Goranka Matić: Zaštitni znak

„Svi moji prijatelji iz bivše Jugoslavije ostali su i danas moji prijatelji. Da li sam dobro birala prijatelje ili je to život namestio ni danas ne znam. Ali, kulturni prostor koji je postojao za nas nije isečen novonastalim granicama.

To su ljudi sa stavom koji nisu bili zatrovani dnevnopolitičkom propagandom“, ovako je u jednom intervjuu pre deset godina govorila fotografkinja Goranka Matić, koja je svojim radom zabeležila najbolje trenutke zemlje u kojoj je živela sa svojim prijateljima a potom i mnoga dešavanja koja su bila pokušaj sprečavanja raspada te zemlje.

Njen fotografski rad počinje 1980, nakon Titove smrti, koju je ovekovečila serijom fotografija beogradskih prodavnica čiji su izlozi bili okićeni Brozovim slikama.

Ovaj početak kraja Jugoslavije doneće sa sobom i poslednju eksploziju života te zemlje na samrtnom odru – preplaviće je novi talas ili val, a Goranka će, odnosno njene fotografije postati zaštitni znak čitavog tog uzburkanog muzičkog pokreta.

Sa njenih „slika“ sećamo se danas mladog Vlade Divljana i ostalih Idola, sa njih nam se osmehuju i svi članovi Ekatarine Velike, koji su se zauvek preselili u večnost, sa njih nas drsko posmatraju momci iz Električnog orgazma za koje je Goranka svojevremeno izjavila da je volela da ih, kao i ostale svoje „modele“, fotografiše jer su joj, baš takvi kakvi su bili, bili izuzetno lepi.

I da nije napravila antologijske dokumente 9. marta, studentskih i antiratnih protesta devedesetih, političara i kolega novinara i istoričara umetnosti, već samo velikana domaće kinematografije bilo bi dovoljno za jednu svetsku karijeru.

Ko je još od ovdašnjih fotografa napravio snimke po kojima prepoznajemo i sećamo se Dušana Makavejeva, Saše Petrovića, Želimira Žilnika, Joce Jovanovića, Miše Radivojevića, obojice Gorana – i Paskaljevića i Markovića, slike samozatajnog, skromnog a za ovdašnji film izuzetno značajnog čoveka – Branka Vučićevića…

I, na kraju, evo povoda ovom tekstu – Goranka Matić dobitnica je nagrade iz Fondacije ‘Tanja Petrović’, a ovo priznanje dostojno nastavlja niz – nagradu Oktobarskog salona, nagradu Osvajanje slobode, Politikinu, te godišnju nagradu ULUPUDS-a i nagradu za životno delo UNS-a.

Ova istoričarka umetnosti rođena je u Mariboru 1949. godine.

Radila je kao kustoskinja na tada najvažnijem mestu zbivanja kada je savremena umetnost u pitanju – Studentskom kulturnom centru, pa počela sa fotografijom i kao frilenserka, ali i kao foto-reporterka i urednica u Vremenu, Politici, na RTS-u. Bila je u braku sa scenaristom Nebojšom Pajkićem.

Na Fakultetu političkih nauka predavala je foto-žurnalizam, a sada je docentkinja na Fakultetu za medije i komunikacije.

U Muzeju savremene umetnosti u Beogradu za kraj marta planirana je njena retrospektivna izložba.