Isidora Kovačević: Savest mi ne da da napustim novinarstvo

U Srbiji trenutno nema više od tridesetak slobodnih medija, ali pitanje je koliko dugo će i oni poživeti i da li će i njih uskoro zadesiti sudbina šabačkih “Podrinskih” novina, koje su zbog brojnih pretnji i pritisaka od strane režima morale da stave ključ u bravu.

Isidora Kovačević, vlasnica i glavna urednica “Podrinskih”, kaže za Novi magazin da će zapadna Srbija ostati bez prava da čuje istinu, s obzirom na trend finansijskog uništavanja “neposlušnih” medija koje dovodi do njihovog gašenja.

Zašto je posle 15 godina ugašen nedeljnik “Podrinske”. Nedostatak novca je posledica, a šta je stvarni uzrok?

Uzrok je naša “neposlušnost”, naša borba da učinimo svoju sredinu boljom. Srpska napredna stranka (SNS) je bila uporna u nameri da vređa i targetira naše novinare, ali uporna i u izgovaranju da nećemo imati šanse da dobijemo sredstva na konkursu kada oni dođu na vlast. Štampali su pamflete, nelegalne novine u kojima su se nalazile fotografije tadašnjeg tima “Podrinskih” i tekstovi u kojima su oni predstavljeni u negativnom kontekstu, pa sad i poternice na kojima se tražila moja glava “za miran san Šapčana”. Sad iz ove perspektive mogu slobodno kažem da ispunjavaju obećanja, ali samo ona koja nanose nekom štetu. Ovoga puta, naneta je šteta građanima Šapca jer im je ukinuta mogućnost da budu informisani, da se čuju njihove lepe priče, ali i njihovi problemi i apeli za pomoć.

Šta vam kažu građani Šapca, posle odluke da zatvorite redakciju?

Šapčani nisu bili svesni ozbiljnosti situacije u kojoj se “Podrinske” nalaze. Ali nakon što smo objavili da smo ostali bez zaposlenih, bez prostorija i novca da izlazimo u štampanom izdanju čulo se ozbiljno negodovanje. Ipak su “Podrinske” jedini list zahvaljujući kome su poslednjih 15 godina građani i građanke mogli da budu obavešteni o svemu, bez lažne slike dobrog života ovde i toga da sadašnja vlast vodi grad bolje i od Jevrema Obrenovića.

Šta su bile najčešće teme “Podrinskih”?

Kod nas su Šapčani mogli da pročitaju o raznim zanimanjima i poslovima mladih i starijih, o problemima sugrađana, kulturnim dešavanjima u gradu, humanitarnim akcijama, pozivanju institucija da rade svoj posao i da ne ostavljaju građane prepuštene sebi samima, ali nije moglo da se vidi ili pročita kako gradonačelnik čuči ispred Deda Mraza i umesto njega deli paketiće deci. Građani Šapca osetili su da više nemaju medij iz kojeg će saznati sve ono što se dešava, ali i shvatili da je SNS iznosila neistine o nama, te da nas ne finansira nijedna opoziciona partija ili lider i da nismo ničiji, već samo svoji zbog čega smo i došli u ovakvu situaciju.

Iako su “Podrinske” bile jedine nezavisne novine u unutrašnjosti Srbije, često ste bili na meti aktuelne vlasti. Zbog čega, šta ste im skrivili?

Krivi smo im zato što ne postavljamo pitanja koja oni napišu, zato što ne pišemo konstantno pozitivno o njima, jer za tako nešto bi morali ozbiljno da rade. Krivi smo i zato što ih se ne plašimo pa vrlo otvoreno govorimo o tome kako su pomoćnik gradonačelnika i direktor Fonda PIO u Šapcu i predsednik KK “Džokej klub” koordinisali grupu koja je tukla Šapčane na mostu, i zato što nam sugrađani šalju dokumentacije iz javnih preduzeća i što govorimo o stanju u njima, što objavljujemo kako je grad prljaviji u poslednjih godinu dana, kako su bandere u centru grada izlepljene što se nikad ranije nije desilo ili što je trava u centru grada rasla i do metar, jer je niko nije kosio ili što se izliva kanalizacija usled kiše. Oni ne žele da vide da zapravo ne znaju da upravljaju gradom. Mi smo tu da pomognemo i njima tako što im skrećemo pažnju na to što nije dobro. Ali oni to tako ne žele da shvate.

