Tačnije rečeno, Zorana su najviše cenile, ali i volele, njegove kolege, jer on nikada nije bio novinarski parader sa „salonskim izvorima“ i uporno je izbegavao da se „udvara“ čak i čitaocima, a nekmoli političarima i moćnicima svake vrste. Uvek je pisao tako da se zna šta hoće da kaže, pokazivao da ima šta da kaže i dokazivao da govori ono što je provereno i istinito. Bio je i ostao, pre svega, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih ekonomskih analitičara u jugoslovenskoj i srpskoj štampi između 1971. i 1997. godine. Inače, bio je dosledni zagovornik liberalnih ideja, ne samo na ekonomskom polju.
Profesionalnu novinarsku karijeru Zoran Jeličić je počeo 1971. godine u tada uglednom beogradskom privrednom nedeljniku Ekonomska politika (glavni urednik je bio Ljuba Veljković). Već kroz nekoliko godina, polovinom sedamdesetih godina, Zoran je (na predlog Leke Bogosavljevića, zamenika gl. urednika EP) preuzeo pisanje nepotpisanog uvodnika ovog lista – uvodnika koji je u to vreme u vrhovima Partije i vlasti SFRJ doživljavan kao „glas privrede“. Bila su to, inače, teška vremena za tržišnu orijentaciju našeg privrednog sistema, koju su taj list i Zoran odvažno pokušali da održe u životu posle sloma privredne reforme iz 1965. godine.
Posle desetak godina, Zoran Jeličić je u izvesnoj meri bio razočaran u mogućnosti novinarstva u jednopartijskom okruženju i prijateljima je nagoveštavao da će početi da se bavi advokaturom. Jedva smo ga nagovorili da prihvati poziv iz NIN-a (tada je glavni urednik bio Mirko Đekić) da pređe u ovaj nedeljnik za urednika ekonomije. Pišući za NIN, Jeličić brzo stiče široko uvažavanje, slobodno se može reći, širom Jugoslavije. Uostalom, zbog toga mu krajem osamdesetih godina, kao spoljnjem saradniku, splitska Slobodna Dalmacija poverava nedeljnu kolumnu. Zoran ju je naslovio sa: „Ko smo – šta smo“. Već po ovom nazivu vidi se da ona nije bila usko ekonomska.
Kada se NIN, među prvima, na početku „Miloševićeve ere“ našao na udaru Gradskog komiteta Beograda i kada je redakcija pružila otpor političkoj okupaciji lista, Zoran Jeličić je predsedavao sastanku na kome je izaslanik „novog političkog kursa“, osuo paljbu po napisima NIN-a i tražio „rekonstrukciju redakcije“. Kako su neki članovi redakcije na tom sastanku dobacivali govorniku da ne laže, ovaj je tražio od predsedavajućeg da interveniše. Zoran je tada izgovorio legendarnu rečenicu: „Molim kolege da ne dobacuju, a druga Kundaka da ne laže!“ Miloševićev izaslanik je odmah napustio opisani sastanak, a NIN je „rekonstruisan“.
Pošto je Zoran Jeličić bio dugogodišnji prijatelj sa advokatom Srđom Popovićem, on se logično našao u najužem krugu u kojem je dogovoreno da se u Srbiji pokrene nestranački prodemokratski list u privatnom vlasništvu i tako razbije tadašnji monopol režima u informisanju. Jeličić je jezgro buduće redakcije tog lista, koji će dobiti naziv Vreme (koje je živo i dandanas), okupio u redakciji NIN-a. Iako se opirao tom rešenju, rekao bih iz svojevrsne skromnosti i nesklonosti šefovanju, Zoran Jeličić je ne samo bio na čelu deset osnivača Vremena (1989. godine), nego je postao i prvi glavni urednik tog lista. U tom trenutku Vreme je, uz krajnje oskudna tehnička, pa i finansijska sredstva, u okruženju države koja se raspadala i socijalizma u istorijskom rasulu, postalo utočište relativno malobrojnim demokratskim snagama u Srbiji i jedan od retkih listova koji je tada imao snage i hrabrosti da se suprotstavi Miloševićevoj autokratiji. Zoran Jeličić je u tim teškim danima dao veliki doprinos herojskom opstanku Vremena, to se ne može zaboraviti.
Poslednje godine profesionalnog rada Zoran Jeličić je vezao za NUNS i njegov Medija centar, kojim je uspešno rukovodio, uprkos nesigurnim izvorima finansiranja i stalnim pritiscima sa svih strana. Jednog trenutka mu je sve dojadilo i potpuno se, bez truna nostalgije, povukao iz profesije i beogradskog javnog društvenog života pre desetak godina.
Smrću Zorana Jeličića naša stara novinarska družina izgubila je još jednog od sve ređih „novinarskih hrastova“ koji su javno mišljenje čuvali od neznalica i političkih šićardžija. Kao čovek, bio je neko na koga si se i u najtežim trenucima mogao osloniti. A morao si voleti njegovu večitu vedrinu koja je iz njega izbijala čak i kada je nešto ljutito gunđao, pa i kad je bolovao. Najveći gubitak su doživele njegova supruga Cveta i njene kćeri Ana i Jelena Davičo sa decom.
Filmovi o novinarima i za novinare
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.