Advokati insistirali na naučnosti Kurira

U razgovoru za Danas Ilić objašnjava zašto je podneo tužbu , kako je izgledala njegova borba na sudu, kao i o strategijama Kurirovih advokata kojima je jedna od stavki bila da ovaj list predstave kao važan naučan časopis, a njega kao čoveka koji guši slobodu govora.

* Kurir je osuđen za povredu časti koju vam je naneo objavom propagandno opremljenog intervjua sa teoretičarem književnosti Igorom Perišićem. Kako ste doživeli deo naslova tog teksta „Saša Ilić je novi Ratko Mladić“?

– Budući da se dugo bavim ovim raspadnutim društvom, očekivao sam reakcije državnih književnih struktura, ali ne ovakve niti ovakvih dimenzija. S druge strane, veoma je teško kada nešto doživljavate u real timeu da to odmah i diskurzivno obradite. Ono što mi je bilo jasno još tada, govorimo o zimi i ranom proleću 2020, bila je činjenica da ne mogu polemisati sa pedesetoro ljudi, koji su svi nastupali združeno, s jedne strane u književničkoj falangi, s druge u institucionalnoj. Tek mnogo kasnije, kad je oluja minula a centralni sukob se ukolotečio u sudski proces, pokušao sam da dešifrujem odakle su sve stizali napadi na Ninov žiri, moj roman, i mene.

* Do kakvih ste opservacija došli?

– Iznenadio sam se kad sam sve to stavio na papir. Naime, žestoki napadi dolazili su sa RTS, iz Večernjih novosti, Kurira, NSPM, Politike, Danasa, Pečata, TV Happy, TV Prva, sa mnogobrojnih desničarskih portala, društvenih mreža, iz Andrićgrada, sa Mećavnika, sa Filološkog fakulteta u Beogradu, filozofskih fakulteta u Nišu, Novom Sadu i Nikšiću, Učiteljskog fakulteta u Beogradu, sa izmeštenog Filozofskog fakulteta u Prištini, iz Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, SANU, Matice srpske, Društva novosadskih književnika, iz Lagune i njenog knjižarskog lanca Delfi, naposletku ili možda na početku – iz Ministarstva kulture Republike Srbije pod rukovodstvom ministra Vladana Vukosavljevića. Sve te glasove uspeo je da simbolički sažme doktor Perišić u intervjuu koji navodite, a koji sam ja detektovao kao mesto prekoračenja, do kojeg se došlo kulminiranjem gneva ove skupine. Zapravo, užasno je videti taj intervju i tu analizu, koju je dr Perišić potom razrađivao diljem beogradskih medija, pod geslom, „neću više da ćutim“. Zato sam ga i pozvao na sud da porazgovaramo o samoj metodi, tj. kako se došlo do te tačke da on širokoj publici objašnjava moje „genocidne planove za Bosnu“.

* Jeste li oklevali da podnesete tužbu, imajući u vidu da Kurir uživa podršku vlasti i je li neko iz vaše okoline pokušavao da vas od toga odgovori i s kojim argumentima?

– Nisam se dvoumio nijednog trenutka iako sam dobijao različite savete: Šta će ti to? Izgubićeš! Pa šta i ako dobiješ? Međutim, danas vidim da sam napravio dobru stvar. Na stranu to što sam verovatno imao sreće da je sutkinja bila veoma upućena i vrlo precizna u vođenju ovog procesa. S druge strane, bio je ovo rezime svih napada, kao i književno-pravna analiza jednog događaja koji se u početku činio samo kao stihijska eskalacija nezadovoljstva. Ono što danas, sa distance, mogu da vidim je zapravo činjenica da se radilo o školskom primeru reakcije književne elite jedne postkonfliktne zajednice u stanju dubokog poricanja ratne prošlosti. To se moglo videti u svim njihovim nastupima pojedinačno, optužbama da sam sa Kontrabasom počinio „nacionalnu izdaju“, da „nisam pisao na srpskom“, da „ne poznajem pravopis maternjeg jezika“, da je moje „jugoslovenstvo kič“ jer nisam rođen u Travniku, da sam „autošovinista“ i „najgori čovek koji je studirao na Filološkom fakultetu u Beogradu“. Dakle, ovde imamo sve elemente koji odlikuju stanje poricanja – omalovažavanje, sprdanje, dobro poznata etiketiranja, ali ono što je zaista bilo novo u ovoj državno koordiniranoj kampanji, bila je ta optužba za „planiranje genocida u Bosni“, dakle potpuno izvrtanje stvarnosti, što je artikulisao doktor Perišić u punom kapacitetu svog akademskog autoriteta, kojim se hvalio i na sudu. Kurirovim advokatima bila je to jedna od važnih stavki, jer su želeli da ga predstave kao važan naučni časopis, u kome doktori poput Perišića objavljuju svoje radove, pri čemu im ja osporavam slobodu govora.

* Kako su izgledala ročišta na koja ste išli?