Dobili ste čak i pretnje smrću.

Negativan kontekst u kom SNS godinama pominje novinare “Podrinskih” doveo je do toga da nam se preti smrću. Tako da su lažni profili na društvenim mrežam često ostavljali komentare da nam “treba metak”, da smo “za vešala”, itd. Problem je nastao onog trenutka kad institucije nisu želele da rade svoj posao uprkos svim krivičnim prijava koje smo podnosili, tako da se mržnja od strane pojedinaca prema nema samo produbljivala.

Da li će lokalna vlast i njihovi simpatizeri sada imati “miran san”, obzirom da je to bila “nagrada” kada su oblepili grad poternicama za vama?

Poternicom nisu tražili gašenje “Podrinskih” već moju glavu zbog svega što sam pisala. Još uvek sam živa, samo sam nezaposlena, tako da verujem da i dalje nalogodavci “Poternica” nemaju miran san. I dalje govorim, i dalje pišem i i dalje se ne plašim zbog svega toga. Oni su toga svesni, zašto i izostaju komentari i likovanje zbog situacije koja je zadesila “Podrinske”. Čak nema nijednog komentara s lažnih profila na mrežama u kome se “slavi pobeda” vlasti nad “Podrinskim”.

Da li vas je posle objavljivanja poternice pozvao neko od predstavnika vlasti iz Beograda, da vam se izvini ili da vam da podršku?

Ne tražim izvinjenje, ne tražim podršku. Tražim samo da institucije rade svoj posao i da svih oko dvadesetak učesnika akcije “Poternica” odgovaraju za učinjeno. Gradonačelnik nije osudio ovo što se dogodilo, ali je na pitanje našeg novinara rekao da jeste to učinio “jasno i nedvosmisleno, ako se pročita između redova”. Ana Brnabić odmah nakon što se cela Srbija upoznala da je ovde raspisana poternica za maloletnikom, advokatom i novinarkom, na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, ničim izazvana govorila je o meni negativno, ali i o “Podrinskim” citirajući lične stavove novinara iz vremena kada ja nisam bila u ovom mediju.

Da li ste joj odgovorili?

Bilo je potpuno besmisleno da joj odgovaram na te izrečene neistine, meni je ipak bezbednost ugrožena, te se nakon toga više ni ona nije usuđivala da komentariše mene ili “Podrinske”, s obzirom da je izostala naša reakcija kojoj su se nadali. Suma sumarum, niko iz SNS-a nije osudio to što se traže naše glave uz obećanu nagradu. Ali sve nade polažemo u institucije kako više nikome i nikada ne bi palo na pamet da uradi nešto slično i kako više niko ne bi prolazili kroz ovo što prolazimo mi.

Kako je Šabac postao jedan od najnebezbednijih gradova, ne samo u Srbiji?

Šabac je danas najnebezbedniji grad, ne samo zato što određena grupa tuče, maltretira ljude, već zato što im to institucije dozvoljavaju. Nema ko da zaštiti građane i u prilog tome govori sve ono što se prethodnih meseci dešavalo nakon što ljudi koji su čekićem, motkama tukli sugrađane/ke nisu procesuirani, oni su u narednom periodu činili nova krivična dela. Nakon situacije na mostu, desio se miting vlasti protiv opozicije na kojoj su telesne povrede nanete trojici mladića. Dvojici zato što su negodovali zbog skupa pored kog su prolazili, a treći je fotoreporter jer je prišao i zabeležio ovaj incident, zbog čega mu je i oduzeta oprema za rad.

