Dejan Anastasijević: Neizmerni gubitak i večni ponos

Naš Dejan Anastasijević preminuo je prošle noći.

Dejan je bio duša i srce naše redakcije, od prvog dana kada smo se okupili, ne znajući šta nas čeka i kakvi su sve izazovi pred nama.

Govorio je često da ne postoji ništa što može da nas, mladu i malu redakciju, zaustavi, da nema prepreke koju nećemo moći da prevaziđemo jer smo „idealna mešavina – mi, dinosaurusi 20. veka i mladunci koji su se rodili dok smo mi još kucali na pisaćim mašinama.“

Neizmerno hrabar novinar briljantnog uma, čije je nemerljivo iskustvo pomoglo da pokrenemo naš servis posle višegodišnje pauze, Dejan je uvek nalazio vremena i volje da razgovara sa našim mladim novinarima, čak i kada je bolest uzela maha, da ih posavetuje, pomogne i uputi u tajne zanata, nesebično deleći veličanstveno znanje i podršku.

I uvek, uvek, uz neiscrpno strpljenje i onaj nezaboravni humor i sarkazam kojima bi začinio svaku priču.

Dejan je tragao za istinom, bez obzira koliko je bila bolna i gde se krila. Govorio je i pisao ono što su retki mogli i smeli, kakve god da su posledice bile. Po njega, prvenstveno. Pre tačno 12 godina, ručne bombe su bačene na prozor stana u kojem je živeo sa porodicom.

Dvanaest godina kasnije, skoro u dan, napadači još nisu poznati, niko nije odgovarao, a Dejana više nema.

Pisao je i istraživao teme kojima su retki prilazili. Nije se libio da zagazi u kaljuge krvave svakodnevice 1990-tih, da istrajno i bez zazora otkriva najskrivenije. Ono što je video, pretakao je u reči, doslovce, koliko god da boli ili optužuje.

Otišao je naš najbolji prijatelj, naš glas razuma u moru bezumlja, naš oslonac.

Govorio je da se u novinarstvu našao slučajno, pravo iz studija tadašnjeg radija B92 i nikad prežaljene emisije o stripu, Oblačić. Ali i da je sve ono što je usledilo postalo važnije.

I skoro tri decenije je bilo važnije, ali Dejan nikada nije zaboravio, niti zapostavio svoje stripove, muziku, filmove, knjige – sve ono što ga je činilo Dejanom kome smo se divili, koga smo voleli i kome smo uvek verovali.

I ništa ga nije zaustavljalo – ni pretnje, ni opasnost, ni bolest – ni, kako bi on rekao, ta prokleta i neizbežna tehnologija. Smejali smo se do suza kada smo tokom BBC obuke u januaru prošle godine shvatili da smo jednu od vežbi – snimanje intervjua mobilnim telefonom, mi „matori“ izveli potpuno pogrešno – umesto da snimamo sagovornika, snimali smo sami sebe.

Često smo pričali da bi trebalo sva ta iskustva pretočiti u knjigu, ili ih makar negde zabeležiti. Jer, mnogo se toga olako zaboravi.

Ali Dejana ne možemo da zaboravimo. I nećemo. Biće sa nama u svakoj reči koju budemo napisali, u svakom snimku koji budemo napravili. Biće tu i kada budemo gledali nove epizode Igre prestola i čitali novi roman Džona Le Karea.

Biće tu, sa svojom porodicom, i sa nama, drugom porodicom.