IN MEMORIAM Dušan Mitrović i Grujica Spasović: Dobri duh i duša Danasa

Iako su, kako je prvi slogan 1997. obaveštavao ljude, osnivači i osnivačice (njih 17) Danasa imali više od 400 godina radnog staža, iskustvo, znanje, hrabrost i upornost Dušana Mitrovića i Grujice Spasovića učinili su Danas prepoznatljivim u domaćim, ali i mnogo širim medijskim i društvenim okvirima.

Možda je, nehotice svakako, značaj Danasa koji su oni, sa još nekoliko desetina novinara i novinarki, stvarali opisao Vojislav Šešelj neumesnom opaskom na jednom od brojih suđenju vođenih protiv Danasa – “kad vidim čitulju u Danasu, znam da je umrlo neko vel’ko đubre!” Neotesana i svakako lišena ljudskosti, ova rečenica svedoči o svetlosnim godinama razdaljine koja je delila i još deli Mitrovića/Spasovića/Danas od rigidnie vlasti kojoj ničija druga, a posebno drugačija reč, nije važna.

Rođeni bukvalno u dva dana  – Spasović 19. avgusta 1950, Mitrović 20. avgusta 1950. – sa iste generacije Fakulteta političkih nauka, potom na različitim poslovima kolege u omladinskoj organizaciji, posle nekoliko godina bavljenja drugačijim poslovima ponovo su se našli u tzv. Stašinoj Borbi, nastavili u Našoj Borbi i UGS Nezavisnost, pa se “ukotvili” u Danasu. I vodili ga zajedno desetak godina kao prvi operativci u godinama koje se i dalje prepoznaju kao najgore, najteže i najopasnije po nezavisno novinarstvo u Srbiji. Zbog toga ih svi koji su radili sa njima i danas prepoznaju kao dobrog duha i dušu Danasa.

U danima odlazaka Dušana Mitrovića i Grujice Spasovića ispisano je mnogo dirljivih reči, čitave stranice na kojima su ljudi sa mnogih meridijana svedočili o njihovoj posvećenosti ne samo Danasu, već profesiji koja je poslednjih decenija doživela niz teških udaraca i iskušenja. Mitrović je prvo kao direktor prodaje, a od 1998. kao direktor firme, učinio nemoguće, prevrnuo nebo i zemlju da Danas dopre do čitalaca i opstane. Naoko miran, izvesno tih, ali nesumnjivo snažan i istrajan, uporno je tražio saradnike i saveznike koji će omogućiti i štampanom Danasu, a poslednjih godina i istoimenom portalu, ne samo da prežive, već i ukotve se na važnom mestu u domaćoj javnosti. Spasović je, pak, svojom povremeno bujičnom energijom i kad je sve izgledalo bezizlazno – a često je bilo, posebno tokom bombardovanja i zvanične cenzure – uspevao da sve konce tog neretko opasnog posla drži u svojim rukama.

Iako su onima koji ih nisu poznavali delovali kao dva sveta, Dule i Gruja su, zapravo, dva neophodna lica novinarstva, onog koje nam sve više izmiče iz orbite, profesionalnog, posvećenog, objektivnog i, što da ne reći, hrabrog, spremnog i spsobnog da pronađe i plasira informaciju očišćenu od svih naslaga i takvu čistu i ubojitu da publici. Spasović je bogatstvo svog karaktera, domišljatosti i znanja pokazao i kasnije na osetljivom položaju ambasadora SRJ u Sarajevu, odakle, kao i iz Danasa, postoji mnoštvo sećanja i anegdota. Tamo je uspeo čak i da “savlada” kompjuter, kome “iz predostrožnosti” dugo nije prilazio. Mitrović je, pak, svoje iskustvo, snagu i znanje bukvalno do kraja darovao Danasu u danasovcima/kama.

No, iako umogome saglasni, pa i slični, Dušan Mitrović i Grujica Spasović u jednom su se ozbiljno razlikovali; prvi je uvek i po svaku cenu hteo da zadrži svakog novinara/ku, saradnika/cu i u redakciji i u stručnim službama, dok su drugome odlasci, iako teški, bili nekako normalni. “Idi, sunce, ako ti je tamo bolje”, znao je da kaže. Zahvaljujući i tome danas praktično nema medija u kome nema bivših i sadašnjih danasovaca/ki.

Ovde svakako treba zabeležiti i Mitrovićevo nastojanje da novine ne budu samo prestoničke, daleko bilo iz kruga dvojke, već da stranice Danasa budu otvorene i za druge gradove u Srbiji, da dopru i do ljudi kojima su umnogome vesti uskraćene. Tako su nastali posebni dodaci, prvo višegodišnje izdanje Vojvodina, pa Braničevo, Sandžak, Kikindske, sa nadom da će i Niš, Kragujevac, Užice, Šabac… imati stalno i posebno mesto na stranicama Danasa. I nije to jedina ideja koja ostaje kao neka vrsta amaneta nastavljačima Danasove tradicije. Baš kao što će, s druge strane, drugih dvadeset godina Danasa morati neko drugi da napiše umesto Spasovića. Ne zbog toga što je Danas poseban, iako u mnogo čemu jeste, već što je on pokazna vežba naše stvarnosti, novinarske i društvene.

Dušan Mitrović i Grujica Spasović su se oktobra 2020, posle dugih i teških meseci bolesti, pridružili plejadi medijskih veličina nove Srbije, među kojima su i suosnivači Danasa Nikola Burzan, Raško Kovačević, Saša Nikašinović. Milovan Jauković i Šime Vučković, novinari/ke poput Mileta Veljkovića i Tanje Stanković… Za srpsko novinastvo to je popriličan udarac, za Danas posebno, pošto je njihov odlazak označio i kraj jedne epohe u kojoj je novinarstvo smatrano časnim i važnim poslom.