Onda su se pojavile poternice…

Tako je. Onda su se pojavile poternice, što je ugrozilo bezbednost još troje ljudi. Maloletnik je zbog toga napustio zemlju, ali ni za to ne mare ni čelni ljudi grada, ni država, ni institucije. U januaru je jedan od onih koji je prvo čekićem a onda i motkom udarao ljude na mostu, naneo teške telesne povrede svom komšiji. Taj Šapčanin se i dalje oporavlja, ali s obzirom da je komšija koji mu je to učinio na slobodi on se brine za bezbednost svoje porodice. Bila su još dva slučaja napada o kojima su nam govorili očevici ili za šta smo saznali iz saopštenja Policijske uprave. O ovim slučajevima se malo zna, jer su građani već počeli da se plaše da javno govore o tome. Onda se desio slučaj gde je mladić, koji je takođe na mostu na sugrađane nasrnuo čekićem, naneo telesne povrede maloletnoj devojci koja je pre ovoga dva puta podnela krivične prijave protiv njega.

Ko su ljudi koji danas vode Šabac?

To su ljudi koje ne zanimaju građani i grad Šabac. To su ljudi koje zanima jedino lični interes i promocija, koji ne trpe drugačije mišljenje. Oni se ne stide ničega što rade, ne ograđuju se od svega što je protivzakonito urađeno. Nedodirljivi, bezosećajni, drže se svojih funkcija. Kao da ne žele da ovaj grad ostane “prva varoš Srbije”, već dozvoljavaju da se urušavaju preduzeća, uništava mobilijar. Bez jasne vizije i konkretnih projekata da ovaj grad bude lepši, čistiji a ljudi da se osećaju bezbednije.

Kakvi su to umovi koji svoje sugrađane napadaju čekićima, a za novinarima objavljuju poternice?

Ne znam o čemu oni razmišljaju i čemu se nadaju. Činjenica je da se ne stide toga i da su svesni da neće odgovarati za učinjeno, te ih to ohrabruje da se još gore odnose prema građanima i imovini svih. U borbi za dokazivanjem, novčanim nagradama i položajem u hijerarhiji “ulice”, izgubili su sve ljudske osobine, postali su zli i krvoločni, netrpeljivi i moćni. Ali nisu oni krivi, za sve to postoji rešenje i ustanove. Samo što niko ne želi da se odvaži i sankcioniše ih, te tako ih spreči da počine nova krivična dela.

Postoji li danas u zapadnoj Srbiji bilo koji medij koji nije pod direktnom kontrolom SNS-a?

Koliko je meni poznato, gotovo svi mediji su pod kontrolom SNS-a. Ono malo medija koji to nisu, u teškoj su finansijskoj situaciji i pitanje je koliko će još dugo moći da prežive. Plašim se da će zapadna Srbija ostati bez prava da čuje istinu, s obzirom na trend finansijskog uništavanja “neposlušnih” medija koje dovodi do njihovog gašenja. Ili ćete biti bliski SNS-u ili ćete ostati bez mogućnosti da dobijete novac za projekat, reklamu, javne pozive i slično.

Kakvim sve pretnjama i zastrašivanjima su izloženi nezavisni novinari u unutrašnjosti?

Nisam upoznata s tim da kolege iz ovog dela Srbije dele našu sudbinu kada su pretnje i zastrašivanja u pitanju. I iskreno, drago mi je da niko ne mora da prolazi kroz to, ali se nadam i da će takav odnos prema nama biti sankcionisan i da se više neće dešavati da nam prete. Najveća pretnja medijima danas je ukidanje izvora finansiranja zbog čega se retko ko javno usudi da govori o stvarnoj situaciji na terenu koja bi štetila vlasti.

Da li su u Srbiji nezavisni novinari “poslednji mohikanci” kojima je javni interes preči od ličnog?

Definitivno jesu. Uglavnom svima zavisi egzistencija od ovog posla, zbog čega postoji strah, naročito u lokalnim medijima i u manjim sredinama. Izuzetno je teško danas svoj stav i mišljenje javno iznositi, naročito kada vidite kako novinari koji to čine prolaze.

