Galeb Nikačević: Većina medija nema uredničku nego monetarnu politiku

Od prve do nedavne, jubilarne stote epizode prošlo je tačno sto sedmica i za to vreme od pionirskog poduhvata podkast Agelast postao je svojevrsni kulturni i medijski fenomen, slušan i gledan na prostoru cele nekadašnje zajedničke države, a i šire. Više od 100.000 pratilaca na You Tube-u, 200.000 jedinstvenih slušalaca na audio platformama i pojedine epizode koje su probile granicu od milion gledanja/slušanja, a najviše od svega – ozbiljna društvena relevantnost tih intimnih i pažljivo pripremanih razgovora bili su razlog da intervjuišemo autora Galeba Nikačevića.

Često od ljudi slušam kako vole da slušaju tvoj podkast čak i ako ih gosti ne interesuju, što verovatno znači da dobro radiš svoj posao i da iz tih gostiju izvlačiš nešto što drugi nisu umeli. Tome pomaže i veliko iskustvo koje imaš u medijima, znaju te sa Metropolisa, Vajsa, Noizza, ali malo ko zna kako i zašto si ti zapravo pokrenuo Agelast. Reci nam kako se to dogodilo. Ti si zapravo sa jako dobre i dobro plaćene pozicije skočio u nepoznato.

To pitanje mi je jedno od najtežih jer nije mi problem da kažem šta nije sigurno, ali jeste da kažem šta jeste sigurno. Posebno zato što smo svi skloni da romantizujemo prošlost i svoje postupke, na neke odluke deluje svest, a na neke podsvest, a pritom ako navodeći razloge za uspeh preskočimo sreću, a ko to radi laže i sebe i druge. Onda ne bismo bili iskreni, a kada na sve to dodam i ogromnu rezignaciju stanjem u medijima i onim u šta se medijski ekosistem pretvorio – dobijemo splet, skup razloga da se uđe u ovako nešto. S jedne strane bio sam svedok formatiranja radio-stanica i njihovih programa, urednici su postali nebitni, a menadžeri bitni. Ali istovremeno je tehnologija pojeftinila, mogao sam sebi za razuman novac da priuštim dobru opremu, a platforme su postale novi emiteri i više mi nisu bili potrebni radio ili televizija da bi se moj glas čuo. To je naravno dovelo do mase glasova i do opšte kakofonije.

Kako se ti nisi plašio da tvoj glas neće biti deo te kakofonije?

Zato što nisam razmišljao o tome na taj način. Ja sam još 2014. godine prepoznao potrebu za govornim programom, onog u kome ti i ja sedimo i pričamo. Pričao sam ljudima da je to budućnost ali nisu me baš slušali. Pet godina kasnije, krajem 2019. sam pustio prvu emisiju. Par meseci kasnije sam dao otkaz u kompaniji u kojoj sam radio.

Kada se desio momenat kada si shvatio da se nešto bitno dešava sa Agelastom? Kada si rekao sebi – pa ovo sluša i gleda baš mnogo ljudi?

Iskren da budem, jako kasno. Počeo sam da kapiram krajem prošlog leta, a skapirao sam početkom ovog leta, dakle nakon godinu i po dana emitovanja. Imao sam brojke ali one meni nisu govorile ništa, audio platforme kada sam kretao nisu bile razvijene kod nas, a na YouTube-u se takmičiš sa svima, influenserima, jutjuberima, likovima koji imaju milione pregleda i desetine hiljada pretplatnika, a podkast scena nije bila previše jaka. Jednostavno nisam imao s kim i s čim da se poredim. Na sve to nikome u toj sferi nije jasno ni kako se prave pare, ni nama koji pravimo program, ni korporacijama koje bi da uđu. Srećom imao sam podršku nekih kompanija koje su dugo sa mnom i koje su pomogle da izdržimo, a onda i da od ovoga napravimo ozbiljnu priču.

A da li se nešto promenilo ulaskom sponzora?

