„5. oktobar“ – da li smo nešto naučili o „oslobađanju” medija?

Još jedna godišnjica „5. oktobra“, kada nam se učinilo da ipak može biti sve drugačije, prolazi mlako i bez imalo naboja koji je trebalo da karakteriše obeležavanje jednog važnog preokreta u savremenoj istoriji Srbije.

Jedan od gotovo najvažnijih simbola „5 oktobra“ je bilo „oslobađanje“ medija, pre svega RTS, koji je i tada bio simbol potčinjenosti vlasti i emitera koji je bio propagandni glasnogovornik ratnohuškačke politike tadašnjeg političkog i vojnog establišmenta. Podsetimo, sve je počelo tako što je na osnovu posebnog Zakona o Radio-televiziji iz 1991. godine, objedinjavanjem tri do tada samostalna medijska preduzeća RTV Beograd, RTV Novi Sad i RTV Priština, osnovano javno preduzeće Radio-televizija Srbije (RTS) u državnom vlasništvu. Time je ozakonjen koncept koji poništava autonomiju delova i garantuje centralizaciju vladajućoj Socijalističkoj partiji Srbije kako u sadržaju tako i u finasijskoj kontroli ovog medijskog „giganta“ koji je imao na hiljade zaposlenih. Prvi rezultat je bio temeljno kadrovsko rekonstruisanje najpre RTV Novi Sad a potom i RTV Beograd i RTV Priština, i nakon toga prilagođavanje uređivačke politike RTS vladajućoj eliti i njenom konceptu odnosa prema netom razdruženim delovima nekadašnje Jugoslavije.

„Kada je došlo do rata, raspada zemlje i okrutne borbe za vlast i ostanak na vlasti, RTS je potpuno, bez ikakve zadrške, jahao na talasu populizma i nacionalizma koji je dobio militantne i agresivne elemente“, kaže Branka Otašević, televizijski kritičar (Vreme). „Nije bilo kritičke distance i pokušaja da se pokaže neki problem i na drugoj strani. Da je imala smelosti da se malkice izmakne, da sebi obezbedi bar zrnce samostalnosti, televizija je mogla da pomogne ljudima da bolje razumeju vreme u kome žive i situaciju u kojoj su se našli, da razmišljaju sami“. I dodaje: „Televizija je opasan medij jer navikava ljude da budu pasivni i sve uzimaju zdravo za gotovo. To je posebno opasno u političkoj sferi programa.’”

I još malo istorije, na sam dan 5. oktobra 2000, pre 21 godinu, u istom tekstu Vremena iz 2002. godine, kada su sećanja bila još sasvim sveža, navodi se da su „demonstranti (tog dana) svoj bes iskazali na zgradama ‘TV Bastilje’ u Takovskoj i Aberdarevoj ulici. Oni manje gnevni – a više okrenuti privatnoj inicijativi – iskoristili su priliku i odneli sve što je imalo neku vrednost – kamere, televizore, kompjutere, telefone… Po rečima Aleksandra Crkvenjakova, generalnog direktora RTS-a, petog oktobra je Televizija u ponečemu više stradala nego tokom bombardovanja.

Iste noći iz studija u Košutnjaku počelo je emitovanje programa „Nove radio-televizije Srbije“. Revolucionarno doba u kome je državnom televizijom upravljao krizni štab, zatim v.d. direktora Nenad Ristić, trajalo je do početka juna 2001. i imenovanja Aleksandra Crkvenjakova za generalnog direktora”. Na tom mestu je bio od 2001. do 2004.

Treba se setiti i da je policija bacila suzavac na demonstrante predvođene tadašnjom ujedinjenom opozijom u DOS kod Skupštine i u blizini zgrade Radio-televizije Srbije. „Istorijski” bager „osloboditelj TV Bastilje” je to popodne krenuo da se probije do ulaza. Zgrada RTS-a u Takovskoj ulici je potom zapaljena, a redovni program RTS-a je prestao da se emituje posle 17 sati. Mediji su stidljivo najpre, a potom sve više isturili kamere i mikrofone i počeli da prate šta se dešava na ulicama Beograda shvativši valjda da je ipak sad to to. Radio Index je vrlo profesionalno beležio sve što se dešava i u tom trenutku bio zaista najotvoreniji informativni kanal.

