Čika Denis

Poslednji čin svakog novinara je da postane vest. Ironija je u sledećem – to je vest u kojoj se neće ispoštovati pravilo „druge strane“. Oni kojima je posao bio da daju glas drugima, na kraju će za taj glas ostati uskraćeni.

Mada, šta bi i rekli? „Izvinite, jebiga…“? Način na koji su radili do trenutka u kom su postali vest jeste ono po čemu se pamte. 

U tom smislu, Denis Kolundžija (Čika Denis) ostaje upamćen kao jedan od malobrojnih novinara koji su držali do standarda, etike i profesionalnosti. Nije bio jedini, ali je bio jedinstven – po izrazu i temama kojima je posvećivao pažnju. 

Koliko novinara u Srbiji znate da su pasionirano i znalački pratili američku politiku, a tek zbivanja u vojvođanskoj nazovi politici? Neka ostane zapisano negde i da je među prvima uvideo problem takozvanih „informativnih pustinja“ u Vojvodini.

Informacija o smrti Čika Denisa, podsetila me je na rečenicu iz romana „Vremensko sklonište“ u kojem Georgi Gospodinov zapisuje kako je postojalo nekakvo lično praznoverje da „preko novinske beleške, ono što treba da vam bude rečeno, lagano sleti ili vas ubode pravo u oči“. Takvi su bili Čika Denisovi tekstovi, ono što vam je potrebno da biste bili informisani, našlo se u njima.

Sa njim nije bilo kratkih razgovora, nije bilo onog „kako-si-u-prolazu“. Zastane, oslovi imenom, napravi pauzu, pa krene pretresanje novosti i kopanje po fiokama starog. Jedno to „viđanje na blic“ pretvorilo se u gotovo tročasovnu sedeljku u „Gusanu“. 

S ogromnim uzbuđenjem pričao je o svom prvom odlasku na koncert Rolling Stones-a, rođendanskom poklonu za punoletstvo. Nesvesno je ublažavao dečije traume iz 1999, govoreći o tome da su i tokom bombardovanja bile organizovane dobre žurke. 

Denis je bio neko ko je jednostavno bio tu, prisutan u našim životima. U javnom opraštanju od njega, bilo je dosta mladih novinara i novinarki koji su osetili potištenost kakvu nisu planirali u nedelju, 21. januara. 

To dosta govori o Čika Denisu. Tokom godina je mnogima pružio šansu, pa i autoru ovih redova. Bio je osoba od koje ste mogli da očekujete podršku, ali i koja je tako iskreno umela da se raduje sa drugima, bez ikakve sujete ili suvišnog komentara. S ljubavlju je govorio o ljudima u svom okruženju. 

Za 50. rođendan poklon je ponovo bio koncert Rolling Stones-a. U tekstu „Starenje uz Kamenje“, objavljenom u NIN-u, odgovorio je sam sebi na pitanje kako ta ekipa matoraca tako dugo o(p)staje? Zato što vole život i vole da sviraju. I upravo tu lekciju o voljenju života je istakao, navodeći da je „s radošću svakodnevno primenjuje“. 

Somborac, Novosađanin, Vojvođanin. Na svaki od ovih identiteta je bio ponosan i svaki je predstavljao na najbolji mogući način. 

Novinarstvo je osnovna bolest, sve ostalo su pridružena oboljenja. Čak i veliko srce jednom stane, pa novinar postane vest. 

Zbogom, Čika Denise, ostaju sećanja i neisprobani papras.

*Autor je glavni urednik 021.rs. Bio je saradnik Cenzolovke i pohađao Školu digitalnog novinarstva u kojoj je predavao Denis Kolundžija