Bilo je političkih pritisaka i biće ih uvek

Sa Zoranom smo pričali o čemu drugom nego o televiziji.

Osnovni zadatak javnog servisa je da obrazuje, informiše i zabavlja. Koliko prema vašem mišljenju RTS ostvaruje svoju misiju?

– Ako gledamo sve programe radija i televizije, onda mislim da to radimo vrlo kvalitetno. Ako tome dodamo izdavačku delatnost, orkestre i horove mislim da ni na evropskom nivou nemamo čega da se stidimo. Naprotiv, kada kolege u Evropi čuju šta sve imamo na programu, a koliko nadmoćno pobeđujemo u borbi za gledanost, zavide nam.

Emisija „Tako stoje stvari“ obeležila je prvi rođendan, kako je godinu posle, odnosno da li su se ispunila vaša očekivanja?

– Cela ekipa uživa radeći tu emisiju, a to je prvi uslov da nešto bude dobro. Jer ako radiš nešto bez volje, to se prenosi i na gledaoce. Mi smo u taj prepodnevni termin koji se isprva činio neatraktivnim uspeli da dovedemo neku dobru publiku. Takav glas do nas stiže.

Kakva je interakcija sa gledaocima, odnosno kako reaguju na ono što u emisiji radite?

– Voleo bih da više reagujemo na impuls s druge strane ekrana. Jedan od zadataka koje smo sebi postavili je da pojačamo tu interaktivnost, pre svega kroz društvene mreže, ali taj posao nije uspeo ni mnogo jačim medijima od RTS-a. Ono što čujem iz ličnog kontakta, na ulici, od nepoznatih ljudi koji nemaju razloga da nam podilaze je jako lepo. Posle dobro prodrmam glavu da mi ne uđe voda u uši.

Radite i Dnevnik 3, koji po mnogo čemu ima autorski pečat, ali čini mi se da je toga sve manje, šta mislite zbog čega je tako?

– Ne mislim da je ličnog u tom Dnevniku sada manje već se publika već na takav pristup navikla, što je veoma dobro. Nije više neobično kada novinar čita vesti koje je sam skupio. Ako je to sada nekome malo znači da smo treba da pređemo na neki viši nivo. Razmišljam o tome.

Novi mediji poput interneta i društvenih mreža odavno su uneli revoluciju u način na koji dolazimo do informacija mislite li da se televizija tu kao medij dobro snalazi ili gubi bitku, odnosno vidi li u tome svoju šansu?

– Televizija je i dalje vodeći medij i biće tako još dugo. S tim da je publika sve starija, istraživanja kažu da nam je prosečan gledalac stariji od 60, tako je u celoj Evropi. Mladi su uglavnom na internetu, tačnije na mobilnim telefonima. Barem još deset godina to liderstvo televizije neće biti narušeno, ali za to vreme televizija će morati da se reformiše, temeljno. Neko će uspeti, neko neće, ali iz tog procesa ćemo izaći sa jačom televizijom. Ne verujem da će društveni mediji nadvladati tradicionalne, ali će postati ravnopravni. Što još uvek nisu.

Ima li političkih pritisaka na vaš rad, ako ih ima kako se s njima borite, uspevate li da sačuvate svoju autorsku slobodu?

– Otkad radim u medijima, a počeo sam sa 16 godina dok je Titova slika visila u svakoj redakciji, bilo je političkih pritisaka i biće ih uvek. Tako je svuda, gde god ima sukobljenih interesa ima i pritisaka. Ima toga i u sportskom novinarstvu, kada pitate one koji prate film ili pozorište, provrištaće o klanovima. Novinar mora da nauči da se sa pritiscima nosi ili će ga oni spljoštiti. A sloboda se ne može čuvati, ona se svakog dana iznova osvaja.

Sopstvena ograničenja

Radite li na nekim novim projektima, mogu li gledaoci očekivati nešto novo u 2017?

– Ja svaku emisiju koju radim svakoga dana doživljavam kao novi projekat. Kada neko odgovara za gotovo dva i po sata programa dnevno, nema prava da traži nove izazove. Daleko sam od toga da su mi sadašnji dosadili. Svakoga dana treba da opravdam poverenje nekog ko je okrenuo na taj kanal i očekuje nešto dobro. Kada se emisija završi, uvek razmišljam šta sam sve mogao bolje da uradim i obećavam da ću to popraviti, koliko sutra. Nema veće konkurencije od sopstvenih ograničenja.