Vredi li boriti se za istinu u društvu gde preovladavaju laži, obmane, spinovi?

Ne znam da li i koliko vredi jer uništavate svoje zdravlje i ugrožavate bezbednost svoje porodice, ali bar znate da imate mirnu savest, da ste učinili sve što ste mogli da nekome pomognete i da vaša sredina postane bolje mesto za život. Nije lako nositi se sa svim lažima, obmanama i spinovima, ali ako bar malo imate osećaja za druge, stava, ljudskosti, raditi drugačije i po naređenju nije opcija. Ako ništa drugo, borimo se da jednog dana kada neko bude proučavao ovo vreme može da stvori sliku kako je zaista bilo i šta se događalo.

Kako komentarišete to što, prema najnovijem monitoringu Saveta za štampu, svaki režimski tabloid na dnevnom nivou oko 10 puta prekrši novinarski kodeks i etiku?

Nisu oni krivi, ni mediji, ni novinari koji u njima rade. Krive su institucije koje ne sankcionišu sve to, kriva je država koja dozvoljava svakodnevno kršenje zakona i Ustava. Nažalost, opet u borbi za egzistencijom izgubilo se sve ono ljudsko, nestao je “obraz”, nestala je ljubav, osećanje za bližnje, što nas dovodi do izuzetno lošeg stanja i u medijima i u institucijama. Neko je tabloidima dozvolio da svakodnevno krše etiku i kodeks, ali se iskreno nadam da će taj neko shvatiti problem ovakve “slobode” u medijima i da će se situacija popraviti, kako bi se vratilo poverenje u ovu profesiju.

Ali oni nemaju problem s finansiranjem. Njih ova vlast i te kako nagrađuje novcem iz budžeta.

Ne bih se radovala da se oni nađu u ovakvoj situaciji u kojoj su “Podrinske”, svaki medij treba da ima dovoljno finansija, ali i da vodi računa o kodeksu i etici. Dvostruki aršini nisu nešto novo i neočekivano.

Da li ste kritički pisali o lokalnoj vlasti kada je gradonačelnik Šapca bio Nebojša Zelenović?

Mi smo uvek pisali kritički o svemu što nije dobro i kada je gradonačelnik bio Miloš Milošević i kada je gradonačelnik bio Nebojša Zelenović. Nismo podržavali nijednu partiju, niti nekog lidera, a ono što mogu da kažem i za svoj rad i rad mojih kolega je da nismo dozvoljavali nikome da se meša u našu uređivačku politiku ili naš način rada. Ako nešto nije dobro to je tako, ne možemo istinu ulepšavati zarad nečijih političkih poena.

Da li vam je tada bio ugrožen opstanak redakcije?

Tada nije bio ugrožen opstanak nijednog lokalnog medija. Svi su mogli da dobiju sredstva na konkursima, reklame, pretplatnike i nismo imali situaciju da imamo nezaposlenih novinara.

Ostajete li u novinarstvu posle gašenja “Podrinskih”?

Postoje indicije da će “Podrinske” moći ponovo povremeno da izlaze, te svakako ostajem, makar i volonterski, deo “Podrinskih”. Iako često razmišljam da se sklonim iz ove profesije, savest mi ne bi dala da to učinim. Ipak je ovo moj način da pomognem građanima i građankama, da pokušam da popravim svoju sredinu i poboljšam kvalitet života i bezbednost u njoj.

Imate li poruku za kolege iz Beograda, iz nezavisnih, i prorežimskih redakcija?

Da ne zaborave da smo ipak svi mi ljudi, i kolege i sagovornici, da imamo svoje porodice, osećanja, radosti i probleme. Da ništa nije vredno toga da izgubimo sebe, osećanja i dostojanstvo. Da je vreme da se ovoj profesiji vrati epitet “sedma sila” i da se trudimo da činimo sve da popravimo ovo društvo i ovu državu.