Danas, nakon više od dve decenije sasvim su izbledele uspomene na 5. oktobar, a posebno na oslobađanje RTS-a, što se tada smatralo jednako značajnim činom kao što je smena vlasti. Na sajtu RTS kao jedna od prvih vesti danas, 5. 10. 2021, iskače tekst o 5. oktobru u kojem se RTS ne pominje, a osim Slobodana Miloševića o drugim akterima tog vremena ni reči – kao na primer da su tada u vlasti bili, osim predsednika Miloševića, koji je završio u Hagu, još i danas veoma aktivni tadašnji ministar informisanja u Vladi Srbije Aleksandar Vučić, danas aktuelni šef države, potpredsednica tadašnje savezne vlade Maja Gojković koja je sada ministarka kulture, bivši istaknuti član JUL-a Aleksandar Vulin sada vrlo aktivan u mandatu ministra unutrašnjih poslova, dok je nekadašnji portparol Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić predsednik parlamenta 2021.

Na sajtu N1, kao medija recimo potpuno opozicione uređivačke politike od RTS, takođe nije posvećena dužna pažnja oslobađanju RTS-a 2000. godine, već je akcenat stavljen isključivo na politički preoktret. Na sajtu TV Pinka ni redak, barem do podneva. Ovaj medij, najbliži vlasti, nastao je 24. decembra 1993. uz podršku šefice JUL-a. O tome koliko je i tada bio blizak vlasti govori i tzaboravljeni podatak da je tokom NATO bombardovanja 1999. godine Pink emitovao Prvi program RTS-a. Na svom Tviter nalogu Željko Mirović je na dan smrti Mire Marković objavio sledeće „Draga Miro, obeležiti jednu epohu bez da je ta ista epoha bila spremna da te razume, nije samo tvoja sudbina, već sudbina svih čije su ideje označene velikim vizijama ali i grehovima! Bio sam klinac ali znam da si me volela i zato, budi mi dobro i spokojno tamo gde ideš! Tvoj Željko“.

5. oktobar danas za Pink nije vest

Vratimo se u sadašnjost: sad kada se opozicija opet bori za oslobađanje javnog servisa, izgleda se malo ko seća kako je to bilo 5. oktobra 2000. i koliko je nade polagano u novi RTS sa novim rukovodstvom od kojih su neki i dalje aktivni u politici i u medijima, ali i na RTS-u, kao na primer ponovoizabrani (3. 2. 2021) generalni director, inače zvanično penzioner Dragan Bujošević, koji je 2008. napisao i knjigu „5. oktobar – 24 časa prevrata“.

Opozicija traži 2021. svoje termine na RTS-u, analitičari ukazuju na spregu vlasti i RTS koja je nedopustiva javnom medijskom servisu, koji je po definiciji emiter osnovan od građana, finansiran od građana, kontrolisan od građana, kojima jedino i treba da „služi”.

Dakle, ništa se nije značajno promenilo za 21 godinu. Мnogi bi rekli da je i gore, jer tada je RTS bio državna firma a danas je javni medijski servis, barem po Zakonu iz 2014. Sa tom oštrom ocenom se ipak ne bismo u potpunosti složili jer je RTS danas profesionalniji i ne tako potpuno vidljivo u službi vlasti, pre svega njenoj najužoj eliti. Što ne znači i da nije, samo što je ipak informativni program uljudniji u medijatizaciji politike vladajuće klase. Na to ukazuju i redovni monitorinzi oba javna servisa koja od 2006. sprovodi Novosadska novinarska škola najmanje jednom godišnje. Ostali programi RTS-a, kao onaj iz kulture, obrazovanja, umetnosti, zabave, dečiji i sportski, ipak uglavnom zadovoljavaju kriterijume koji su standardni za javni medijski servis. No to nije dovoljno, jer informativni program je to što javni servis čini „javnim medijskim servisom” koji se rukovodi u svojoj uređivačkoj politici jedino javnim interesom. Pošto to nije u potpunosti slučaj, sledi opet, sudeći prema onome čemu svedočimo svakodnevno, „osvajanje” ekrana i mikrofona RTS. Ali još ne vidimo ciljane rezultate, niti metode kako opozicija misli da do toga dođe. Iskustva 5. oktobra 2000. izgleda nisu primenljiva u društveno-političkom kontekstu Srbije 2021. A koja jesu? Ima li neko ideju?