Dragoceni ukus oporog taloga

Svakodnevno se po tim prostorima majstorskih radionica, sada kompjuterima gomila (ne)potrebni materijal koji je od juče postao deo prošlosti, vremenom i istorije. Ti ostaci ne ostavljaju ništa no deluju kao kakve zujalice – budilice pamćenja, kad vreme odmakne svojim putem, a novinar ponekad zaviri u tu korpu koja ga odučava od zaborava.

Svaki novinar bira svoj način kako će čuvati svoju neiskorišćenu pamet koja nije stala u rotaciju. Uslovno ako u tim restlovima ima kakvog jezičkog, ili ne, kvaliteta, sasvim sigurno ostaće inicijacija koju odumiranje neurona iz mozga brzo odnosi u trajni zaborav. Ostaće povod, za nešto što treba razraditi, naznačiti, jasno dopisati.

Kako sa opiljcima sećanja baratati zainteresovane uči Petar Peca Popović u svojoj knjizi Proleća u Topčideru (KOV, 2019.). Elegantno, bez pretenzija da bude Crnjanski, ali sasvim približan iskrenosti Bogdana Tirnanića, lepuškavoj vrcavosti Kapora, Popović pažljivo prebire po svom iskustvenom sećanju.

Bez namere da bude pisac, ali ne i zaboravni hroničar on reinkarnira ljude sa kojima od kojih je učio, sa kojima je sarađivao, kojima je urednikovao, a da pritom nigde i na ni jednom mestu ne zapostavlja čaršiju u kojoj se sve događa. Ima tu Matavuljeve iskrenosti izBeogradskih priča, ali i gogoljevske lucidnosti kao u priči o Dušanu Preleviću.

Autor podseća da uspomene imaju čudnu moć da pospeše snove u kojima vreme dobija nove boje. To se odnosi na zapis o Mirjani Vukmirović, književnoj prevoditeljki, ali podjednako i o Krinki Vitorović, urednici u Zabavniku.

Neočekivano, Popović čitaoca vodi kroz Vavilon beogradske čaršije iz nekih drugih vremena ne odustajući od ponosnog podsećanja na svoje mentore i one od kojih je šibicario, ili bolje rečeno, koji su u njemu prepoznali nekoga ko može, možda i dalje i bolje.

Crtu ispod Franje Mihalića, bata Rajka Mitića kako s poštovanjem krsti fudbalera, ali i novinara, Popović piše pažljivo i bez zaborava, ali onog ličnog koje je ostalo u sećanju i nije pretenciozna ambicija često vidljiva kod nadobudnih hroničara ovdašnje prošlosti.

Jednostavnost je dostignuta iskustvom i iskrenošću, jer ovi zapisi koje je Popović objavljivao u dnevnim novinama nisu nastali apriori za knjigu. Korice su posledica koja njegova sećanja sada seli iz kutije ličnih sećanja u čitalačke police. Dijalektika koja će pomoći da se svi oni koji između društvenih mreža, biraju mrežu olovom obojenih stranica, osećaju spokojno i zadovoljno.

Ima tu oporosti onog Slovinovog Kaberne suvinjona koji se u boci od dva litra kupovao u Vinoteci, na ulazu u Dom omladine u Makedonskoj, ali i nekog osveženja višanja tek izvađenih iz zamrzivača uz preliv od šlaga i ruma. Napisati knjigu o rodnom gradu može svako, ali teško da će to biti tako iskreno kao što se desilo Popoviću, savremeniku jednog iskrenog i pravog vremena.

Nije problem u pisanju, problem je u vremenu koje opisujemo i koje iživljavamo, i tu je Popović u velikoj prednosti u odnosu na sve druge. O njegovom gama nožu nećemo kockati reči u ovom zapisu, jer to je rukopis sa velikim R. A, Petar Popović i ne ume drugačije, zato je i dobro što ne zaboravlja. NJemu za pisanje nikad neće biti kasno.