Zvezdan Nonić

Isto tako zna da je Srđan Nonić odbornik u Skupštini Grada gde predstavlja opozicionu političku grupaciju poznatu pod imenom Niška inicijativa.

Oni koji prate medije znaju da je Zvezdan Milovanović vlasnik Televizije Kopernikus, a da je Srđan Nonić nedavno pokrenuo portal Niška inicijativa za koji on tvrdi da nije medij, ali koji objavljuje tekstove u novinskim rubrikama “Društvo” i “Istražujemo”. Iz tekstova se vidi da oni koji ih pišu ponekad traže i odgovore, postavljaju pitanja, a slično rade i na konferencijama za medije. Pravi novinarski posao.

Na prvi pogled, posebno ideološki gledano, Milovanović i Nonić nemaju ništa slično, ali ponekad im se desi neka čudnovata, gotovo mistična promena.

Baš kao što u istoimenom romanu doktor Džekil postane gospodin Hajd kada popije specijlani napitak, tako od ova dva predstavnika vlasti i opozicije u Nišu, čim pročitaju Južne vesti, nastane jedno biće, u narodu poznato kao – Zvezdan Nonić.

To biće onda okreće telefon, zove novinare i viče. Vređa, omalovažava i proziva, jer mu se nije dopao tekst koji je bio kritički nastrojen prema vladajućoj stranci. Zapravo je obelodanio ono što smo svi znali – u javni sektor se može samo preko partije, sendviča i autobusa.

Ako se pak piše o drugim opozicionim strankama i pokretima u zemlji Srbiji, onda Zvezdan Nonić raspali po društvenim mrežama. Broji komentare i tekstove i pravi kvazi-statistike. Šalje mejlove sa, valjda, novinarskim pitanjima iako nije novinar. Nije medij, ali brine o medijskom pluralizmu. Proziva i provocira sa malograđanskim šarmom, dok se potajno nada da će, ako dovoljno isprlja Južne vesti, valjda otvoriti prostor za neki svoj medij.

Oba lica tog bića – i Zvezdan i Nonić, najviše vole da broje diplome novinara. Da se, valjda, tako uvere u stručnost onih koji stvaraju Južne vesti jer su oba lica istog bića završila Fakultet političkih nauka i s pravom se bave politikom. Nisu završili?

Da jesu možda bi znali da je svaki pokušaj krutog definisanja i licenciranja novinara put ka autokratiji i diktaturi, znali bi da je sloboda medija zagrantovana Ustavom i da “u Republici Srbiji nema cenzure”. Znali bi i da je Zakonom o javnom informisanju i medijima zabranjena “diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja”.

Znali bi i da je istovremeno bavljenje politikom i medijima nespojiva kategorija. Suprotno je Kodeksu novinara Srbije. Znali bi i da odnos sa medijima i novinarima uvek i svuda podrazumeva međusobno uvažavanje. Jer koliko god da novinar postavi “nezgodno”, teško, pa čak i provokativno pitanje – političar ne odgovara njemu, nego građanima. Uvek građanima.

Nemaju ta oba lica istog bića diplomu FPN i niko im to ne spori, niti ih to sprečava da budu čak i uspešni političari. Ali da je Zvezdan Nonić samo čitao Knjigu o lepom ponašanju znao bi da se ljudima, u međusobnoj komunikaciji, ne viče. Ne viče se ni novinarima. I ne spletkari se i ne proziva. Ne vode se hajke i obračuni. Ni u životu, ni na društvenim mrežama.

Doktor Džekil je imao sreću jer se vraćao u svoj prvobitni oblik čim prestane dejstvo napitka koji je sam smućkao.

Zvezdan Milovanović i Srđan Nonić tu sreću nemaju, jer dejstvo Južnih vesti ne prestaje.

U redakciji ima dovoljno diploma, pored ostalih i 4 sa novinarstva, ali i dovoljno stručnosti, znanja, iskustva i svesti o važnosti daljeg učenja. Prisutan je i, kako je kolega Milan Zirojević definisao, novinarski patriotizam – odbrana države od vlasti.

To što novinari moraju da se brane i od opozicije pokazuje da se ona baš puno i ne razlikuje od vlasti, ali i da su novinari svoji i da su im jedina stranka za koju rade – Građani.