INTERVJU Zoran Kesić: Bićemo brutalna pesnica pravednog gneva

Šta očekuje gledaoce vaše emisije u narednoj sezoni? Da li će postojeći format emisije biti obogaćen nekim novitetima?

Naša emisija je ogledalo društveno-političkog trenutka u kome živimo. Kada pogledam prve epizode „24 minuta“ od pre sedam – osam godina prosto mi je čudno koliko su te emisije bile benignije, mekše, bezbolnije od onih kasnije.

Proporcionalno rastu autokratije, bezobrazluka, oholosti i beskrupuloznosti aktuelne vlasti, naša emisija postajala je sve oštrija, direktnija, pa neretko i mučna za gledanje. Biće smešno i u novoj sezoni, bez toga ne možemo i ne želimo. Dosadno nam je ako nije smešno. Ali lično ću se potruditi, da budemo brutalna pesnica pravednog gneva. Da budemo osvetnička tv cokula koja gazi laž, gnječi glupost i razara demagogiju. Ovo je ujedno i prvi put u novijoj istoriji da sam upotrebio izraz „osvetnička tv cokula“ i toliko mi se to dopada da ću možda zaista u novoj sezoni na odelo nositi i cokule. Što se tiče noviteta, biće ih sigurno, ali u ovom trenutku ja ne znam šta će nam novo pasti na pamet. Volimo sami sebe da iznenadimo.

Imajući u vidu da je tokom letnje pauze bilo prilično živo na političkoj sceni u Srbiji, da li vam je bilo žao što neki događaj niste bili u prilici da obradite?

Žao mi je što nismo obradili poseljačivanje, džiberizaciju i šabanizam najviših predstavnika vlasti. Vidno približavanje naših lidera idealu jednog Đanija koji oblepljen novčanicama pije iz cipele ili nekom Aci Lukasu koji obeznanjen bulazni nešto što je nemoguće razumeti bez titla. Hvaljenje dnom. Toma Mona koji na Instagramu obaveštava javnost da sa predsednikom Vučićem i njegovim sinom ide u šator na ispraćaj sina urednika „Informera“ u vojsku. Čega se pametan stidi, time se budala ponosi. Nije li za svakog pristojnog čoveka blam da bude na proslavi koju organizuje patološki lažov, ulizica vlasti i jedna od najvećih sramota u istoriji srpskog novinarstva Dragan J. Vučićević? Jeste.

Pa kada vidimo da predsednik države ide u šator rekordera u objavljivanju lažnih vesti, kada vidimo da predsednik Skupštine glumi pevaljku na tom događaju i kada vidimo da oni tu odvratnost ne kriju već se naprotiv hvale tim druženjem, dolazimo do zaključka da je taj i takav Vučićević zvaničan maltene ko zastava i himna, da je taj idiotski šator sa sve Đukom u njemu državni, a da je laž ustavom zagarantovana i poželjna.

I zapitajmo se onda koliko je daleko momenat kada će neki Toma Mona ili kakav drugi Vulin, u naletu patriotizma i narodnog veselja, cugnuti malo rakijice iz smrdljive cipele predsednika države. Čudi me da i to još nismo videli.

Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, najčešće je „glavna zvezda“ vaše emisije. A da li vas je još neko iznenadio u prethodnoj sezoni.

Ko je bio otkrovenje?

U svakoj sezoni naše emisije proslavi se neki novi epizodista. Imena i lica se menjaju, ali jedna osobina im ostaje zajednička – poltronstvo i apsolutna neopterećenost dostojanstvom i savešću. U početku je to bio Nebojša Stefanović sa svojom tihom vernošću, pa onda Aleksandar Vulin sa teatralnom i pred ogledalom uvežbanom patos retorikom, pa kasnije unjkavi tapšač Marko Đurić, pa čitava plejada mladih polaznika SNS akademije, pa onda ono nešto što se zove Bakarec i konačno već pomenuti ministar Toma Mona. Manje je bitno kako se ti ljubimci zovu, ionako im je rok upotrebe ograničen. Indikativnije je uočiti koga najmoćniji čovek u zemlji bira za svoje najbliže, za ljude od poverenja. Što gori to uspešniji, što verniji to bliži vrhu, što besramniji to uticajniji. I nemojte imati nikakvih dilema da li je sve te kućne ljubimce sramota od onoga što govore i rade kada na kraju dana legnu u krevet. Nije. Besramnost je veliki kvalitet koji poseduju i jedna od najvažnijih stavki u CV koja ih kandiduje za najviše pozicije.

Sadržaj vaše emisije uglavnom diktiraju političari, odnosno njihove izjave i gafovi. Šta biste ih posavetovali pred početak nove sezone?