Od početka do sada držimo istu priču, negujemo Agelast kao prostor slobode u kome ne važe pravila iz tradicionalnih medija, sponzori se nalaze u početnom bloku i nakon toga kreće razgovor i tu više nema plasiranja, reklame, nejtiva i slično. Takođe, ne dozvoljavam sponzorima da utiču na izbor gostiju, čak ni ne znaju ko će da bude, saznaju kada i publika. To je neka vrsta pakta sa publikom, dogovora sa slušaocima i to ne sme da se naruši da se ne bi izigralo poverenje. Sponzori su tu da bi sadržaj postojao, publika to razume, ali sve je jasno i transparentno.

Da li te je uspeh zapravo iznenadio?

Jeste jer svako od nas, ako je normalan, ima zdravu dozu sumnje u sebe, a posebno kada je u nečemu pionir. Svi znamo za primere ljudi koji su neke stvari plasirali prerano, tržište nije bilo spremno za to i zato nisu uspeli. A na sve to dolazi i sledeća stvar – kada shvatiš da to što radiš ubrzano raste, nađeš se u situaciji da se zapitaš „šta ću sad sa ovim“? Javlja se strah od uspeha koji još uvek nisam do kraja savladao.

A šta taj uspeh donosi? Da li je to ekstenzija brenda koju si lansirao pod nazivom „Agelast session“? I tu si postavio nove standarde mini koncertom benda Buč Kesidi na krovu tržnog centra snimanim sa više kamera i dronom uz izlazak sunca. Da li je planirano da i taj format postane redovan?

To je ozbiljan produkcijski zahvat i moja je želja da to ide dva puta mesečno, ali to ću moći tek kada nađem sponzore koji bi bili spremi da to podrže.

Da li je zapravo obaveza nekoga ko je uspeo – da raste?

Znaš šta, to je dobro pitanje, voleo bih da mogu da kažem ne ali moram da kažem – da. Mislim da je priroda ljudi koji se usuđuju da rade nešto sama po sebi takva da u sopstvenom ustrojstvu ima uzidanu potrebu za stvaranjem.

Da li sam u pravu kada mi se čini da tvoj podkast zapravo negde predstavlja vraćanje duga ljudima koji su te negde svojim delovanjem formirali?

Apsolutno, to i da vratimo razum u javni prostor. Veliki broj mojih gostiju više nigde ne možeš da vidiš u javnosti jer većina medija nema uredničku nego monetarnu politiku. A mnogi među njima nigde ni ne daju intervju jer ni nemaju gde i veliko mi je priznanje što jedan Jovan Memedović ili jedna Olja Bećković žele da dođu kod mene. Naravno, nisam odmah mogao njih da dobijem, prvi gosti su mi bili ljudi koje lično znam i kroz te rane emisije sam izgradio priču u koju su ovi koji su došli kasnije mogli da imaju poverenje.

Gde vidiš Agelast za godinu dana?

Ne bih davao prognoze jer je to jako nezahvalno, ali mogu da kažem šta bih voleo. Voleo bih, i to je nešto sa čim se strahovito borim, da povećam broj epizoda nedeljno, da ne ide jedna već dve ili tri, ali me je strah toga jer je i ovako teško svake nedelje naći dovoljno kvalitetne sagovornike. Ima puno kvalitetnih ljudi ali mnoge od njih je teško odobrovoljiti za javni nastup. Neki od njih su sjajni ali ne snalaze se najbolje u javnom nastupu. Drugi problem je što većina pravih stručnjaka ne živi u Srbiji. Pravi stručnjak koga bih da intervjuišem je Vlatko Vedral, kvantni fizičar, ali eno ga, profesor je na Oksfordu. Ili Dubravku Ugrešić, ali eno je, naturalizovana je Holanđanka. Ima, doduše, i kod nas sjajnih stručnjaka, ali tu je problem akademski elitizam i to što ih decenijama već niko ne zove nigde pa je eliminisana kultura javnog nastupa među akademicima.

Za kraj, šta je to što po tebi donosi toliki uspon podkasta u poslednje vreme?

Zavodljivost podkasta je u tome što donosi ono što tradicionalni mediji nemaju, a to je intima neformalnog razgovora. Zbog toga mnogi misle da je to nešto jako lako i jednostavno, staviš par mikrofona, sedneš i pričaš sa ljudima, a zapravo nije baš tako.