DLZ – emisija za roman

Jedan gost nas je tužio (Šapić), četiri godine pošto je gostovao, uvređen zbog naših šala na njegov račun u potonjim epizodama. Jednom je u DLZ gostovao član Srpske napredne stranke (Jugović), a kompletna demokratska i poludemokratska opozicija više puta, svako od njih.

Mnogobrojni novinari, analitičari, umetnici, sportisti, svi koji ne mogu slobodno da govore u srpskim smračenim medijima, bili su kod nas. Pazili smo na rodnu ravnopravnost, pa je u DLZ bilo i dosta gošći. Nismo pazili šta pričamo, pa smo postali emisija sa najviše pretnji smrću po glavi voditelja.

Pretnje ne samo da nisu rešavane, već su umnožavane, kampanje su postajale sve jezivije i učestalije, do te mere da je jedan od voditelja, ovaj koji ovo piše, morao da bude sa suprugom relociran iz Srbije, na sigurno, odakle i dalje nastavlja snimanje DLZ, putem Skajpa. Ne računajući dvesta pedesetu epizodu, u kojoj je gostovao Zoran Kesić.

Tu epizodu sam snimao u studiju, u Beogradu.

Dok smo snimali u Šapcu, pošto je TV Šabac imala kola, ali ne i šofera, u svom matorom puntu vozio sam mnoge goste do Šapca i nazad, pa smo tokom tih vožnji postajali prijatelji, a kad postaneš s nekim prijatelj, počneš da mu se poveravaš, tako da sam, uglavnom tokom povratka u Beograd, posle snimanja i ručka kraj šabačkog hipodroma, imao privilegiju da čujem mnoge neverovatne lične priče neverovatnih velikih ljudi.

Nekoliko neverovatnih velikih ljudi koji su gostovali u DLZ više nisu sa nama. Neki od njihovih poslednjih javnih nastupa bili su baš kod nas.

U poslednje tri godine svedoci smo epidemije smrti u Srbiji, ali to što naši gosti umiru ne znači da smo malerozna emisija – to je bizaran, tužan i slikovit način da shvatimo koliko dugo trajemo.

Preko šest godina mi podjebavamo režim. Plaćeni smo, osim tajkunskim i novcem stranih služni (Vuline, spusti ušesa, ovo je bila šala), pretnjama smrću, najgorim kampanjama i uvredama, ali i pohvalama i podrškom hiljada vernih gledalaca.

Ima i debila među gledaocima (a gde ih nema) koji nas vređaju kad u emisiju pozovemo nekog ko im nije po volji. Kakve budale. Doveli smo u DLZ preko sto pedeset sagovornica i sagovornika.

Najluđe priče, po pravilu, slušamo pre i posle snimanja. Već dve godine mi se po glavi mota ideja za autobiografski roman „DLZ – kako smo rušili Vučića“, u kome bih, uz Nenadovu pomoć, ispričao našu priču. Možda će ga biti, a možda i neće.

Bitno je da se iz srede u sredu, DLZ i dalje emituje.