Intervju: Jelena Milenković – Glas iz(a) margine

Jelena Milenković, stekla je osnovno i srednje obrazovanje u Požarevcu. Na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu završila je osnovne studije srpskog jezika i književnosti i trenutno pohađa master akademske studije na istom fakultetu. Svoje radno iskustvo gradila je kroz prosvetu i bibliotekarstvo. Kroz program “Moja prva plata” započela je novinarski put na Radiju i Portalu Bum 93 novembra 2022. godine. Istraživačkim radom “Detinjstvo prekinuto brakom” uspešno je završila Školu digitalnog novinarstva Fondacije Slavko Ćuruvija.

Jelenina misija u novinarstvu je, kako je istakla za naš portal, da “osvetljava” društvene probleme. Na tom putu istraje vodeći se istinom i etikom kao načelnim tačkama. U Školi digitalnog novinarstva i Radiju Bum93 istakla se kao glas osetljivih i marginalizovanih grupa, onih čije priče često ili ostaju nečujne, ili su neadekvatno tretirane. Njeno istraživanje maloletničkih brakova baca svetlo ne samo na problem Roma, već na čitavo društvo i diskriminišuće prakse.

Jelena Milenković kroz medijske priče nastoji da gradi bolje i inkluzivnije zajednice mapirajući probleme i moguća rešenja. Pored osetljivih društvenih tema, Jelena Milenković aktivno doprinosi i kulturnim projektima.

Usmerena je i na pitanje rodne ravnopravnosti. Uz ugla srpskog jezika i književnosti, Jelena Milenković naglašava za Omladinske novine da za promenu jezika osnova leži u promeni svesti i da prevelika posvećenost rodno senzitivnom jeziku može odvratiti od onog ključnog – rešavanja suštinskih problema neravnopravnosti.

U kategoriji onlajn medija dobitnica si treće Godišnje nagrade za toleranciju od strane Poverenice za zaštitu ravnopravnosti i OEBS-a za istraživački rad “Detinjsto prekinuto brakom”. Kako je ovo priznanje uticalo na tebe, a kako na percepciju uloge medija u borbi protiv diskriminacije i promocije ravnopravnosti u društvu?

Priznanje mi je značajno jer mi je dalo potvrdu da sam na pravom putu kada je novinarstvo u pitanju. Pošto sam još uvek na početku karijere, vrlo mi je podsticajna za dalji rad. Medijima smo neprestano okruženi, pogotovo u vreme društvenih mreža i njihova moć u oblikovanju svesti je velika. Stoga smatram da, pored prosvete, mediji imaju ključnu ulogu u borbi protiv diskriminacije i promocije ravnopravnosti u društvu. Veoma je važno da ukazuju na probleme sa kojima se suočavaju ugrožene društvene grupe, koje su u društvu nevidljive.

Nakon završenog Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, kako si odlučila da svoj profesionalni put usmeriš ka novinarstvu i medijima, postoji li neka posebna motivacija?

Mediji su me interesovali i tokom studija, ali sam ih tada posmatrala iz jezičkog ugla. Takođe, zanimala me je manipulacija u medijima i nastava medijske pismenosti. Nakon što sam završila studije, nisam ni mislila da ću se baviti novinarstvom. U tom trenutku najviše sam želela da radim u biblioteci. Međutim, opšte je poznato kako se dobija posao u državnim institucijama, na šta nisam želela da pristanem. U trenutku potrage za poslom naišla sam na objavu da je otvoren konkurs za Moju prvu platu, u vezi sa kojom takođe nisam bila optimistična. Međutim, pogledala sam koje su pozicije otvorene u Požarevcu i videla da Portal Boom 93 traži novinara. Kako sam se oprobala i u prosveti i u bibliotekarstvu, pomislila sam da je to dobra prilika da steknem praksu i u ovoj oblasti, što će mi povećati šanse da pronađem posao. To se ispostavilo kao prava odluka jer je novinarstvo ono u čemu se najviše pronalazim.

Koliko ti je iskustvo u Školi digitalnog novinarstva u okviru Fondacije Slavka Ćuruvije, a pod mentorstvom Tamare Skroze pomoglo u oblikovanju pristupa novinarstvu i samoj temi maloletničkih brakova?

