Ivan Mrđen o stanju u medijima: U budućnosti će svi biti novinari

Postigao je gotovo sve, ili baš sve u novinarstvu – od novinara pripravnika, preko urednika u različitim rubrikama (desk, beogradska, sportska…) do glavnog (i odgovornog) urednika i direktora. Smatrali smo, zbog toga, da je Ivan Mrđen prava adresa za mlađe kolege, koje sada zarađuju svoj hleb na medijskom bojnom polju, gde mogu pronaći poneki odgovor na pitanje „A šta mi to radimo?“

„Ne znam da li ću ikad više imati ovakvu priliku, ali malo iskrenosti nije na odmet. Dođemo tako u neke godine, pa već samo nabrajanje institucija i poslova koje ste u njima obavljali mogu da deluju impresivno, a onda to mnoge i zavara, pa se predstavljaju boljim i pametnijim nego što su zaista bili. U poslednje vreme sve češće pravim razliku između funkcija koje su stajale iz mog imena i stvarnog posla kojim se vredi podičiti.

Iz Večernjih novosti sam u naponu snage otišao jer su mi u nečem što se zvalo Savezna konferencija SSRNJ obećali stan, iz Duge smo Grujica Spasović i ja bukvalno proterani, u Borbi su me sa mesta direktora smenili zbog prekoračenja ovlašćenja, u Vremenu su me sklonili na neku funkciju poput šef Udbe za pasivne krajeve, sa drugarima iz Danasa sam se posvađao zbog neisplaćenih plata, u Našoj borbi su me smenili zbog podrške štrajku zaposlenih, sve do toga da su me i u Blicu dva puta zamenili mlađim, kreativnijim i perspektivnijim urednicima…

Bez obzira na to što za svaku od tih epozoda imam i drugu stranu, odnosno svoju verziju priče, ako još mislite da vredi sa mnom razgovarati o novinarstvu, onda mi dozvolite da se pohvalim nečim što sam tokom ovih godina baš lično napravio. To su, pre svega, moje kolumne koje ovih dana postaju punoletne, jer ih pišem neprekidno od 26. aprila 2004, četiri knjige u kojima su svi komentari iz Blica i peta u kojoj će biti sačuvana prva godina mog pametovanja na stranicama novina Nova.

I, na to sam naročito ponosan, što više desetina kolega iz nekoliko različitih generacija ne kriju da su ovaj nezahvalni posao učili od mene. U tom smislu bih mlađim kolegama savetovao ono što sam govorio svim svojim đacima, poštujte pravila profesije, a budite posebni, trudite se da ostanete izvan i iznad svega što vas okružuje, da ne biste postali junaci sjajnog aforizma Bojana Ljubenovića: Nekad su novinari bili na ceni, a sad cena stoji na novinarima!“, kaže na početku razgovora za Dosije NUNS-a, Ivan Mrđen.

DOSIJE: Oprobali ste se i u ozbiljnoj i omladinskoj štampi?

MRĐEN: Svojevremeno sam govorio da postoje dva dobra i jedan loš način da se počne „ples između jaja“, kako je za novinarstvo govorio Hans Magnus Encesberger. Dobri – da počneš da se baviš ozbiljnim temama u omladinskoj štampi ili da počneš od pijačnog barometra u navodno ozbiljnoj štampi. Loš – da studiraš četiri ili pet godina, dobiješ diplomu i kreneš po burek nesvršenim studentima koji su se već iskalili na neki od opisanih načina. Zbog toga su se tada veoma naljutili sa Fakulteta političkih nauka, gde sam, by the way, i ja punih 17 godina studirao novinarstvo, istina sakupivši u međuvremenu deceniju i po radnog staža. Morao sam da im se izvinim tek mnogo kasnije kad su u redakcije, na praksu ili tražeći posao počeli da pristižu diplomci sa raznih štrć-prć univerziteta i fakulteta. Za njih su mlade kolege sa FPN bili doktori nauka.

