Antonela Riha: Metak vas lakše nađe nego bomba

Pre mesec dana sam bila u Rovinju, ohrabrila sam sebe da uprkos koroni otputujem i tek sam tamo osvestila koliko sam bila napeta, koliko mi se, kao i svima oko mene, život promenio. Jedino mesto gde se osećam potpuno spokojno je neka ponta, more, kamene kuće oko mene. Možda je to zato što sam Kotoranka, moj otac i familija sa njegove strane su Bokelji, i verovatno su te boje, mirisi, vetrovi deo nekog identiteta koji u meni traje.

***

Osamdesetih, pa sve do početka ratova, svakog leta sam boravila na ostrvima. Olib, Susak, Iž, Rava, Silba, Unije, Ilovik, Ist… ceo taj arhipelag mogu da rekonstruišem u sećanju i danas. Letovalo se bez mnogo para, bez jasnog cilja na kom mestu ćeš završiti, dovoljna je bila plaža, dobra muzika a zanimljivi ljudi su se naprosto pojavljivali.

***

Neka od prijateljstva koja sam tada stekla traju do danas. Do danas traje i sećanje na ta leta kao vreme apsolutne slobode, bezbrižnosti, osećaja da jedino tako život treba da izgleda. Verovatno zato ne želim da se vraćam na ista mesta, ne želim te brutalne sudare sa samom sobom.

***

Moja prva sećanja su iz Zadra… Opet more! Nejasne slike pogleda preko krovova na more i terasa na kojima sam se igrala sa malim kornjačama.

***

Otac mi je u Zadru bio na službi, bio je oficir JNA, avijatičar. Pre nego što sam krenula u školu, dobio je premeštaj u Beograd, na aerodrom u Batajnici, gde je i počeo profesionalnu karijeru. Bio je prva posleratna generacija avijatičara, pravo iz partizana poslali su ga na školovanje.

***

Čuvam knjigu koja je posvećena toj klasi, većina njih je poginula a moj otac je tri puta preživeo pad aviona. Neverovatna je bila njegova putanja od siromaštva u Boki, partizana, ratnog zarobljenika, oficira… karakter Spartanca i hedoniste istovremeno. Ostao mi je najveći uzor, nedostaje mi.

***

Bila sam katastrofalan đak. Još u osnovnoj školi sam išla na popravne ispite, a kao prva generacija takozvanog usmerenog obrazovanja nekako sam se provlačila, jer nastavnici nisu znali šta da predaju… Nije bilo udžbenika osim marksizma i opštenarodne odbrane.

***

Ništa me nije zanimalo iz školskih programa, časovi su mi bili dosadni. Ali sam zato „gutala“ knjige, sećam se jasno kako sam sa četrnaest godina bila ushićena čitajući Simon de Bovoar, posle egzistencijalista prešla na anarhiste, stalno listala enciklopedije istorije umetnosti i skupljala stripove.

***

Pred kraj srednje škole pročitala sam „Tužne trope“ Klod Levi Strosa i odlučila da studiram etnologiju (sada je to katedra za antropologiju). Imala sam sreću da te godine nije bilo prijemnog i konačno sam počela nešto studiozno da učim.

***

Moji roditelji su bili zaprepašćeni kada sam dolazila sa ispita sa desetkama, do tada su mislili da sam „izgubljen slučaj“. Otac mi je za 17. rođendan kupio šivaću mašinu, ne bih li bar imala neki „zanat u rukama“, ali nikad nisam uspela da napravim ravan štep.

***

Na studijama sam uživala. Imala sam divne profesore, Mirjanu Prošić Dvornić, Dušana Bandića a poseban uzor bio mi je (i ostao) Ivan Čolović. Knjige iz njegove Biblioteke XX vek bile su mi bukvar i bukvalno su formirale moj pogled na svet. Nikad mu to nisam rekla, evo sad je prilika. Hvala, Ivane Čoloviću!

***

Imala sam sreću što sam odrastala sedamdesetih a sazrevala osamdesetih. Bila sam klinka kada mi je stariji rođak otkrio Džimija Hendriksa i Dženis Džoplin, kasnije mi je Sloba Konjović bio guru, usledio je pank, pa američka scena, a zatim i naš „novi talas“. Delili smo se isključivo po tome ko šta čita, kakvu muziku sluša i gde izlazi. Moja mesta su bila klub Akademija, SKC i kasnije Manjež. U tom trouglu sam nalazila sve što mi je tada trebalo.