Ne bih ništa savetovao političare. To prepuštam kolegama i koleginicama sa Pinka, recimo Goci Uzelac koja ima lep džeparac kao savetnica za medije predsednika opštine Grocka. Ujedno pozivam predsednika opštine Grocka da možda malo porazmisli o nekim novim savetnicima, jer evo ja da me ubijete nemam pojma ko je predsednik opštine Grocka, kako se zove i kako izgleda.

To je veliki propust njegove savetnice za medije. Prosto, ne radi žena svoj posao.

U prethodnom periodu govori se mnogo o odnosima vlasti i opozicije, pregovara o izbornim uslovima, razmatraju potencijalni termini za izlazak na izbore. Kako vi posmatrate dijalog?

Verujete li u iskrenost vlasti kad njeni predstavnici izjave da su spremni da napreve određene ustupke?

Ne verujem u dijalog sa ljudima kojima je u opisu radnog mesta da onemogućavaju dijalog. Ko su predstavnici vlasti u tom „dijalogu sa opozicijom“? Ona punjena ptica Orlić koji je robotski programiran da brblja nebuloze čim registruje nagoveštaj kritike na račun vlasti? Ili ona neka žena koja u Skupštini medije koji joj nisu po ukusu naziva stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima?

Ili će se možda razgovarati sa Đukom, u pauzi njegovog organizovanja huligana koji usred karantina pale baklje po krovovima zgrada?

Spremnost vlasti na dijalog je predstava namenjena evropskom tržištu koje očigledno zabole zvezdica za realno stanje stvari u Srbiji.

Ukoliko se slučajno desi (a desiće se) da opozicija ni ovoga puta ne uspe da se izbori za poštene izbore, možda bi sami građani trebalo da reaguju. Priželjkujem i nadam se jednoj lepoj, veseloj, a opet oštroj, upornoj i drčnoj reakciji građana.

Reagovao sam svojevremeno i kao građanin. Više puta, godinama, uglavnom neuspešno i samo jednom uspešno. Sad sam malo stariji, ali da vam kažem – baš mi se nešto prireagovalo!

Jedan od zahteva koje često apostrofira opozicija jeste i sloboda medija. Možete li zamisliti Srbiju sa Vučićem i slobodnim medijima?

U Srbiji sa slobodnim medijima Vučić je bivši. Istorijska ličnost. Praistorijska bolje reći, jer će brzo i on i njegova stranka otići u zaborav, baš kao što želiš da zaboraviš neki ružan period u životu i okreneš se budućnosti. I zato ova vlast neće svojevoljno osloboditi medije, na to ih može naterati ili Evropa ili ulica.

Od pet televizija sa nacionalnom frekvencijom imamo svih pet koje su pod uticajem i kontrolom vlasti. Jedine dve kablovske televizije na kojima se može čuti i kritička misao se konstantno satanizuju, novinari proglašavaju izdajnicima, a gledaoci mame i vrbuju slatkim obećanjima engleske Premijer lige za čije prenose se plaća višestruko više od bilo koje razvijene evropske zemlje. Nema veze jer to su ionako naše pare. Mi dakle sami finansiramo gušenje medija. Mi lično plaćamo to maramče koje će nam pokriti oči. Bitno je da budemo svesni te činjenice, pa sa tom svešću radosno u novi dan!

Vlastima se često zamera odusustvo razumevanja za kritiku. Da li je takvo ponašanje režima doprinelo da mi danas imamo nizak stepen tolerancije u društvu?

Ne znam za društvo ali znam za sebe. Ja više nemam nikakav prag tolerancije. Na kiosku kada kupujem novine pa primetim da komšija kupuje „Informer“, „Kurir ili tako te „Srpske Telegrafe“, upitam ga zbog čega rizikuje da se zarazi i da li zaista namerava da to unese u kuću. Mešam se u privatnu odluku nekoga koga uopšte ne poznajem da kupi šta mu je volja i čita šta mu je volja.

Šta se desilo sa mojom tolerancijom? Pa desilo se ukopavanje u rovove. Oni, njihova ogromna većina na izborima i horde članova stranke, sva njihova vlast, svi njihovi autobusi sa slabo plaćenim mučenicima koje kao ovce vode na prisustvovanje i tapšanje, sve njihove sudije i tužioci, svi njihovi lokalni šerifi i direktori javnih preduzeća, svi njihovi poslanici koji se nadmeću ko će bolje da opljune opoziciju i više da se uvuče glavnom, sve njihove televizije i novine, svi njihovi voditelji i analitičari, svi rijaliti šouovi i tekstovi na portalima o dogadjajima u tim rijaliti šouovima…sve je to u jednom rovu.

Mi kojima je sve to odvratno u drugom smo rovu. I pogađaj kako se završava kad imaš neke dve strane u rovovima od kojih je jedna mnogo brojnija. Ili će se predamo ili hrabro izginemo. Ne nadam se pobedi, ali odavno se nisam ovoliko radovao borbi.