DOSIJE: Je li, u tom kontekstu, nedostatak ili, pre nepostojanje novinarske škole jedan od glavnih razloga za današnje stanje u novinarstvu u Srbiji?

MRĐEN: ‘Ajte, molim vas… Koja to novinarska škola bi mogla da iznedri ovoliko kadrova za podguzne medije, kako u mojim kolumnama nazivam prorežimsku, udvoričku i beskrupuloznu boraniju po tabloidima i umrtvljenim redakcijama sa nacionalnim frekfencijama?! Gde se uči sav taj prostakluk, sve do bezočnog laganja, na kom semestru se polažu kolokvijumi iz dupeuvlačenja, ko su im profesori, dokle će opravdanja da im piše strah za radno mesto ili neku crkavicu od plate?! S druge strane, vodio sam, organizovao i učestvovao u radu dvadesetak škola i radionica za buduće novinare, pa sam i danas veoma ponosan na Novinarsku školu Vremena (1994), iz koje su iznikli Dragoljub Petrović, Vlada Radomirović, Bane Bjelica, Ilija Kovačić, Marko Petrović, Nada Kovačević, Dejan Radojević… Sa budućim kolegama su kao mentori radili Veselin Simonović, Miroslav Kos, Đoko Kesić, Milan Bečejić, Božidar Andrejić i Zdravko Huber, dok su se sa predavačima i zainteresovanim naslednicima u obližnoj Mlavi družili Slaviša Lekić i Zoran Nikolić Zozon… Na osnovu tih predavanja sačinjen je solidan priručnik za novinare – Putnici ludog tramvaja (Vreme knjige, Beograd 1995), iz koga se vidi da su gotovo svi mentori i predavači kasnije postali glavni i odgovorni urednici najznačajnijih medija u Srbiji.

DOSIJE: Na žalost, mnogi od predavača više nisu sa nama, a za neke bi danas teško moglo da se kaže da bi bili odgovarajući uzori budućim kolegama. Što takođe govori o današnjem stanju u novinarstvu u Srbiji?!

MRĐEN: O „današnjem stanju u novinarstvu u Srbiji“ mnogo više govori sve što se ovog aprila događalo oko nekad veoma ugledne Nagrade grada Beograda u oblasti novinarstva. Zar nije simptomatično što je ispred onolike kuće i svih programa Radio Beograda, pored nekoliko stotina kolega urednika i novinara, predložen jedan muzički urednik?! Kad tamo već godinama nema emisija tipa Mozaik vremena, Argument više ili Veselo veče, kad su Novosti dana i sve vesti “strogo kontrolisani vozovi”, teško da im obraz može sačuvati folklor. Znam lično Nikolu Kamidžorca, njemu svaka čast za “negovanje tradicionalne muzike i čuvanje sećanja na ugledne beogradske umetnike i druge autore pesama pohranjenih u Fonoteci Radio Beograda”. Zato mu i nije bilo teško da pobedi u konkurenciji sa gazdaricama dva elektronska magazina, od kojih jedan ima 158 pratilaca a drugi izlazi svaka tri meseca…

DOSIJE: Možete li porediti novinarstvo 1970-ih, 1980-ih, 1990-ih i 2000-ih do danas, s obzirom da ste direktni učesnik?

