Da li je neko ukrao šou Goranki Matić?

Živeći prilično dugo u ovakvoj sadašnjosti, moja generacija je počela da sumnja da je ikad bilo prošlosti. Kada to kažem, mislim na neka bolja vremena, sumnja se da su bolja vremena ikada postojala, da je ikada ranije, naprosto, izlazilo sunce. Ta je sumnja potkrepljena sadašnjosti, koja iz sveg glasa govori da je najbolja moguća sadašnjost i da nište pre nje, ove sadašnjosti, nije ni postojalo, a ako je možda i postojalo, onda nije valjalo.

Sa ove tačke gledišta, čini mi se da se ništa, bar u dogledno vreme neće promeniti. Meni je u mojim godinama to u redu, dosta mi je bolje prošlosti, zaista mogu na trenutak da se složim, bolje rečeno, pomirim, da, možda nije ni postojala.     Ipak, moja generacija je generacija sumnje.

Šta ako.. ?

Šta ako je ipak postojala?

Ako bi neko poželeo da se bavi istragom, kopanjem po mogućnostima postojanja ovakve jedne, iz današnjeg razumevanja, gotovo neverovatne stvari, postojanja života pre ovog aktuelnog, trebalo bi da zaviri u dosije Goranke Matić. Apokrifne beleške o prošlosti se, sasvim je moguće, mogu tamo pronaći. Začudo, dostupne su svima koji idu u muzeje, dakle, jednom ekskluzivnom broju ljudi, još ekskluzivnijem zbog korona virusa i mera koje briga oko te virusne stvari nosi, eno ih u Muzeju savremene, na Ušću.

U svakom slučaju, ovako stoje stvari:

Postojala je naša prošlost.

Ona je dokumentovana ogromnim brojem fotografija, uglavnom crno belih i uglavnom dragoceno lišenih interpretacije umetnika, dakle spontanih, uhvaćenih u metežu, gužvi, događanju, gomili, ulici, stanu, kako bismo rekli jednostavnije, usput, u životu. Te su fotografije podeljene u nekoliko grupa, i to je jako dobro jer bi smo se inače pogubili u životu autorke, možda na isti način kako smo se pogubili u sopstvenim životima, što je autorka dobro dokumentovala.   Zaista, gotovo sve ljude koje sam video kod Goranke na slikama, više ne viđam, dobro je da su ostali kod nje, tako zauvek eksponirani u srebro bromidu fotografije, a la Goranka, bez šanse da se promene, odmetnu, poblesave, postanu nešto drugo ili, jednostavno, nestanu sa ove naše planete.

Dobro je da su sačuvani ovako, i njima i nama je bolje. Kao što rekosmo, postojala je naša prošlost i u njoj još nekoliko stvari:

Postojao je Studentski kulturni centar.

Da nema  Gorankinih slika, teško da bi čovek pomislio da je tako nešto odista postojalo, predstavljalo vrh evropske umetnosti, izdavaštva, izlaganja, to i danas, začudo, još jedino postoji kao toponim, jedino nema Goranke da nam javi tu stvar.

Postojala je i politička scena i stranke i kampanje i političari, u tom davnom vremenu pre našeg vremena. To, da su slikane osobe važne, možemo da naslutimo iz scenografije, poza modela, osvetljenja, potpisa ispod slika – nema.

Moja generacija sumnjala možda može da se seti gotovo svih imena, ovi koji dolaze za nama, verovatno nešto manje, oni za njima, još manje. Dobro je to što Goranka ne potpisuje svoje slike, ako ne znaš ko je, onda ni ne treba da znaš, sa jedne strane, a sa druge olakšava današnjosti posao, to da nikad nije ni bilo, a iako je možda bilo, nije ništa valjalo.

Postojala je muzika, iako danas izgleda da nije, da je muziku, u stvari, izmislio internet, algoritam, advertajzing i Kanje Vest.

Nije.

Izgleda da je postojala pre toga, da su je izvodili raznorazni, uglavnom sumnjivi ljudi, sve se lepo vidi, i Odbrana i Napad. Što je još gore, vidi se da je muzika bila i na ulicama i u srcima, to je veoma teško za dokazati, ali ovde se to vidi, ko ne veruje svojim očima, kako se kaže, neka se uštine.

Postojao je, verovali ili ne, otpor, bunt, koji je, u saradnji sa muzikom, rodio neku posebnu kulturu, Goranka to slika, i Goranka je deo te kulture, koliko god da se pravi da nije, ova njena retrospektiva je dokaz da su i artisti i modeli, na jedan trenutak, bili u istoj priči.

Za tu tvrdnju postoje i svedoci, poređani uredno na njenim fotografijama, pa čovek može da se seti da je živeo u doba Makavejeva, Žilnika, Žike Pavlovića, Šijana i evo, Goranke Matić, koji su brinuli i brinu brige jedne generacije, koja ovom izložbom ostavlja svoj potpis. I zaista, u ovoj velikoj naizglednoj gužvi od fotografija, čovek mora da pomisli, pa jeste, koga nema na Gorankinim slikama, taj, verovatno, nije ni postojao. U tom smislu je dobro otići tamo, na proveru, nije loše ako se negde pronađete, makar u događaju, makar u ukusu.

I ovako smo Goranki ukrali šou.

Dakle, hvala onom ko se setio da našu životnu gužvu lepo pospremi, posloži i pokaže svim onim sumnjalima u život, život pre ovog sadašnjeg.