***

Volela bih da danas postoji mesto poput SKC-a osamdesetih. Volela bih i da Ljubišu Ristića pamtim samo po predstavama koje sam gledala stojeći, uvek je bilo prepuno. Mislim da sam „Karamazove“ (Dušan Jovanović) gledala svaki put kada su igrani, nekad sam ulazila samo da čujem dijalog Šerbedžije i Krivokapića.

***

Pamtim i Golubnjaču Dejana Mijača. Sećam se koliko sam bila potresena posle te predstave. Sada zvuči neobično, ali ja tada nisam znala da su van Jasenovca u Hrvatskoj postojala stratišta. Nisam imala rodbinu tamo, niko o tome nije pričao, moji su stradali po nekim drugim logorima. Šta god da danas neko kaže, Golubnjača je bila velika, odlična i važna predstava.

***

Na jednoj žurki 1988. upoznala sam novinara Radio Beograda, rekao mi je kako traže spikere, da ja imam dobar glas i dikciju i da bi mogla da se javim, da probam. Do tada sam radila razne poslove, sve verujući da ću negde moći da se zaposlim kao etnolog. Baš tada kada sam se javila za posao spikera, radila sam u računovodstvu nekadašnjeg SIV-a kao „likvidator ličnih dohodaka“. Da, tako se zvalo to radno mesto, još uvek mi piše u radnoj knjižici.

***

Otišla sam u Radio Beograd, upoznala Đuru Vojnovića, urednika na Prvom programu, koji me prvog dana poslao da snimim nešto o Univerzitetskoj biblioteci. Nisam postala spiker, odmah sam uletela u novinarstvo i ubrzo zaboravila da sam ikada želela univerzitetsku karijeru.

***

Nije se tada napredovalo u poslu brzo kao danas. Mislim da sam bar pola godine provela na ćošku Hilandarske i Cetinjske, sa nagrom od 7 kg na ramenu i radila ankete. Kome god je na bilo kom programu trebala anketa na neku temu, mene su slali da je radim.

***

Šta sam sve tu naučila! Od toga da bez zazora prilazim ljudima, da postavljam najpreciznija moguća pitanja, insistiram na jasnim odgovorima, do toga da u pola minuta spakujem i sama izmontiram i do 10 kratkih izjava. To iskustvo će mi kasnije biti neverovatno važno za razne složenije novinarske forme.

***

Kada sam te 1988. došla na Radio Beograd, želela sam da radim teme iz kulture, bila sam presrećna kada sam razgovarala sa Acom Popovićem, sa Mihizom, sa Aleksandrom Petrovićem, Živojinom Pavlovićem, Slobodanom Selenićem…

***

Zamislite kako izgleda kada sa 26-27 godina sretnete takve veličine, mislila sam da nema dalje, da je moj najveći životni uspeh što sam u blizini i što razgovaram sa umetnicima, naučnicima čijem se radu divim. Vrlo brzo sve se promenilo.

***

Slobodana Miloševića sam zapamtila još dok sam bila na studijama. Obavezan predmet mi je bila istorija kod prof. Vasilija Krestića, a obavezna literatura Slobodan Jovanović, koji je tada bio zabranjen ali smo stara izdanja čitali u biblioteci na fakultetu. Konačno je došlo vreme da ga ponovo objave, moja drugarica sa fakulteta Bojana i ja smo kupile ceo tom ali samo jedan, jer nismo imale dovoljno para. Podelile smo knjige, svaka po šest, sa idejom da čim skupimo dovoljno novca kupimo još jedan i da tako svaka ima ceo komplet.

***

A onda se pojavio neki partijski miš, neki Milošević, koji je rekao kako je Jovanović neprijatelj i zabranio prodaju. Kada je taj isti nekoliko godina kasnije smenio Ivana Stambolića, ja sam ga već duboko prezirala.

***

Za razliku od Televizije Beograd… tako se tada zvalo… Radio Beograd je bio mnogo slobodniji medij. Teme koje su na televiziji bile nepoželjne kod nas su prolazile bez većih problema. Vrlo brzo sam počela da pratim političke događaje… Učila sam slušajući kako rade Dušan Radulović, Nebojša Spaić, Slobodan Stupar, moj domaćin ovde, Rade Radovanović…

***

Bez daha sam slušala „Niko kao ja“ i Svetlanu Lukić. Pratila sam prvu višestranačku skupštinu posle izbora 1990, snimala demonstracije, tribine… sve je to bilo novo i uzbudljivo, ali je dan za danom slutilo na zlo.