MRĐEN: Karijeru sam počeo krajem 1973. u Večernjim novostima, koje su povremeno imale i tiraž od pola miliona primeraka, što se nije moglo postići pisanjem po diktatu ili lakirovkama, kako sad mnogi opisuju društvene i političke prilike u to vreme. Tokom 1980-ih platu sam primao u SK SSRNJ, ali sam istovremeno radio u Omladinskim novinama i Ježevoj kući, da bih kasnije bio zaposlen u Dugi i Borbi, dakle u listovima koji su širom otvorili svoje stranice kritičkom razmišljanju, kako o socijalističkoj stvarnosti, tako i o perspektivama jugoslovenske zajednice. U tzv. izdajničkoj štampi proveo sam 1990-te (Borba, Vreme, Danas i Naša borba), da bih poslednje dve godine prošlog veka bio bez posla. Ima neke veze u tome što su se, kako se smanjivala država u kojoj su nam prolazile sve te godine, smanjivali i tiraži novina u kojima sam mogao da radim. Iz mog ugla gledano, najuspešnija je bila prva decenija ovog veka, koju sam proveo u redakciji Blica, jer sam tada, bez obzira na pomenuta skrajnjivanja, ostvario najveći deo onoga čime se ponosim, od instaliranja i afirmisanja mojih kolumni, do rada sa mlađim kolegama. Blic je u tom periodu najviše podsećao na Večernje novosti iz njihovih najboljih dana, imao je tiraž i uticaj, jer je uspevao da održi značajnu distancu i prema novoj vlasti i prema novokomponavanim idolima… Neko je jednom prilikom rekao da smo štampali 200.000 primeraka dok smo izvesnu pevačicu nazivali samo “suprugom ratnog zločinca”, a da smo spali na ispod 80.000 hiljada kad je ona, jer navodno “narod to traži”, i u Blicu postala “srpska majka”.

DOSIJE: Takozvano. nezavisno novinarstvo obeležilo je period od kraja 1980-ih i u njemu malobrojni mediji (Borba, Naša Borba, Danas, B92, Vreme…) koji su nekako čuvali profesiju. Koji su to konkretni rezultati postignuti u nezavisnim u odnosu na poslušne medije?

MRĐEN: Bojim se da zajedno ne upadnemo u zamku da nabrajanjem jednih zaboravimo značaj koji su u tom periodu imali još neki mediji, pre svega lokalni listovi i radio stanice. Među kojima, u krajnjoj liniji, svoje mesto ima i „stari dobri Studio B“. S druge strane, ne bi bilo pravdeno, da se ne istakne sve što je u tom periodu značila Borba legendarnog Stanislava Marinkovića. Nekoliko puta sam o tome govorio, to je sačuvano i u vrednoj knjizi Mijata Lakićevića i Mite Boarova – Kako smo izgubili (Našu) Borbu, toga smo se prisetili i 19. februara ove godine, kad smo na svoj način i za svoju dušu obeležili njen stoti rođendan. Ono na šta sam ja ponosan i što uvek govorim to je, prvo, što smo te dve, tri godine, posle 9. marta 1991, u vreme ratova, sankcija, inflacije… uspeli da Borbu sačuvamo, odnosno što je ona uspela da živi od onoga što je sama stvorila. Borba je poslužila kao utočište velikom broju ljudi i pomogla im u najtežim vremenima. Ćuruvija je sa Đorgovićem napravio Telegraf negde 1994, Blic je krenuo dve godine kasnije, Demokratija, takođe, Danas je krenuo 1997. Sve ono što je, uslovno rečeno, kasnije bila prilika za ljude iz Borbe da rade, tada nije postojalo. Trebalo je, znači, izdržati sve te godine.

DOSIJE: Kako, u istom kontekstu, vidite ulogu osnivanja NUNS-a?

