Ala Vreme leti

Možda se sećate onog spota u kome Mića Ćulibrk i ja reklamiramo kupovinu novina koje uređujemo – on „Vremena“, a ja NIN-a. Strah me je da je od svih poruka zapamćena samo ta „marketinška caka“ – radiš u korist direktne konkurencije.

Ruku na srce, mnogobrojni su u ovom spotu prepoznali i hvale vrednu ideju o solidarnosti koja toliko nedostaje svim segmentima društva.

U poruci je još bilo jasno da su mediji u Srbiji dovedeni na ivicu opstanka, čak i oni kojima sada pretiče jer i njihov novokomponovani život „bubrega u loju“ počiva pretežno u činjenici da su prestali da budu mediji. Oni za pare pristaju da budu dvorske lude. Pa, dok traje, traje… Posle će da vide da li će da dobošare novim gazdama ili će naći drugu formu prostakluka.

Ali, meni je najžalije što je u toj inače kratkoj poruci najmanje bila primećena reč – dostojanstvo.

Hteli smo tim pojmom da zamenimo već prežvakane floskule – nezavisni i, još gore, slobodni mediji – koje su se otrcale kao ćilim u sirotinjskoj kući.

Ova vlast je ciničnom zloupotrebom filosofske teze o nepostojanju apsolutnih sloboda dovela do toga da izjednači i bistri potok i svinjac. Pa, kad se kaže „svi su oni isti“, posao je sa stanovišta državne propagandne mašinerije obavljen, odjednom u tom kukolju nema žita, samo što se neki foliraju da su slobodni, jer, lepo smo rekli, apsolutne slobode nema, pa otkuda bi onda tek bilo nezavisnosti.

Dostojanstven čovek (pa i medij) neće lagati, neće izmišljati stvari o ljudima i pojavama, i kad mu je odelo skromno, biće čisto, biće spreman da se izvini za neku nehotičnu brljotinu, neće da vređa druge ljude i izmišlja afere; dostojanstven novinar odbiće da piše po nalogu u tuđem interesu, urednici se neće vaditi na prirodu kapitala (bio on državni ili privatni) koji stoji iza njegovog medija, kao da je to neka vrsta dozvole za nekažnjeno ubijanje…

Najveći neprijatelj istine nije laž već uverenje. Zato vlast instiktivno – bez nekih istraživanja i dubljeg uvida u društveni kod, možda nasledivši gene od zla oca i još gore majke – propoveda da slobodnih i nezavisnih ne može biti i širi uverenje da je biti novinar najgora stvar na svetu.

E, nije. I danas ima mladih ljudi koji bi da se ogledaju u jednom časnom, zanimljivom, kreativnom i odgovornom poslu. Takvi nisu prikladni za ove koji značaj vesti mere iznosom državne ili paradržavne dotacije, dok u ovo malo dostojanstvenih medija mogu samo da uče, unapređuju zanatske veštine, da budu u statusu volontera (dakle, rad bez para) i da onda kroz par meseci, neki put i sa suzama u očima, dođu da zamole za preporuku. I obično budu primljeni tamo gde su želeli da odu.

Pred vama je, dragi čitaoci, 1500. broj nedeljnika „Vreme“ i uskoro će se navršiti tri decenije izlaženja ovog lista. Na neki način mi je žao što ove svečarske trenutke kvarim promišljanjem o tužnoj sudbini novinarstva i novinara.

Što se „Vremena“ tiče, nemojte da se brinete. Ono ne pripada samo jednoj generaciji novinara koji su ga začeli i napravili. Za jedno sam siguran – biće to i u budućnosti dostojanstvene novine i praviće ih dostojanstveni ljudi.

A možda će biti para.