti sa onima koje brani zvanična vlast ili značajan deo javnog mnjenja, ili su čak iritantna ili uvredljiva za ove druge”. Ovaj princip, između ostalog, podrazumeva i obavezu efikasnog gonjenja i kažnjavanja izvršilaca napada na novinare“.

Predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić, podseća da „upravo zato što nacionalne elite na celom Balkanu ne rešavaju probleme koji proističu iz ratova i danas imamo produžetak tih ratova drugim sredstvima“:

„Ako naša društva nisu upoznata sa počinjenim zločinima, uključujući i ubistva novinara, ako nema iskrene zajedničke potrage za nestalima, ako nema jasne osude svakog zločina, nasilja, nema demontiranje ideologija i politika koje su dovele do ratova i te ratove brutalizovali, onda će se događati ovakve situacije u kojima ne samo da nema empatije već u javnosti preovladavaju ideje koje opravdavaju sve što je činjeno u ime sopstvene nacije“.

„To je pogubno“, podvlači Matić, po „ozdravljenje svakog od naših društava, demokratiju, vladavinu prava, ali i po regionalni i svetski mir, što vidi po reakcijama naših društava na agresiju Rusije na Ukrajinu“:

„Zato bi razotkrivanje svih činjenica vezanih za kidnapovanja i ubistva novinara bilo veoma važno. Isveštaji o tome šta je otkriveno, već su važni pomaci. Kažnjavanje zavisi od dovoljno dokaza koje zahteva sud. Čak i da ne dođe do suđenja i kažnjavanja, činjenica da je urađeno sve što je bilo moguće, bila bi veliki pomak. I znak da je nedopustivo ubijati novinare i da će se kad tad saznati ko je to naredio i učinio. To je najefikasniji oblik prevencije“.