***

Šešelj je imenom prozivao kolege koji nisu imali srpska prezimena, krenuli su neki neobični spiskovi… Osnovali smo nezavisni sindikat, bunili se zbog masovnih „plaćenih odmora“, ljudi su nestajali sa programa, odlazili iz zemlje… Mislili smo da je to sve privremeno kao i sukobi koji su počinjali u Hrvatskoj. Bili smo naivni, jako, jako naivni.

***

Odrasla sam kao Jugoslovenka. Moja familija je toliko izmešana da nemam nikakav nacionalni identitet. Nikada nisam osećala ni da mi je to potrebno. Živela sam u zemlji koja je bila po mojoj meri, od Slovenije do Makedonije osećala sam taj prostor kao svoj.

***

I danas mogu da nacrtam konture… Istarsko poluostrvo, pa linija ide oko Tršćanskog zaliva, sledi oblina Slovenije, pa blago nadole, da bi se opet popela i zaoblila kod Vojvodine, zatim kosina nizbrdo do Makedonije i oštar zaokret olovkom ka Crnoj Gori… Onda je tu Boka, Pelješac, Dalmacija, Rijeka, ostrva kao tačkice… Nije to nostalgija, skoro polovinu svog života živela sam u Jugoslaviji i ona je deo mog identiteta, moje biografije.

***

Imala sam 28 godina 1991. Moji prijatelji iz osnovne i srednje škole, sa fakulteta, već su imali poslove, neki pravili porodice, to je doba kada počinješ da razmišljaš šta dalje u životu. Tog leta u Srbiji su trajale mobilizacije za vukovarsko ratište, ljude su bukvalno skupljali sa ulica.

***

Bila sam sama u stanu roditelja, u vojnoj zgradi i kod mene se nekoliko dana krila osmorica vršnjaka. Znala sam samo dvojicu… Nekako se pročulo da je kod mene skrovište, pa su došli još neki, spavali su po hodnicima. Svi su oni, srećom, otišli iz zemlje, nisu se više vratili. Brata mog dobrog prijatelja su mobilisali… Vratio se iz Vukovara, godinu dana je samo ćutao i ubio se.

***

Bila sam pred stalnim zaposlenjem posle četiri godine honorarnog posla u Radio Beogradu. Kako je počeo rat, sklonili su me iz ozbiljnih emisija, čak sam dobila svoj sektor u redakciji kulture, da pratim izložbe fotografija!?!

***

Jednog dana presreo me kolega na hodniku, pitao imam li vremena nešto da pročitam, da me snime. Bio je to neki tekst vojne komande iz Knina… Trebalo je da ga čitam preko telefona, da fingiram da sam tamo i šaljem izveštaj sa lica mesta. Bacila sam taj papir, rekla da me pošalju u Knin, da ću rado da izveštavam.

***

Sutradan, na putu ka Radiju, stigla sam do kafane Grmeč, stala i okrenula se nazad. Jako dobro pamtim taj trenutak i osećaj olakšanja, jer sam donela dobru odluku. Nisam znala šta ću dalje, nisam imala nikakav drugi posao, ali sam se osećala baš dobro.

***

Moj otac je stalno išao u Boku, a kako smo imali sve manje para, sve češće je išao vozom. Sećam se dobro da je te 1993. kupio kartu za 5. mart. Nekoliko dana pre nego što je trebalo da sedne u taj voz, 27. februara, oteti su putnici, dvadesetoro ljudi, svi sa nesrpskim prezimenima, svi državljani Srbije. I ovog trenutka, dok ovo pišem, osećam užas od pomisli da je moj otac mogao biti među njima.

***

Posle nekoliko dana rodbina nestalih putnika došla je sa fotografijama ispred Skupštine u Beogradu, tražili su da vlast nađe ko ih je oteo i gde su. Snimala sam ih za Radio Index, jedno kratko vreme radila sam tamo. Na protestu sam srela Natašu Kandić, znale smo se sa skupova UJDI-ja. Pozvala me je u Fond za humanitarno pravo i naredne tri godine radila sam kao istraživač, tragala za žrtvama i svedocima ratnih zločina, beležila njihove izjave.

***

Mogla bih sad satima da pišem šta sam sve videla i čula po Bosni, po izbegličkim kampovima, u kolonama ljudi koji su bežali od Bljeska ili Oluje. Ne vole ljudi ovde te priče, dosta im je, neprijatno je, daleko je, negiraju ih, život ide dalje, neće da se osvrću, ne žele da se suoče… Ja i dalje mislim da je bilo važno zabeležiti svaku i svačiju reč, da to ima smisla, ponosna sam što sam radila u Fondu.