Škola digitalnog novinarstva Fondacije Slavko Ćuruvija je, pored zaposlenja na Portalu Bum93, najvažniji korak u dosadašnjoj karijeri. Prilika da mladi novinari uče od takvih imena u novinarstvu je neprocenjiva. Pošto novinarstvo nisam studirala, u to mi je ova škola još značajnija. Naučila sam kako da razmišljam o temi, kako da razmišljam o čitaocima i kako da sve to prilagodim digitalnom okruženju. Ono što mi je stalno na umu jeste etika. Vrlo je važno da novinar, na kojoj god temi da radi, neprestano razmišlja o tome koliku odgovornost nose njegove reči i kako mogu da utiču na druge.

Maloletnički brakovi kod Roma se u društvu posmatraju na prihvatljiv način, kao “tradicionalni običaji”, ili sredstvo za rešavanje pitanja siromaštva, što ne sme da se dešava. Poznato nam je da ugovoreni brakovi ugrožavaju dečja prava i sigurnost dece. Zabrinjavajuć je podatak da je Kostolac drugi grad po brojnosti maloletničkih brakova. Kako da se borimo protiv ovakvih diskriminišućih praksi, koje korake smatraš ključnim u društvu kako bi se išlo u pravcu suzbijanja ili smanjenja ovog problema?

Prvi koraci moraju početi od obrazovanja, gde treba podsticati toleranciju i učiti decu da iz društva ne isključuju one koji su drugačiji na osnovu bilo čega. Treba od malih nogu učiti decu da prihvataju različitosti i saslušaju probleme sa kojima se drugi suočavaju. Ono što je ključno jeste bolji rad institucija, posebno centara za socijalni rad. Suočeni su sa manjkom socijalnih radnika i velikim brojem predmeta. Smatram da je za problem maloletničkih brakova potreban rad na terenu i obilazak porodica, što nije moguće postići upravo iz prethodno navedenog razloga. Takođe, važno je promeniti pristup tom problemu. Iako centri za socijalni rad rade na prevenciji maloletničkih brakova držeći određene radionice na tu temu, u konkretnim slučajevima reaguju tek nakon prijave. Dakle, treba pronaći mehanizam da se detektuju porodice u kojima postoji rizik od dečijih brakova i sprečiti ih pre nego što se dogode.

Rad na lokalu često je izazovan i zahteva stalnu komunikaciju sa nadležnim institucijama. Istraživajući maloletničke brakove, koliko je bilo zahtevno doći do informacija od lokalnih nadležnih institucija, da li si naišla na prepreke ili otežavajuće faktore u tom procesu?

Kada sam radila na temi maloletničkih brakova, nezaobilazna institucija bila je Centar za socijalni rad. Sa ovom institucijom komunikacija je otežana zato što ni na jedno pitanje ne dobijamo odgovor dok za odgovore ne dobije dozvolu nadležnog ministarstva. To je problem kada se radi na bilo kojoj temi, jer se odgovori čekaju jako dugo, a nekada ih uopšte i nema. Kada je u pitanju Zahtev za pristup informacijama od javnog značaja koji sam slala za potrebe ove teme, iz nekog razloga, prema direktorkinim rečima, on do nje nije dospeo, iako je na Poštinoj aplikaciji bilo navedeno da je pošiljka bila uručena. Pitanja sam ponovo poslala, i tada sam dobila odgovor. Takve situacije mnogo usporavaju i otežavaju rad. Centri za socijalni rad bi morali biti mnogo transparentniji. Što se tiče drugih tema na kojima sam radila i drugih institucija, poput policije, moram reći da sam redovno dobijala odgovore na pitanja, bez problema.

U tekstu o maloletničkim brakovima postoji svedočanstvo, odnosno priča žene koja je bila u takvom braku. Koji momenat ili deo njene priče je bio najteži momenat koji si čula, da li postoji neka rečenica koju bi posebno izdvojila, a koja bi mogla imati neku edukativnu i efektnu poruku?

Iako je sagovornica govorila kako joj je život sa mužem bio lep i da se nije osećala kao da joj je detinjstvo oduzeto, kada je njen sin doveo maloletnu devojku, ona je plakala i to nije dozvoljavala. To mi je bilo najemotivnije zato što na osnovu toga možemo da zaključimo da je ona vrlo svesna toga da svoj život nije skrojila po svojim merilima, već joj je bio određen maloletničkim brakom. Teško mi je da izdvojim jednu rečenicu, ali neka to bude ona u kojoj sagovornica poručuje maloletnim devojkama “da uživaju svoj život”, odnosno da uživaju u svojim mladim godinama i svemu što one donose, ne žureći u brak, za koji će doći vreme u određenoj životnoj dobi.

Pored maloletničkih brakova, šta prepoznaješ kao glavne probleme sa kojima se susreću devojčice tokom svog odrastanja?

