Danica Đokić: Vreme je da otvorimo Pandorinu kutiju

Dobitnica si prve nagrade za tekst koji govori o izuzetno teškoj temi. Šta za tebe lično, kao mladu novinarku, znači ova nagrada?

Ovo je, osim meni i mojoj redakciji, nagrada i svim medijskim radnicama koje su govorile za ovaj tekst, ali i svim drugim koleginicama, jer, kao što je rekla jedna od sagovornica – „sve znamo sa čim se suočavamo”.

Za mene ova nagrada predstavlja potvrdu da je važno i neophodno stvoriti prostor novinarkama – upravo onima koje taj prostor daju drugima – da konačno, i same progovore o svom položaju i iskustvima. Kao mladoj novinarki, lično mi predstavlja dokaz da ima smisla baviti se temama od kojih ti igraju i srce i želudac, jer – neko to vidi i nekome to znači.

U pitanju je tema koja je “iznutra”, odnosno govori o samoj našoj profesiji. Kako si se odlučila za ovu temu i koliko je teško probiti zavesu ćutanja u sistemu čiji si i sama deo?

Tekst je nastao pod mentorstvom sjajne Tamare Skrozze kao završni rad Škole digitalnog novinarstva Slavko Ćuruvija fondacije, a temu je predložio urednik Cenzolovke. Apsolutna podrška i poverenje moje mentorke, celog tima Cenzolovke i SĆF (kao izdavača portala) pokazuju da radim u okruženju koje razume važnost ovakvih tema i stoga nije bilo teško odlučiti se za pisanje ovog teksta.

Sve je dobilo svoju težinu kada je trebalo javiti se novinarkama, predstaviti temu, stvoriti odnos poverenja, a potom razgovarati i proći sa njima ponovo kroz sva ta neprijatna iskustva. Nije bilo lako s jedne strane nositi teret mogućnosti da nekome možeš probuditi traumatična sećanja, a sa druge opravdati poverenje koje su ti te hrabe žene poklonile. Iako možda deluje da tekstom nije otkriveno mnogo, sve što su one rekle prvi je korak ka tome da otvorimo Pandorinu kutiju u kojoj se krije sve ono što novinarke proživljavaju dok štite interes javnosti.

Za one koji možda nisu čitali tekst, a verujem da sada sigurno hoće – zašto novinarke ćute o seksualnom nasilju u samom našem sistemu?

Žene generalno ćute o seksualnom nasilju i to nije ništa što već ne znamo. Ova tema je bila i biće tabu sve dok živimo u sistemu i društvu u kom se nasilnici opravdavaju, a preživele i žrtve okrivljuju.

Na to zašto novinarke o svojim iskustvima nisu progovorile može se odgovoriti kao i na isto pitanje za sve druge žene – nisu bile spremne. Verujem da jednog dana hoće, baš kao što su uspele da se izbore da za ovu temu generalno zainteresuju i svoja uredništva, ali i celokupnu javnost.

Možda najproblematičniji razlog za ćutanje novinarki je to što mnoge doživljavaju nasilje kao normalno i sastavni deo posla. One osvešćenije ćute jer misle da im se neće verovati, neke čak i da će biti otpuštene ako prijave, a neke da će im se nasilnik svetiti…

Često se govori o tome, posebno u političkoj sferi, da su žene jedna drugoj vuk, odnosno da su često žešće čuvarke patrijarhata od muškaraca. U novinarstvu smo svedoci toga koliko ima puno žena koje su podrška kako jedna drugoj, tako i drugim ugroženim grupama, i koje su vrlo glasne, stoga postoji i čitava grupa Novinarke protiv nasilja, ali kakva je situacija izvan toga – da li žene pružaju podršku jedne drugima u borbi protiv nasilja u redakcijama, ili i nisu uvek na strani žrtve?

Prilično me je iznenadilo što su neke novinarke otkrile da su određene oblike nasilja doživljavale upravo od nadređenih žena, jer lično nisam imala takvo iskustvo. Žao mi je što posledice patrijahalnog sistema utiču na pojedine žene da budu neosetljive, pogotovo kada dođu na poziciju „iznad”. Ipak, verujem da inicijative poput grupe Novinarke protiv nasilja, kao i pojedinci i pojedinke u medijima koji razmeju i govore o ovom problemu, utiču da se i to menja. Bar želim da je tako.

Kao mlada novinarka članica si mnogih grupa i organizacija koje čine vrhunski stručnjaci i stručnjakinje u našem poslu. Ko su tvoji novinarski uzori i koga bi posebno izdvojila da je uticao na tebe?

Deo sam grupe Novinarke protiv nasilja, a sve njene članice su neiscrpan izvor podrške i inspiracije. Bilo bi nefer da u tom smislu bilo koju izdvojim. Ali, ako pričamo o uticaju na rad, istakla bih Jovanu Gligorijević od koje sam mnogo naučila o pristupu i bavljenju osetljivim temama.

Kada mi je povodom (sada nagrađenog) teksta, moja mentorka Tamara Skrozza napisala da je prevazišao očekivanja, rasplakala sam se od sreće i verujem da je to samo po sebi odgovor o novinarskom uzoru.

Međutim, na moj rad je, svakako, najveći uticaj imao Perica Gunjić, urednik Cenzolovke. Njegovi saveti su uvek dragoceni, podrška značajna, a kritike učinkovite, jer me izazivaju da budem bolja.

Kada se ukuca tvoje ime na Cenzolovki, pored nagrađenog teksta, videćemo i mnogo tekstova u kojima pišeš o REM-u. Čini se da REM, odnosno njegova neaktivnost, jeste jedan od najvećih problema kada su mediji u Srbiji u pitanju. Šta smatraš najvećim izazovima našoj profesiji?

Problemi u našoj profesiji su brojni: polazeći od toga da najviši državni funkcioneri etiketiraju i prozivaju novinare uz pomoć prorežimskih medija, preko nedopustivih odstupanja od svih profesionalnih i etičkih standarda u tabloidima i na nacionalnim televizijama, potom preko sve češćih tužbi protiv novinara, brojnih pritisaka, pretnji i napada na njih, kao i njihovog utiska da ih institucije nedovoljno štite, pa sve do toga što država novcem svih građana i građanki nagrađuje neprofesionalne medije, ali i toga što npr. Savet za štampu nema zakonske mogućnosti da oštrije reaguje na sporan sadržaj u štampi i na portalima, ili REM koji ima te mogućnosti za televizije, ali ih ne koristi…

Čitava atmosfera je izazovna, ali zato je i posebno važno da ono malo novinara i novinarki, koji biraju da se bave svojim poslom odgovorno i poštujući Kodeks, istraje u tome.

Zasigurno da će se, čitajući ovaj tekst, neke mlade devojke, sada možda na početku studija novinarstva, prepoznati u tebi. Šta je ono što bi ti, kao neko samo malo stariji od njih, poručila njima koje tek stupaju u svet medija, a možda su malo i uplašene time kako izgleda redakcijski rad na osnovu onoga što su čitale u tekstu – njima poručila i savetovala?

Nikome nije lako kada odabere da se ovim poslom bavi na pravi način – profesionalno i etično. Ženama je još teže, jer pored problema tipičnih za profesiju, mogu prolaziti i kroz rodno zasnovano nasilje. Ako je ovaj tekst makar jednocifrenom broju novinarki pokazao da smo spremne da se čujemo i razumemo, verujem da smo na dobrom putu.

Poručila bih svim koleginicama da nikome ne ćute, budu glasne i hrabre i da čuvaju i sebe i profesionalno novinarstvo. I, naravno, da nisu same.