Deveti mart i mediji

Teško bi se moglo reći da se u ovom trenutku i polovina građana Srbije seća onoga što se dogodilo 9. marta 1991. a važno je i treba pamtiti i zbog sadašnjosti i zbog budućnosti.

Bilo je strašno na ulicama Beograda: sukobi sa policijom, mnogo povređenih, dve osobe izgubile život, vodeni topovi, izlazak tenkova i oklopnih transportera, razbijeni izlozi, prevrnute žardinjere i kontejneri za smeće.

Desetine hiljada, možda i više od stotinu hiljada građana na ulicama, vatreni govori lidera opozicije, s jedne, primena sile od strane režima, s druge strane.

Politički kontekst je jasan: zakasneli početak tranzicije, odlagan perfidnom manipulacijom rukovodstva Srbije o odbrani Jugoslavije i najboljeg poretka, a zatim licemerno pristajanje na višestranačje i politički pluralizam, ali tako da se ništa ne promeni.

U višestranačke izbore Srbija ide poslednja od nekadašnjih socijalističkih zemalja, a za taj trenutak najspremniji su oni koji su i do tog momenta vladali, spojivši, sredinom ’90.

Savez komunista i Socijalistički savez radnog naroda u novoosnovanu Socijalističku partiju Srbije.

U svojim rukama imali su sve: institucije, finansije, vojsku, policiju, medije, kompletnu infrastrukturu dotadašnjih političkih organizacija koje su bile ukorenjene u svakoj opštini i mesnoj zajednici.

Kada su posle prvih višestranačkih izbora 9. decembra 1990. rezultati pokazali da je SPS, od 250 mandata u Narodnoj skupštini Srbije dobio 194, mnogi su se osetili prevarenim.

S razlogom.

I niko nije mogao da ne konstatuje da je to u velikoj meri bilo moguće zbog ponašanja najuticajnijih medija, pre svega Televizije Beograd.

Izborna krađa je manje pominjana od televizijske promocije jednoumlja, jednostranih hvalospeva Slobodanu Miloševiću i SPS-u i svakodnevnog ruženja opozicije i njenih lidera.

Martovski protesti bili su usmereni protiv vlasti Slobodana Miloševića, ali njihov povod bila je televizija.

Opet, ne bez razloga, na proteste je pozvao Srpski pokret obnove i njegov predsednik Vuk Drašković.

Drašković je na sopstvenom primeru osetio najgrublje delovanje političke propagande TV Beograd, kada su tadašnji urednik Ivan Krivec i novinarska pridošlica iz Zagreba Mila Štula, puna tri sata, do samog početka izborne tišine hvalili Slobodana Miloševića i SPS, a nebiranim rečima kritikovali i vređali predsedničkog kandidata Draškovića i celokupnu opoziciju.

Slobodan Milošević se nije svakodnevno pojavljivao u medijima kao danas Aleksandar Vučić, ali su mediji pod njegovim uticajem to nadoknađivali.

Mesecima pred izbore TV Beograd je svakodnevno objavljivala ankete sa građanima širom Srbije u kojima nije bilo moguće čuti nijedno drugačije mišljenje osim onog da je za Srbiju najbolje da pobedi Milošević i SPS.

Mediji kuće Politika, Tanjug, Večernje novosti i ostala državna glasila, sledila su ovakav uređivački koncept.

U tim izuzetno turbulentnim vremenima podela koja se pojavila među političkim akterima razdvojila je i novinare i medije na dve strane.

Otpor onih medijskih poslenika koji su očekivali demokratske promene i veće medijske sobode bio je vidljiv i jasno artikulisan.

Uprkos veoma izraženim pretnjama neposlušnim novinarima da će snositi posledice nepristajanja na režimsku uređivačku politiku, otpor je bivao sve jači.

Bilo je to vreme kada se mogla čuti izreka da je za bavljenje novinarstvom potreban „mozak s jajima“.

Ova, pomalo nepristojna metafora označavala je nužnost posedovanja znanja i hrabrosti za opstanak u profesiji.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih desetine, stotine, hiljade novinara ostalo je bez posla.

Najpre nekoliko desetina u Radio-televiziji Novi Sad, zatim u Tanjugu, pa u Politici, Borbi…

Iz političko-šovinističkih razloga oko dve hiljade novinara iz Radio-televizije Priština oterano je s posla, a nešto kasnije i hiljadu i sto novinara i ostalog osoblja iz Radio-televizije Srbije, u januaru 1993.

Svi ti novinari i jedan broj inženjera, tehničara, organizatora, znali su šta im se sprema, ali nisu hteli da pristanu da budu šrafovi režimske propagande.

Svesno su ugrozili sopstvenu egzistenciju i egzistenciju svoje porodice, ali nisu hteli da pogaze principe profesije.

Devetog marta bili su zatvoreni B 92 i Studio B.

U okviru Radio-televizije Beograd vidljivo je bilo različito ponašanje televizije i radija.

Režimu je bio važniji jači medij, pa je u njemu, umesto najboljih profesionalaca, instalirao poslušnike, što je dovelo do programskog delovanja koje je prouzrokovalo devetomartovske proteste.

Radio Beograd je odolevao pritiscima, pa je to razlog što 9. marta povorka koja je demonstrirala ulicama Beograda nije Radio Beograd obasula jajima kao televiziju.

Naprotiv, razlegao se aplauz u prolazu pored starijeg medija.

Dan kasnije, pod pritiskom demonstracija, celokupno rukovodstvo Televizije Beograd podnelo je ostavku, zajedno sa generalnim direktorom Dušanom Mitevićem.

Od Radio Beograda se to nije tražilo.

Da li je tada novinarima i medijima bilo lakše? Šta bi bilo rezultat poređenja sadašnjeg trenutka i onog pre trideset godina?

Zar nisu prošle tri decenije, ili dve od devedesetih i zar nemamo koliko-toliko pristojne medijske zakone i više iskustva nego tada?

Sadašnja autoritarna i nedemokratska vlast, oličena u pojedincima koji su participirali i u Miloševićevoj vlasti, nastavlja tamo gde je nekad stala. Ali šta je sa najvažnijim akterima medijske sfere – novinarima?

Ima ih koji profesionalno i u javnom interesu rade svoj posao, ali to se dešava u par medijskih rezervata.

Velike medijske kuće, otprilike iste one koje su branile državnu politiku krajem osamdesetih i narednih godina i sada to rade, uz ogromnu podršku novih, tabloidiziranih, od vlasti usmeravanih, štampanih i elektronskih medija.

Oni koji u njima rade demantuju stav da je samo vlast odgovorna za sadašnju medijsku situaciju.

Kontrola medija od strane vlasti moguća je samo onda kada ima onih koji pristaju da budu kontrolisani.