MRĐEN: Da prvo ispričam nešto lično. Mnogi su mi zavideli što sam tog 26. marta 1994. u Domu omladine sedeo pored moje prijateljice Gordane Janković iz Soros fonda Jugoslavija, kako se tada zvala današnja Fondacija za otvoreno društvo Srbija. (Goca se već duže vreme uspešno nosi sa teškom bolešću i ovom prilikom joj želim uspešan oporavak.) Nas dvoje smo se znali još iz Borbe, nastavili smo da sarađujemo kad sam u martu 1993. prešao u Vreme i baš u tom periodu smo se dogovarali oko realizacije projekta već pomenute novinarske škole. Zbog toga su diplome polaznicima neplanirano podeljene na terasi restorana Studija B. Pre toga je tadašnji predsednik Udruženja novinara Srbije Kosta Krajinčanić, jedan sve u svemu opskurni lik, zabranio da se svečanost održi u restoranu u prizemlju Novinarskog doma u Resavskoj, jer se uplašio da mu neko ne zameri što je ugostio mlade soroševce. U tom smislu su i osnivanje Nezavisnog udruženja novinara Srbije i njegov rad tokom 1990-ih godina neprestano vezivan za pomoć iz inostranstva. Kad je u februaru 1996. Vrhovni sud Srbije zabranio rad Soros fonda, pa je posle toga osnovan Fond za otvoreno društvo, ne samo njihova, pomoć nezavisnim medijima, pa i našem Udruženju, poprimila je mnogo ozbiljniji oblik, jer se sa različitih donacija prešlo na finansiranje projekata. To je mnogim medijima, a po mom mišljenju i NUNS-u, omogućilo da mnogo realnije sagledaju svoje mesto, ulogu i značaj u sopstvenoj sredini. Da umesto ponekad i nerealnih pretpostavki o soptsvenoj važnosti počnu više da uvažavaju potrebe društva u celini. Kad sam već pomenuo Dom novinara, mislim da ni rukovodstvo NUNS-a u prelomnim događajima posle Petooktobarske revolucije nije osetilo kolika je potreba za famoznim Šestim oktobrom. Od osvajanja dva sprata u ovoj zgradi mnogo je važnija bila lustracija i onemogućavanje daljeg delovanja svima koji su tokom 1990-ih radili u prorežimskim medijima. Zbog toga nam se, uostalom, veoma brzo dogodilo da se vratimo u 1990-te u mnogo gorem izdanju.

DOSIJE: Vidite li vi, i gde, budućnost novinarske profesije?

MRĐEN: Sećam se antologijskog aforizma da će u komunizmu svi živeti u Beogradu. Izgleda da ni to nije više daleko, pa se ne bih usudio da napišem kako će u budućnosti svi biti novinari. Jer to se, uostalom, na neki način već događa. Od masovnog postavljanja na društvene mreže sveže ofarbanih uskršnjih jaja do komentarisanja svake iole značajnije objave ili komentara. To je počelo mnogo pre ove agresije na Ukrajinu, a završiće se neviđenom agresijom na zdravu pamet, dostojanstvo i privatnost svakog od nas.

DOSIJE: Nepogrešivog vođu upoznali ste u više oblika – Tito, Milošević, Koštunica, Vučić… (govorim samo o onima koji su to činili silovito i dugotrajno) i kolikogod da su koristili slične mehanizme među njima je postojala razlika. Iz vaše vizure – koja?

MRĐEN: Ne bih ja po tom pitanju bio blag ni prema Borisu Tadiću. Mislim da je upravo tokom njegove vladavine došlo do promene pozicije, kako ste rekli, nepogrešivog vođe u medijima i u svakodnevnom životu i radu medijskih poslenika. Njegovi prethodnici su se pojavljivali tek povremeno, ali je zato silesija komesara i kojekakavih aparatčika obavljala posao po redakcijama i različitim forumima gde se o novinarstvu brinulo. Ko se još seća ubojitog tandema Savo Kržavac – Voja Mićović, koji je u drugoj polovini 1980-ih prepravio ondašnju medijsku scenu Srbije po meri „lidera sa suncem u kosi“?! Ko se još seća likova iz Koštuničinog kabineta koji su vedrili i oblačili po svim najznačajnijim redakcijama u prvoj polovini prve decenije ovog veka?! A onda je došao Tadić i počela je era ja pa ja politike. Nije ga slučajno Marko Somborac stalno crtao pred ogledalom, a tadašnjeg predsednika Vlade Srbije kao kafe kuvaricu. Bez obzira na kratku epizodu sa nesretnim Tomom Nikolićem, sadašnji predsednik svega ovoga je nastavio da baštini tu praksu, još kao famozni PPV… A onda je postepeno stigao i do toga da nam i bukvalno iskače oz frižidera!

