Gorislav Papić: Aleksandar Tijanić je simbol jednog vremena

Emisija Oko koju već duže vreme uređuje izdvaja se kvalitetnim izborom tema i sagovornika, a Gorislav, prijatan, direktan i otvoren sagovornik, kaže da je rad na ovoj emisiji zadovoljstvo.

*Šta za vas znači priznaje koje ste upravo dobili?

– Borislav Mihajlović Mihiz je izgovorio onu čuvenu rečenicu kako je „lakše prezirati nagrade kad ih imaš nego kad ih nemaš“. Inače, pomalo spadam u cinike koji prema nagradama nisu uvek najdobronamerniji. Ali, mislim da je ovo jedna od onih nagrada spram koje i najveši cinik teško može biti zlonameran. Ne samo zato što je i za mene lično taj čovek bio veoma značajan i bitan. On me je 2010. doveo na RTS. Da njega nije bilo verovatno nikad ne bih napustio štampane medije. Nisam sebe uopšte video na televiziji pre nego što me je on ubedio da dođem da se oprobam u novom mediju. Ovo priznanje je, pre svega bitno zato što je Tijanić simbol jednog vremena u kome je novinarstvo bilo velika i bitna profesija, kada su se novinarstvom bavili veliki i bitni ljudi. U to vreme Tijanić je u bivšoj Jugoslaviji bio zvezda na nivou sportskih ili muzičkih zvezda. Voleo bih samo da novinarstvo ponovo stekne taj status, da se bitni ljudi bave novinarstvom, jer u ovu našu profesiju sve više dolaze ljudi koji nemaju kud, koji ne znaju šta će od sebe. Zato kažem da je Tijanić simbol nekog drugog novinarstva i s te strane je ta nagrada simbol vremena kada je novinarstvo bilo veliko.

*Kako ste kao mlad novinar uspeli da se snađete na RTS, koliko vam je dato prostora da stvarate, kako ste uspeli da se uklopite u sistem?

– Možda sam imao sreće što me je doveo Tijanić i što mi je dao vremena da se prilagodim novom mediju što je svima potrebno. Imao sam sreću da su pored mene bili Nenad Stefanović i Zoran Stanojević koji su pre televizije radili u štampi i koji su znali da me upute u priču kako je najlakše prilagoditi se mediju kao što je televizija.

*Emisija koju radite veoma je zanimljiva. Čini se da ste na televiziju vratili istraživačko novinarstvo…

– Ljudi najrazličitije definišu i shvataju istraživačko novinarstvo. Mnoge moje kolege su od istraživačkog novinarstva napravile istražno novinarstvo što se meni ne sviđa. Ja volim što kao urednik emisije „Oko“ mogu na televiziju da vratim Crnjanskog, mogu da napravim emisiju o Krleži, Jovanu Skerliću, Frani Cetiniću. Najsrećniji sam zbog takvih stvari: kad ljude za koje mislim da su bitni za našu kulturu, za našu državu, mogu da približim građanima i da te emisije imaju sjajan rejting. Emisiju o Crnjanskom je gledalo 900.000 ljudi. Mislim da je to uspeh. Mnogi ovde navijački gledaju sve kroz formu dnevne politike. Ima života van dnevne politike, mislim da sam najsrećniji kad nekom takvom emisijom iz kulture ili istorije skrenem pažnju na bitne ljude. Frano Cetinić je kod nas bio pomalo i nepravedno zaboravljen a emisiju o njemu gledalo 600.000 ljudi.

*Prepoznatljivi ste po tome, što kad obra|ujete dnevne doga|aje nastojite da smestite u širi kontekst…

– Gledam da ne idem na banalna pitanja i da svaki intervju uradim mirno, umereno, bez strasti. Mi domaću politiku često gledamo kao fudbalske utakmice: za koga navijaš, ko je za, ko je protiv. Onda, kada ste na javnom servisu morate imati u vidu da 50 odsto ljudi misli da je neki političar dobar, a 20 odsto misli da je to neki drugi. Mislim da svakome treba dati šansu, ali ne ulaziti u ostrašćenost za koju inače mislim da je loša po domaću politiku. Svaka tenzičnost koja se stvara inače nije dobra za krhku demokratiju kakva je naša.

*Mislite li da RTS ispunjava funkciju javnog servisa?