***

Želela sam da radim na Radiju B92, dopadala mi se muzika, nekonvencionalni program, humor, vesti koje su bile drugačije od onoga što se moglo čuti u većini drugih medija. U leto 1996. pozvala sam Cecu Lukić tražeći novi posao, vrlo brzo počela sam da uređujem vesti, pronašla sam se u ekipi koja je bila puna energije, zamaha, duha.

***

Teško je danas objasniti onima koji to ne pamte koliko je B92 tada bila važna i posebna stanica. Posle Fonda, koji je bio emotivno i fizički naporan, bilo mi je potrebno uzemljenje i B92 je za mene bilo pravo mesto. Radili smo po ceo dan, a kada bi smena istekla, ostajali smo u te tri sobe na petom spratu Doma omladine i družili se.

***

Ali opet me je rat odneo dalje, na Kosovo… Od jeseni 1997. pa sve do dana kada je počelo bombardovanje, zajedno sa Milošem, Vasketom i Danijelom bila sam izveštač iz Prištine.

***

Ne umem jasno da objasnim svoju vezanost za Kosovo. Nije to samo parče života koje sam tamo provela, to su ljudi koje sam zavolela, prelepi Prizren, mir u manastiru Dečani, kafana Bagrem u Prištini, koje više nema…

***

Volim da se toga sećam, mada su mnogo jače uspomene na strah koji sam osećala dok sam izveštavala sa nekih mesta. I sada se naježim kada se setim kako je mene i kolegu Andriju Igića foto-reporter Srđan Ilić izvukao iz unakrsne vatre u koju smo upali u nekom selu kod Vučitrna.

***

Nije bilo kao u Bosni ili Hrvatskoj linije fronta, nije postojala „bezbedna“ zona“, sve je bilo izmešano. U svakom trenutku kada se izađe iz Prištine, mogli ste da naletite na UČK, početkom 1999. rovovi koje su kopali ka Podujevu mogli su da se vide golim okom s puta.

***

Nikada se nisam plašila kao na Kosovu, posebno tih dana uoči bombardovanja, kada smo tamo jasno znali šta će se dogoditi, dok su u Beogradu mislili da će Milošević sve da reši. Dan pred bombardovanje dobila sam još jednu ozbiljnu pretnju iz „službe“…

***

Te večeri je moj urednik Veran Matić uhapšen u Beogradu. Vaske me je zvao usred noći da mi kaže da se pakujem i vraćam kući… Dok sam stigla Veran je pušten iz pritvora, a ja sam, prvi put posle nekoliko nedelja, zaspala dubokim snom. Svaki rat je tragičan, razoran, gadan ali je opasnost sa zemlje uvek veća nego iz vazduha… Metak vas lakše nađe nego bomba.

***

Do 2000. godine pet puta su zatvarali Radio B92. Radikali su nas izbacili iz Beograđanke gde smo se uselili i emitovali sa trećeg programa Studija B nakon što su tokom bombardovanja radio preuzeli Nemanja Đorđević, Aleksandar Nikačević, Vladimir Zagrađanin i još neki čijih se imena ne vredi ni sećati.

***

Svi smo tada dali otkaz, bilo nas je preko 40, i svi smo u istom danu, 2. aprila 1999. ostali bez posla. Nismo više bili ni tako mladi, nismo znali ni koliko će trajati bombardovanje, ni šta će sa nama pojedinačno biti, ali se nismo ni trenutak kolebali.

***

Namerno ću stati ovde, jer želim da podsetim baš na to vreme, kada smo kao novinari hodali uspravno.

O sagovornici

Rođena sam u Kotoru, a više od 50 godina sam Beograđanka. Po obrazovanju sam etnolog/antropolog, a po zanimanju novinarka. Počela sam u Radio Beogradu, a nastavila na TV B92… Bila sam ratni izveštač sa Kosova, urednica informativnog programa Radija B92, za emisiju Kažiprst dobila nagradu ‘Jug Grizelj’, vodila politički talk show Poligraf. Na RTS sam radila emisiju Raspakivanje. Nekoliko poslednjih godina sam freelancer, radim na projektima podrške nezavisnim medijima u Srbiji. Tokom ratova devedesetih radila sam u Fondu za humanitarno pravo i od tada pa sve do danas ratni zločini su jedna od tema kojom se bavim.