DOSIJE: Srbija je umorna od lidera – a kako da pobegnemo od njih?

MRĐEN: Nikako! Još dugo ćemo pokušavati da jedne zamenimo drugima. To je na neki način pokazao i, bez obzira kako ga sa koje strane pravdali i objašnjavali, nedavni sastanak na Andrićevom vencu. Ja lider, ti lider, ‘ajde da „lomimo ruke“… Sad vidim po društvenim mrežama kako mnogi pretresaju opozicionu scenu i više ne vide nikog koga bi isturili kao nekakavog lidera opozicije. Jedni pokazali svoje pravo lice, drugi se preselili u rubriku „kucamo na vrata zaboravljenih asova“, treći to nikad nisu ni bili… Otuda se pojavljuje i slabašna nada da bi taj igrač već u sledećoj prilici mogao da bude Savo Manojlović iz Kreni – Promeni. Uzgred, citirana izjava Dušana Čkrebića sa istorijske Osme sednice CK SKS glasi: „Srbija je umorna od raznih lidera i novi joj ne trebaju!“

DOSIJE: Čak i čuvenu izreku da se “najviše laže pre izbora i posle lova” uspeli smo u zemlji Srbiji da okrenemo naglavce. Evo već danima posle izbora ne zna se ko više laže, počev od samih rezultata do kojekakvih „daljih koraka“ i koalicija. A lov u mutnom nije ni prestajao… napisali ste u svojoj kolumni u Novoj. Da ste u prilici, kako bi ste rešili taj problem?

MRĐEN: Koji?! U ovom pasusu ima ih najmanje tri. Od toga da smo u zemlji Srbiji instalirali laganje i svaku vrstu verbalnog nasilja kao normalnu pojavu do izbora koji su i ovog puta održani u krajnje nedemokratskim uslovima, posebno kad je reč o dostupnosti medija sa nacionalnom frekfencijom. Tu je i treći problem o kome malo ko govori. Neko je ovih dana pobrojao da će novi saziv parlamenta činiti predstavnici tačno 30 stranaka i koalicija. To je taj lov u mutnom, jer većina onih koji su glasali za Vučića nema pojma da su time glasali za Vulina, Krkobabića ili večitog poslanika Aleksandra Čotrića iz pokojnog SPO… U tom smislu ništa bolja situacija nije ni sa druge strane, kad vidimo ponašanje Vuka Jeremića i nekih članova Narodne stranke tokom predizborne kampanje ili neposeredno po objavljivanju rezultata izbora. Znam da to neću doživeti, ali voleo bih da budu makar jedni izbori na kojima bi sve stranke morale da samostalno učestvuju. Neka cenzus bude i dva odsto, samo da više prestane to jahanje najgorih i najnepopularnijih po grbači naroda.

DOSIJE: Deveti mart, 26/27. mart, 5. oktobar… bili su bitni za kretanje unapred, ali bez suštinskog postignuća – demontiranja koruptivnog sistema. Nedavno je štafetnu palicu preuzeo ekološki narod. Gde sa tim možemo da stignemo?

MRĐEN: Nisam baš siguran u pobrojane datume, odnosno u to koliko su oni bitni za višedecenijski proces promena u Srbiji, upravo zbog toga što je u tom periodu taj koruptivni sistem neprestano jačao. Zagrebite ispod površine bilo koje javne nabavke pa ćete videti da što je viši nivo odlučivanja i veći iznos para to manje ima transparentnosti i zakonitosti. Zato je i finansiranje kapitalnih projekata prebačeno na takozvane međudržavne ugovore, što je drugo ime za nova zaduživanja, ali to, s druge strane, omogućava da se u svim narednim fazama preskaču javni konkursi, licitacije i ostali mehanizmi ravnopravne utakmice…S tim se svakodnevno i na terenu sukobljavaju i aktuelni ekološki pokreti, koji, videlo se to i na ovim izborima, uživaju sve veću podršku građana.