– Mislim da je uprkos svemu i uprkos svim manama RTS-a, to najpristojnija televizija. Nažalost, 16 godina posle početka privatizacije medija došli smo dotle da su mediji koji su delimično ili u vlasništvu građana ili u vlasništvu države, opet kako god pogledamo pristojniji ili – da kažemo – da su manje loši od pre svega najtira`nijih ili najgledanijih privatnih medija. Naravno da javni servis nije stoprocentno onakav kakav bi trebalo da bude. Ali, živimo u šesnaestog godini kapitalizma. Pomislite kako su javni mediji na početku izgledali u razvijenim zapadnim zemljama, to je RTS danas. Čini mi se da se u vrlo komplikovanim i specifičnim političkim i ekonomskim uslovima RTS trudi da obavlja svoju funkciju. Mislim da se ta tendencija vidi, koliko u tome uspevamo na gledaocima je da prosude.

*Radite li na novim projektima?

– Vrlo sam zadovoljan što mi emisija „Oko“ omogućava najširi mogući raspon tema. Recimo za Novu godinu mogu da najavim emisiju o Dragiši Nedoviću, ali nastojim da to ne bude banalna priča u kojoj ću puštati muziku, nego da mi o Dragiši Nedoviću pričaju Đorđe Matić Zagrepčanin, koji živi u Holandiji, Zoran Panović, ali i Bora Dugić. Za Novu godinu ćemo imati i specijal o seriji „Ubice moga oca“ koja je postala hit serija zato što je drugačija. Čak ne mora ni da nam se svidi kao takva, ali je žanrovski i estetski iskorak u odnosu na druge. U sledećoj godini ćemo se usredsrediti i na Vladislava Petkovića Disa jer se 2017. obeležava stota godišnjica njegove smrti. Nastojimo da sve te godišnjice iskoristimo kao povod da otvorimo priču o ljudima o kojima stvarno vredi pričati.

*Kakav kontakt imate sa gledaocima, prepoznaju li vas na ulici, traže li autograme?

– Ljudi su uglavnom ljubazni i fini. Uglavnom su ti razgovori vrlo prijatni. Oni što me ne vole ili misle da ne radim verovatno se ni ne javljaju ili napišu nešto na društvenim mrežama pod nekim drugim imenom. Najlepši su neki potpuno neočekivani trenuci. Recimo, kada sam dobio ovu nagradu, javio mi se prvi učitelj Aleksandra Tijanića koji mu je predavao u Prištini u osnovnoj školi, danas živi u Kraljevu i ima blizu 90 godina. Poslao mi je njihovu fotografiju i opisao mi je kakav je Tijanić bio u prvom i drugom razredu osnovne škole. To su ljudi koji su dobronamerni. Moram priznati da su najčešće takve reakcije publike. Mislim da negde targetiramo malo obrazovaniju i ozbiljniju publiku, pa su samim tim i reakcije te publike vrlo dragocene za neke buduće emisije.

Kultura dijaloga

*Uspevate u svojim emisijama da je nekako uspostavite, ali ne čini li vam se da je kultura dijaloga u Srbiji u povojima, odnosno da je veoma niska, maltene nikakva?

– Kultura dijaloga nam je neophodna. Neophodno je da u priči koju smo napravili o Mirku Kovaču pričaju i Vlaho Bogišić i Miljenko Jergović, koji o Kovaču misle sve najbolje, ali i Vladimir Kecmanović koji o njemu nema tako dobro mišljenje. Mislim, da su takve stvari zapravo dragocene: da čujemo najrazličitija mišljenja u civilizovanom tonu i normalnom razgovoru. To je ono što nam fali. Svojevremeno je „Duga“ imala slogan „List za neistomišljenike svih boja. Danas se svi listovi pretvaraju u listove za istomišljenike, sve emisije se pretvaraju u emisije kojima je jedini cilj da se potvrde neki stavovi, da negde proključa krv i da čujete replike tipa „Ja sam ti govorio…“, bio sam u pravu…“. Nama treba nešto suprotno, treba nam širi pogled, dijalog, uvažavanje drugačijeg mišljenja u svakom smislu. Uvek pokušavam, čak i kada su kulturne teme koje radim sa najvećim zadovoljstvom, da ukrstim mišljenja ljudi koji se ne slažu: da na primer, ako radim emisiju o Krleži pustimo i one ljude koji će govoriti o negativnom odnosu Krleže prema Beogradu pa makar kroz neke njegove citate morali dodatno da ukazujemo {ta je Krleža stvarno misli o Beogradu.