Hroničarka naših života

I kao akter, ali i kao neko ko je prisutan, tu u prikrajku viri deo glave ili ruke na fotografiji koja beleži nešto važno. I uvek se osetim kao da je to neka porodična razmena uspomena. I Goranka i njene fotografije, njeno samo prisustvo, i njeni akteri, kao da su jedna velika porodica u ogromnom albumu.

Goranka je uvek za mene bila umetnica na prvom mestu, pa tek potom fotografkinja, medijska radnica, u kojoj god ulozi bila, njeno prisustvo događajima činilo mi je uvek događaj važnijim nego što je sam po sebi bio.

I njene fotografije su to zaista i činile, njeno oko videlo je često mnogo više od svih nas koji smo bili prisutni, videlo je bolju i jasniju ideju od one koju smo mi zamišljali praveći događaje. Naravno, razgolitilo je obmane i laži.

Goranka pleni dobrotom. Cela njena pojava, komunikacija ima tu polazišnu vrednost, razoružavajuću plemenitost.

Goranka i Tanja su zajedno radile u „Politici“. Juče ih je ponovo spojila nagrada sa Tanjinim imenom koju je Goranka dobila za „izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima“.

Tanja Petrović fizički nije više sa nama osam godina. Zaslugom fondacije koja nosi njeno ime, ona je i dalje prisutna u našim životima.

Tanja je dugo radila na Radiju B92 na kojem je bila urednica kulturnog programa. Blisko smo sarađivali kada je bila urednica izdavačke kuće Samizdat B92.

Lista dosadašnjih dobitnika ove nagrade (Milan Vlajčić, Žikica Simić, Bojana Andrić, Peca Popović, Ivan Medenica, Teofil Pančić, portal Seecult) svedoči da je nagrada otišla u prave ruke.

Gorankina karijera je u toj meri impresivna da je dovoljno da pomenem Džuboks, Start, Polet, Svijet, Vreme, Politiku i RTS i nastavim sa Đorđem Balaševićem, Idolima, Bajagom i Instruktorima, U škripcu, novim talasom… da bi nam svima bilo sve jasno.

Mogu da nastavim sa 9. martom, Crnim florom, protestima, demonstracijama, 5. oktobrom…

U već legendarnom nedeljniku Vreme okupila je izuzetnu ekipu fotografa, a Vreme učinila prepoznatljivim isto kao što je bilo po Žaretovom uredničkom pečatu, ili Cerovićevim kolumnama…

***

Ukratko: devedesete.

Meni su lično najdraže one Gorankine fotografije sa promocije singla Rimtutituki i koncerta „Ne računajte nas nas“.

Upravni odbor Fondacije Tanja Petrović je u pravu kada u obazloženju piše „da nema Goranke, mislili bismo da smo delove svojih života samo odsanjali. A onda kada pogledamo njene fotografije, kao da je juče bilo: idoli novog talasa osamdesetih, svirke u Studentskom kulturnom centru, žurke, umetnici kojima se i danas divimo“.

Kada neko bitan ode kao što je to bio Đorđe Balašević, onda se ponovo potvrdi koliko su Gorankino oko i njen objektiv prevazišli ličnu priču i postali deo našeg kolektivnog pamćenja.

Zato je bitno da se u Muzeju savremene umetnosti (gde je juče dodeljena nagrada) za nekoliko nedelja očekuje retrospektivna izložba Goranke Matić.

Željno očekujem da vidim Gorankinu hroniku naših života.

I sudbina.