Ako se ne čita, kako je Danas već rasprodat?

Uostalom ko još brine o obaveštenosti – tu su nam šarenolike TV stanice koje nam stručno odabiraju baš šta treba da znamo i u šta treba da verujemo.

Ipak kao starovremenski čovek, teško mi je da zamislim život bez onog uzbudljivog mirisa friško odštampanih novina. A kao što sam navikao, dok sam kao diplomata po službenoj dužnosti morao da pratim lokalnu štampu, tako i sada kupujem novine suprotnih političkih opredeljenja.

Nažalost, list Danas kupujem vrlo retko. Ne zato što smatram da je nevažan, nego zato što ne mogu da ga nađem. Ako ne stignem do trafike pre pola devet – rasprodato!

Blago Danasu! Retki su dnevni listovi koji se tako nečim mogu pohvaliti.

Međutim, pošto mi je javljeno da mi je Danas prošlog četvrtka objavio neki člančić, poranio sam da stignem do trafike pre nego bude rasprodat. Dođem na trafiku već u osam, kada ono rasprodato! Trafikant mi objašnjava: „Znate taj ‘Danas’ retko ko i da čita – pa se zato brzo rasproda.“

„Pa tu nema logike,“ bunim se. „Ako se ne čita, kako da je već rasprodat?“

Prodavac sleže ramenima i uslužuje sledećeg kupca.

Rešim ja da odem do sledeće trafike. Ista situacija. Jedna gospođa koja takođe traži Danas se buni. Kaže: „Pa što ne naručite više komada?“

„Gospođo, zašto da naručujemo više komada kada taj ‘otrovni’ list niko ne želi čita. Da je pameti – takvo subverzivno glasilo bi trebalo zabraniti!“

„Subverzivno glasilo“! Setio sam se onih dana kada me je Tata, pre nekih 75 godina slao da kupim slično subverzivno glasilo. To subverzivno glasilo se zvalo Demokratija. Izdavač i urednik je bio Tatin drugar Milan Grol, nekadašnji narodni poslanik i vođa Demokratske stranke.

Kao i današnji Danas, Demokratiju je bilo teško kupiti. Nije je bilo na trafikama, nego su je prodavali posebni kolporteri. Tim jadnim kolporterima su „svesni“ omladinci otimali novine i cepali. Nije bilo uputno da se čitalačka publika truje subverzivnim idejama (koje ionako niko nije želeo da čita).

To vreme je odavno prošlo. „Svesni“ omladinci su uglavnom završili na Golom otoku, a štampa je postajala sve raznovrsnija. Kako su se uslovi života popravljali, tako je i čitalačkoj publici bilo dozvoljavano da saznaje i kritičke osvrte na delovanje vlasti.

Došlo je vreme NIN-a i Politike Ekspres!

I onda se pojavio ilustrovani nedeljnik Čik. Prekonoć je postao hit! Pored članaka o našim seksualnim stramputicama i sličnim golicavim temama, krenuli su sa rubrikom o vikendicama i njihovim vlasnicima. Ono što je napravilo najveće talase je bilo umeće novinara da između redova sugerišu da te interesantne građevine nisu odgovarale finansijskim mogućnostima njihovih vlasnika!

Već treći broj Čika je bio zabranjen! (Doduše, Čik je kasnije nastavio da objavljuje slike prelepih i ekstravangantnih vikendica, ali su tekst prilagodili zahtevima vremena – sve u duhu diskrecije.)

Ali da se vratim u današnje vreme i na list Danas.

Tek nakon sat hodanja, na sedmoj trafici, zabačenoj na ivici šume, nađem primerak. Pošto nije bilo drugih mušterija, upustio sam se u razgovor sa prodavcem. Poverava se on meni: „Znate gospodine, morate nas shvatiti. Naši distributeri zahtevaju da im obavezno vratimo deo poslatih primeraka kao neprodat! To im služi kao opravdanje da se naručuje manji broj! Ne očekujete valjda da ćemo žrtvovati zaposlenje samo da bi ljudi mogli da se truju!“

Dobro je, razmišljam ja. Bolje ovako nego da „svesni“ omladinci cepaju novine, pa da zbog toga kada se uslovi promene – odu na Goli otok! Važno je sačuvati privid slobodnog izbora!

Autor je bivši diplomata