Doživotni gensek

Kad bolje razmislim, dođe mi da se složim sa njim.

Podsetio me da sam mnogo bolji status na sajtu UNS-a imala dok je sajt uređivan iz njegovog doma. Kada sam u decembru 2016. povodom jubileja UNS-a, 135. godišnjice postojanja, odgovarala na pitanja Dragane Bjelice o stanju u srpskom novinarstvu, evo šta je ona, s razlogom, izvukla u naslov: „Godinama proganjaju Brajovića da bi se dokopali imovine UNS-a“.

Što su me tada voleli posetioci sajta UNS-a! Evo citata, sa sve interpunkcijskim i drugim greškama i boldovanjima: Ljilja Kraljica, Ljilja borila sve ove godine za dobrobit ove zemlje kad je najlakse bilo okrenuti glavom. svi bismo trebali da se ugledamo na nju. Ne odustaj ljiljo, samo napred! ARGUMENTIMA PRAVO U CILJ, Veoma kratko i jasno, pravo u centar,kako to čini i u svojim rubrikama Ljilja Smajlović. TAČNO, BRAVO LJILJO ! Cestitam koleginici Smajlovic na trezvenom razmisljanju i zapazanjima.

A sada, kad sajt uređuju „moji ljudi“, kako u polemici sa mnom tvrdi dugogodišnji bivši urednik sajta, a sada „samo“ generalni sekretar Udruženja, zlo i naopako.

Sada, kada više ne branim Nina od optužbi da je podstrekavao na genocid i ratne zločine, sada kada je Nino taj koji druge lažno optužuje, više me ne vole na sajtu: Što se Ljilje tiče, nije ona ikog štitila od proskribovanih ratnih vremena u kojima se branila čast našeg naroda. Traži od S. Liht neko drugo mesto za svoje delovanje. Novinari politike ali ne opet kod nas.

Pa gde su ti „moji ljudi“? Sa Ninovim ljudima sam mnogo bolje prolazila. Zašto „moji ljudi“, primera radi, ne kažu da je upravo S. Liht ta koja me smenila u „Politici“ i da je za njenog vakta iz tog lista oterano barem tuce odličnih novinara i urednika, počev od Svetlane Vasović Mekine i Vladimira Radomirovića? Nino zna bolje od drugih da su ljudi gubili egzistenciju zato što ih je neko percipirao kao „moje“ ljude. Je li to nagoveštaj neke buduće odmazde u UNS-u?

Kao što Nino bolje od drugih zna da ni u pravom ratu nisu dozvoljena sva sredstva.

Pogubna je i potpuno besmislena ta podela koju on pravi na „moje“ i druge ljude. Tim putem ne treba ići, to je ona ista polarizacija na „naše“ i „njihove“ koja truje javni život u Srbiji i upropaštava novinarstvo. Novinari su poslednji ljudi na svetu kojim su takve podele u interesu. Ja i ne verujem da takva podela u UNS-u postoji.

Ne verujem ni da u Udruženju novinara Srbije zaista postoji struja koja misli da je časnije biti dopisnik Glasa Amerike nego novinar Tanjuga. Koja novinare deli po medijskim gazdama, pa im je Stejt department simpatičniji od Radoice, a Junajted grupa od javnog servisa, ili obrnuto. Kodeks novinara Srbije je jedan, kamo sreće da se po njemu ravnaju i dopisnici Radija Slobodne Evrope i kolege iz Paraćina, Trstenika, Vranja i Kruševca, protiv kojih gensek sada pokušava da okrene članstvo.

Svaki član UNS-a ima pravo da preferira jednog ili drugog kandidata za predsednika, i da vodi kampanju u njegovu korist. Ljudi smo, neko nam je simpatičan, a neko nije, neko ne voli Glas Amerike, neko ne voli Radoicu, a najviše nas ne voli nikakve medijske gazde.

Ali jedino generalni sekretar Udruženja novinara Srbije nema pravo da vodi kampanju, on mora da se uzdrži od javnog agitovanja u korist jednog i protiv drugog kandidata. On je visoki službenik Udruženja, i svaki član UNS-a koji se na izborima kandiduje ima pravo na njegovu neutralnost i nepristrasnost.

Mislim da se i Nino sa tim načelno slaže. Ali je, u stvarnom životu, radno mesto generalnog sekretara mnogo uzbudljivije nego na papiru. Kada ne prijavljuje Tužilaštvu da aktuelni predsednik ugrožava život željenom budućem predsedniku, Nino uz tekuće poslove pregovara i sa PROUNS-om. Ko ga je za to ovlastio?

Iz njegovog novog pisma shvatila sam da su svi naši porazi bili delo mračnih sila, dok su sve naše pobede njegove. Pogrešno sam, primera radi, mislila da je Zdenko Tomanović, naš možda i najbolji advokat, meni učinio ogromnu uslugu kada je prihvatio da UNS zastupa bez dinara honorara i koji je za nas izdejstvovao pobedu u prethodno izgubljenom sporu.

Sada vidim da je Tomanović u stvari imao sreću da ga Nino uvrsti u svoj „sjajni tim“.

Mislim da su velike šanse Nina Brajovića da bude doživotni gensek UNS-a. Što ne bi bilo nezasluženo. Njegova predanost radu je legendarna. Poistovetio je sebe sa UNS-om i tome podredio i lični život. Možda ja zaista umem bolje sa rečima, kako kaže, ali da i ja njega pohvalim: poseduje veštine u kojim mu nema ravnog.

Jedino mislim da se ovog puta preigrao, nezavisno od toga kako se izbori u UNS-u završe. Nije smeo da stavlja potpis pod čudovišne optužbe protiv Vladimira Radomirovića, za koje nije ponudio nikakve dokaze jer nikakvih dokaza nema. Što su mu, uostalom, na sastanku Radne grupe za bezbednost novinara rekli i ljudi iz Tužilaštva.

Nije smeo ni da podrži Budimira Ničića i Živojina Rakočevića u stvaranju statutarnih uslova da se naš ogranak na Kosovu jednog dana otcepi od UNS-a. Ne vredi tu pozivanje na Živojinov patriotizam. Svako putovanje počinje prvim korakom. Ako Srbija jednog dana prizna Kosovo, i UNS će kolegama sa Kosova i Metohije reći, možete da se otcepite ako želite. Ali, do tada, sigurno neće.

Vladimir Radomirović se toj statutarnoj izmeni, koja bi prekinula i poslednju vezu sa maticom i koja bi uklonila i poslednju prepreku za otcepljenje, sa razlogom usprotivio. Nepojmljivo je da Nino odluku Uprave UNS-a proglašava atakom na fizičku bezbednost srpskih novinara na Kosovu. Srpski novinari sa kojim smo se nedavno sreli u Gračanici nipošto se ne slažu da novinarima na Kosovu najveća opasnost preti iz Beograda. A to je ono što sugerišu optužbe Nina Brajovića.

I to je ta nevidljiva crvena linija koju je Nino prešao.

(Sve polemičke tekstove o stanju u UNS-u možete čitati u posebnoj rubrici Uoči Izborne skupštine UNS-a)