Dugo i ne bez razloga.
„Narodni“ novinar je od 2002. godine, kada je pokrenuo TV emisiju Kvadratura kruga, jednu od najdugovečnijih emisija i koju su mnogi bezuspešno pokušavali da kopiraju.
„Čovek je merilo svega i iznad svega“, rado govori Stanković u svim svojim medijskim nastupima.
I, ovih dana je, poštujući upravo taj svoj kredo, skrenuo pažnju javnosti.
Učinio je ono što je davno trebalo da učini RTS.
Kultnu emisiju, koja je emitovana u subotu, posvetio je najaktuelnijem problemu Srbije – Rio Tintu i odnosu vlasti prema toj kompaniji i građanima, koji su zbog toga protestovali i blokirali saobraćajnice.
Zabeležio je strah, suze i bunt meštana Dobrinje, rodnog sela kneza Miloša, kod Požege, koji mesecima negoduju protiv namera Rio Tinta da u tom, ali i drugim selima oko Požege i Kosjerića, kao i u Jadru istražuje i eksploatiše rudu litijuma.
Pružajući priliku ljudima da kažu šta ih muči, od čega strahuju i zašto negoduju protiv Rio Tinta, očitao je bukvicu kolegama, uredništvu i poslovodstvu RTS-a i pokazao da u njegovoj emisiji ima više istine o Srbiji nego u bilo kom prilogu Dnevnika tog javnog servisa, osim u prilogu o vremenskoj prognozi.
U svojoj emisiji, kao dokaz opravdanog straha meštana, prikazao je i video-snimak o pustoši koju je Rio Tunto ostavio za sobom širom sveta.
Zabeležio je reči ljudi koji su svedočili o prevarama ove i svih prethodnih vlasti, njihove poruke državi da, umesto da dozvoli Rio Tintu da ostvari svoje interese, finansijski podrži seoska domaćinstva i njihovu poljorivrednu prozvodnju na zdravoj zemlji, sa zdravom vodom i vazduhom.
Skroman, uporan i pun energije „obigrava“ Srbiju uzduž i popreko, a povremeno izađe i van njenih granica, da bi zabeležio sudbine „malih“ ljudi, njihove probleme, nadanja, ljudskost i neljudskost.
Snimio je mnoštvo dokumentarnih filmova, izuzetnog autorskog pečata, ugradivši u njih sebe, svoj karakter i lirsku dušu, vodeći računa i o najmanjim detaljima – listu koji se klati na vetru na osušenoj grani, satu koji otkucava u nekoj brvnani u puštoši, izrazu lica sagovornika…
Ljudi mu veruju i poštuju njegovo trajanje, profesionalnost, humanost i lični aktivizam i „otvaraju“ mu duše i rečima i tišinom, pokretima očiju i ruku, emocijama, suzama…
Njegovoj specifičnoj naraciji, moguće je da je doprineo njegov otac, koji je takođe bio popularan, jer je decenijama bio čauš koji je, po narodnom običaju u užičkom kraju, govorio na svadbama, uveseljavao svatove i mladence, često i u stihovima.
Neka vrsta tradicionalnog ceremonijal majstora na svadbama.
Stanković je rođen u Užicu 1962. godine.
U Sarajevu je završio FPN, a karijeru novinara je započeo u nedeljniku Vesti i Radio Užicu.
Bio je dopisnik RTS iz užičkog kraja, nakon čega je, radi snimanja i montiranja Kvadrature kruga, godinama putovao u Beograd, a potom se vraćao u Užice.
Već nekoliko godina živi i radi u Beogradu.
Za svoje dokumentarne filmove je nagrađivan u zemlji i inostranstvu, ima i zvanje akademika filmske umetnosti i nauka.
Piše i drame.
Ljubitelj je prirode i vrsni poznavalac pečuraka.
Njegova supruga Slavka je novinarka, ali je odustala od karijere, posvetila se porodici i podržala karijeru svog supruga, kome je i dragocena saradnica. Imaju Ivanu, uspešnu kostimografkinju.
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.