DOSIJE: Vidite li Srbiju u ovom momentu na Zapadu ili na Istoku?

MRĐEN: Na žalost, vidim je isključivo i još dugo samo na „brdovitom Balkanu“! I Zapad i Istok će uskoro imati previše svojih problema da bi ih bilo previše briga za neku – kinesku provinciju. U šta će se Srbija sigurno pretvoriti onog trenutka kad ne bude mogla da otplaćuje netransparentno i nefunkcionalno potrošene kredite „bratu Siju“ i drugovima.

U „živac“

DOSIJE: Iskušali ste se i kao prozni pisac. Da li su, po vama, novinari neostvareni pisci, ili imaju šta da ponude književnosti?

MRĐEN: Pogodili ste me u živac, što bi rekli stari Čukaričani. Kao osnovac sam mnogo čitao, lepo pisao i još lepše maštao, a onda su me poslali u Građevinsku tehničku školu. Kraj priče. To nije mogla da promeni ni činjenica da sam kasnije nekako stigao na studije novinarstva i tim poslom se bavim još malo pa punih pola veka. Ne pomaže mnogo ni to što sam prošle godine objavio roman Koverat Ane Zonai, još manje 15 knjiga priča, pesama i različitih beleški koje sam pripremao i poklanjao za rođendane mojih petoro unučića. Moji romani su, nenapisani, ostali negde između „lutanja, kafana i tombola“, kako je pevao Nele Karajlić u onoj pesmi o Fikreti.

Najbolji đak u Jugoslaviji

Rođen 1949. u Vršcu, a u Beogradu neprekidno živi od 1951. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u Jugoslaviji. Umesto književnosti, počeo da studira građevinarstvo. FPN upisao 1970. i završio posle 17 godina (ali sa prosečnom ocenom 9,14).

Profesionalnu karijeru počeo 1973. kao pripravnik u Večernjim novostima. Uređivao sportske rubrike Omladinskih novina i Nona (1979-1987), zamenik urednika Duge postao 1984, odakle prelazi u Borbu. Za direktora Borbe imenovan 1990, a tri godine kasnije prelazi za direktora nedeljnika Vreme. Od 1997. radi kao zamenik glodura Danasa, sledeće godine postaje v.d. urednika Naše Borbe. U redakciji Blica bio je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2001, kao urednik Blica nedelje, a potom i kao urednik Beogradske rubrike i noćni urednik u Integrisanoj redakciji. U penziji od 3. oktobra 2014. Sarađivao je u Mladosti, Komunistu, Ježu, Sportu, Helsinškoj povelji… Od maja 2020. svakog dana piše kolumne za portal nova.rs, a od juna prošle godine piše i kolumnu „Idemo dalje“ za novine „Nova“.

Oženjen Mirjanom od 1974, imaju tri ćerke Milenu, Maju i Marinu, i deda je Tamari, Petru, Ani, Filipu i Dunji. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012.

Novinar i pisac

Komentare u Blicu u rubrici „Iz mog ugla“ pisao je neprekidno od 2004. do 2020. i sačuvao u četiri knjige: „Sa Beogradom na Ja“ (2004-2010), „Sa Tadića na Vučića“ (2011-2013), „Sa nadom u malo sutra“ (2014-2017) i „Sa mnom više nema šale“ (2018-2020).

Autor je romana „Koverat Ane Zonai“ (Prometej, Novi Sad 2021), u Ježu objavio dva romana u nastavcima: „Kovači prave love“ (1980 -1981) i „Dnevnik besne gospođice“ (1982-1983) i seriju satiričnih priča „Stakleni kavez“ (1982-1985). Objavio je i petnaest knjiga u tiražima do trideset primeraka za rođendane svojih unučića.