– Advokati Kurira insistirali su na „naučnosti“ Kurira i naučnosti dr Perišića. Međutim, sam dr Perišić je priznao na sudu da mu je tako opremljeni intervju poslat na autorizaciju, i da mu „jeste bio malo heavy“ ali da je to uradio zbog „poetike žanra“ tabloida, odnosno zbog podizanja broja klikova, kako je dodao njegov urednik kulture LJubomir Radanov, koji je takođe svedočio na sudu. NJega sam pitao da li je bio upoznat sa mojim književnim radom pre 2020. Rekao je da jeste, ali kad sam ga onda pitao kako je poverovao jednom anonimnom istoričaru književnosti koji je iz cloace isplovio kao donosilac ekskluzivne vesti o meni, on je samo slegnuo ramenima i dodao da se to radi zbog veće čitanosti Kurira. To znači da je dr Perišić svojom „naučnom metodom“, koju verovatno usavršava na institutskom projektu Istorija srpske književne kritike i metakritike, znatno podigao prihod ovog tabloida. Jer kad vi objavite da je neko ko je dobio Ninovu nagradu zapravo ubica, odnosno ne ubica, nego „planer novog genocida u Bosni“, onda je to za čitalačku publiku u Srbiji prvorazredna vest. Vi ste prodali novine, sebi ste ubeležili bod kod Vučića i slobodno možete da računate na podršku vlasti kad u bliskoj budućnosti budete konkurisali za direktorsko mesto u Institutu za književnost i umetnost. Svaka čast! Pratioci dr Perišića na njegovom fejsbuk profilu, tih dana, bili su oduševljeni.

* Kako se osećate nakon dobijenog spora, imate li neku opservaciju povodom čitavog slučaja i mislite li da će Kurir na svojim stranicama objaviti ishod presude bez komentara?

– Miran sam. Jednom kad budem imao vremena, sakupiću sav materijal i pokušaću da napišem nešto o celom ovom slučaju. Mislim da je važan za razumevanje statusa književnosti u uslovima zarobljenosti institucija obrazovanja i kulture, sa posebnim osvrtom na Srbiju kao na postkonfliktno društvo u kome vlada prećutni konsenzus o tome da pater familias jeste bio alkoholičar, napastvovao je svoje kćeri, krao je i vršio zločine u susedstvu, ali da ipak treba pričati o lepšim stvarima. Zarobljene institucije u takvim društvima ne biraju sredstva kako bi sprečile da se vitalna laž otkrije. Zato su i radili sve to u ovom slučaju, nastojeći da pronađu neki prihvatljiv format za sliku o strašnoj prošlosti koju sam ja ponudio svojim romanom Pas i kontrabas. Nimalo slučajno, napravili su inverziju, transponujući na mene sve ono što decenijama pokušavaju da sakriju. Naravno, priča još uvek nije gotova. U novembru me očekuje završno ročište u postupku protiv dr Perišića. Kurir je ispunio svoju obavezu i objavio kratku informaciju o presudi pod bezličnim naslovom. Za njih je sve to prestalo da bude bitno još onog dana kad su objavili sporni intervju i da nije bilo procesa na sudu, niko se nikad ne bi setio svega toga. Za dr Perišića je to prekretnica u životu, jer je tada postao medijski prepoznat kao „ogorčeni teoretičar književnosti“. Za mene je to deo gorkog taloga iskustva koji mi može pomoći da shvatim rizike bavljenja literaturom danas i ovde.

„Kulturni dnevnik“

* Perišić je dobio pristup na RTS, Happy i ostalim medijima da širi svoja „otkrića“, da li ste vi imali medijsku podršku?

– Proces je već na početku razdvojen, jedan je vođen protiv medija, a drugi protiv građanskog lica, tj. dr Perišića. Prvi je sada okončan, dok se drugi nastavlja u novembru. Podrazumevalo se da će veoma zainteresovani RTS pratiti ovaj proces, pa su tako nakon prvog ročišta, organizovali presretanje ispred Palate pravde. U Večernjim novostima, koje su takođe pomno pratile proces, možete videti fotografije militantnog špalira koji su formirali književnici u znak podrške nedužnom dr Perišiću, dok su moju advokaticu i mene slikali „u begu“, da bi sve to potom plasirali u Kulturnom dnevniku. Tu su potom pokušavali da dokažu kako ja uvodim nekakav „verbalni delikt“, te da ograničavam njihovu slobodu govora, tj. da mogu slobodno da vređaju koga hoće, optužuju ljude za ubistva, pa čak i za genocid, i da za to ne odgovaraju. To je zapravo tabloidni način mišljenja za kojim se poveo i dr Perišić, što će na sudu pravdati „poetikom žanra“ kojoj se povinovao, odlučivši se da uđe u tabloidni diskurs. U njemu je naizgled sve dozvoljeno. Isto tako, računa se da povređena strana neće imati stomak da podiže tužbu i povlači se po sudovima. Tabloidi rade danonoćno kao nekakva cloaca maxima koju je vlast u Srbiji pretvorila u svoje oružje za obračun sa neistomišljenicima, pa usled toga sa otpadom odlaze i ljudi, događaji, knjige, stvarnost je pretvorena u nezaustavljivu informacijsku bujicu koja kombinuje pornografiju i nekrofiliju sa ekskrementima i političkim aferama.