Mnogo je problema, ali bih istakla svođenje devojaka na seksualne objekte, što je, nažalost, veoma pristuno u medijima. Pogledajmo samo reklame za proizvode namenjene muškarcima. Reklamiraju ih devojke izazovnog izgleda, koji je zapravo šematski. Rijaliti programi doprineli su tome da se kao „uspešne“ prikazuju devojke opet određenog izgleda, provokativnog oblačenja, vrlo često bez obrazovanja i sumnjive prošlosti. Nameće im se kako bi devojčica/devojka trebalo da izgleda, kako da se oblači, što mnoge ne mogu sebi, a i ne treba, da priušte. Rijaliti zvezde stvaraju sliku da se bez mnogo truda može doći do uspeha. Time se iskrivljuje slika toga šta je stvarno uspeh. Umesto na duhovnom razvoju insistira se na materijalnom. Mlade devojčice koje to posmatraju takve slike mogu odvući od želje za obrazovanjem.

Šta je ono ključno što novinari mogu uraditi kako bi se smanjili degradirajući narativi i kalupi u koje se devojčice smeštaju odmalena?

Da ne kreiraju takav sadržaj, već da pronalaze sagovornike i pričaju priče onih ljudi koji podstiču promene i prave vrednosti.

Prema tvom mišljenju, koliko obrazovni sistem posvećuje pažnju rodno osetljivom jeziku i ravnopravnosti polova generalno?

Kada sam ja pohađala osnovnu i srednju školu, nije bilo priče o rodno senzitivnom jeziku, te ne mogu da govorim iz svog iskustva. Na njega bi se moglo osvrnuti tokom časova obrade tvorbe reči ili leksikologije, što je nekoliko mojih koleginica i uradilo, organizujući diskusiju. Možda su za to više pogodni dodatni časovi nego redovna nastava, budući da je plan i program svakako obiman. Što se tiče rodne ravnopravnosti generalno, treba joj posvetiti više pažnje kroz obrazovanje.

Od novinara se nekako zahteva i očekuje da sve držimo pod kontrolom, budemo odgovorni, objektivni i da ne dopuštamo da nas emocije preplave. Mentalno zdravlje novinara je ključno, ali i često zanemareno, ili je u senci. Radeći na ovoj i drugim osetljivim i društveno odgovornim temama, na koji način postupaš, baviš li se svojim emocijama ili ih stavljaš po strani?

Kada radimo na osetljivim temama, ključno je da imamo empatiju. Da je nemamo, ne bismo ni prepoznali problem niti bismo takvu temu izabrali. Ipak, maksimalno se trudim da se ne prepustim emocijama u trenutku kada radim na temi. Malo mi to teže ide nakon što tekst napišem i bude objavljen. U tom trenutku počinjem neprestano da razmišljam o efektu koji će imati, kao i o komentarima, što ume da me opterećuje. Ipak, trudim se da u svom privatnom životu imam aktivnosti koje me opuštaju i smiruju.

Postoji li neka promena koju želiš da iznedriš svojim novinarskim radom u budućnosti, ili neki moto kojim se vodiš u ovom poslu?

Ono čime se vodim je javni interes i želja da društvo u kome živim i u kome će sutra živeti moja deca bude bolje, tolerantnije, bezbednije i mnogo više demokratsko.

Pored rada na osetljivim temama, fokusiraš se i na pozorište, kulturu. Na kojim projektima trenutno radiš?

U okviru projekta “Supermarket kulture” pratim kulturna dešavanja u Požarevcu i okolini. Pratim pozorišne festivale, razgovaram sa glumcima i rediteljima. Zatim, kroz intervjue želim da dam prostor talentovanim umetnicima iz lokalne sredine. Radim i na temama koje se tiču kulturno – istorijskog nasleđa našeg kraja. Najnovija je priča o trijumfalnoj kapiji koja je nedavno iskopana u Viminacijumu, koja bi uskoro trebalo da bude objavljena na našem portalu.

Šta bi poručila mladim osobama koji se suočavaju sa nekim životnim ili mentalnim izazovima tokom odrastanja?

Poručila bih im da nije sramota potražiti pomoć. U današnje vreme mnogo je psihologa koji imaju više različitih pristupa. Sasvim je u redu razgovarati sa nekoliko njih i pronaći onog koji toj osobi najviše odgovara. Svaka promena u životu kreće od nas samih, tako da je ključno da se ne zatvore u svoja četiri zida i očajavaju, već da uz podršku psihologa i porodice ili prijatelja istraju da prevaziđu probleme i izazove sa kojima se suočavaju.