Između dve duge noći sa Duletom

Naš drug, prijatelj i saborac Dule, Dulindža, Dulence, Duki, samo birokratski zvanično Dušan… nadimci govore o njegovoj neobičnoj omiljenosti među onima koji su ga znali i s njim sarađivali. I možda još više to što je takvih bilo mnogo, a mnogo i onih među njima koji i kad ga pomenu kao Mitrović, kao da su izgovorili – Dule… Možda je to osobitost od koje je bilo izliveno i njegovo ime: duša. Od čoveka.

A opet, u široj javnosti, od koje se starao da se kloni kad god nije bilo neizbežno, mnogi bi se zapitali zar Danas, sa takvim ugledom i reputacijom, ima direktora i ko je to uopšte. Nesvesni da je on u samim temeljima te reputacije kao jedan od prvih osnivača. To je drugi međaš te Duletove osobenosti. Pred kojom će se valjda nekad, bar za trenutak, možda u meri elementarne ljudskosti zastideti oni koji list (i firmu) nad kojima je do prekjuče bdio „časte“ pogrdama.

Jučerašnje „čudo“ sa mislima, međutim, tiče se samo blizine pomenutih trenutaka. Od momenta saznanja za Duletovu bolest nema dana – ako se ne čujemo i on kaže „guram, guram, nekako“ – da ne pomislim na dragog prijatelja.

I uvek na one dve duge noći provedene i probdevene s njim.

One su me vezale za Duleta na način koji je neraskidivo trajao i u vremenima kad nismo sarađivali, pa se i ređe viđali. A za više od četrdeset godina poznanstva, prijateljstva, uzajamnog podržavanja i „bežanja u hajduke“ pred osornostima vlasti, vlastodržaca i samoproglašenih gazda tuđih života, kad se prebroje, malo je takvih godina.

Prva mi je, a često sam je se sećao, u ranoj mladosti pokazala da ljudskost, normalnost, skromnost, nenametljivost i još mnogo sličnih osobina koje se poslednjih decenija gube i iz rečnika i iz stvarnosti mogu da stoje i ispred i iznad uloga i moći koje se pripisuju onima koji se u važnim ulogama bave javnim poslom i politikom.

Dule je bio sekretar (socijalističke) omladine Srbije, u tadašnjoj nomenklaturi jedan od tridesetak najvažnijih funkcionera u srpskoj politici, a ja mladi honorarni saradnik uglednog (i dobrog) omladinskog lista. I bila je neka dvodnevna konferencija u, sad sam zaboravio kom gradu, Kragujevac, možda. Posle večere, na jednoj hotelskoj terasi, kad su drugi otišli zatekli smo se i do zore ostali za stolom u normalnom, sadržajnom nenovinarskom razgovoru predsednik omladine Kosova, Dušan i ja. S jedne strane ni trunke funkcionerske nadmenosti, prepotencije, sa druge, moje ni zrnca potrebe za ulagivanjem i pokazivanjem „odanosti“ ili uobraženosti zbog poznanstva sa „šefom“… Drugim rečima – trojica mladića, aktivista sa „tarzankama“ (mada se ne sećam frizure M. Mustafe, ali me na „tarzanku“ podsetila jedna Duletova tadašnja fotka), u nimalo ispraznom razgovoru, dijalogu, vapilo bi se sada. A ipak, značajna poduka za buduće bavljenje novinarstvom.

Druga je bila jedna noć 1998. tokom koje, baš čitave, je on mene ubeđivao da ostanem direktor Dan grafa, a ja njega da se toga, umesto mene prihvati. Pobedilo je, faktički, moje ubeđivanje, a u dubini ostao je jedan dug koji ni danas, a naročito danas, ne mogu da vratim. I zahvalnost koja ne treba da bude samo moja što je prihvatio da krmani Danasom kroz sve ove godine, kad su se scile i haribde oko njega uhiljadostručile (zato su malim slovima) ali zato su one Odisejeve prosto „male mace“ spram ovih oko Danasa.

Između simbolike te dve noći vrte se i lete sva sećanja na našu saradnju, prijateljstvo, drugovanje i mukovanje, duga ćutanja iz kojih proističu ideje i poslovi.

Odgovorno tvrdim – bez Dušana Mitrovića na čelu, Danas za koji sam, s pravom 2017. napisao da je „od osnivanja pred rizikom gušenja i gašenja“ – teško bi opstao. On je – iako smo mu upućivali i primedbe, ponekad zbog zaostajanja za „koracima vremena“, šalili se na račun „Duletovog Excel-a“, stotinama listova presavijenog roto-papira na kome se štampaju ove novine, na kojima su pažljivo ispisane ideje, predlozi, podsetnici – umeo da na nepojmljive načine poveže svoju nenametljivu upornost sa našim, ali češće sa svojim idejama iz čije su neobičnosti nicali poslovi, poslovni prijatelji, u krajnjem – opstanak lista.

Otkrio bih možda i neke poslovne tajne, ako bih pobrojao primere kako se iz „Duletovog Excel-a“ rađaju dodaci, ideje za oglašavanje i pribavljanje oglasa, privlače „veze“ iz „starih vremena“. Ali nekoliko javnosti manje poznatih činjenica ovde se mora reći. Dušan Mitrović je još u („Stašinoj“) Borbi, kao čovek prodaje i plasmana, isto to i u „Našoj borbi“, naravno i potom u Danasu inicirao i organizovao uličnu i kolportersku prodaju tih listova i presudno uticao na alternativni plasman. A iz svega toga rodilo se i nekoliko, sada i veoma jakih distributerskih kuća, od kojih su neke brzo zaboravile na svoj spiritus (duh, duša, Dušan) movens. Naš, njegov „izum“ su i dodaci kao „ovitak“ lista Danas, prvi put u našoj štampi, kao razrada prakse jednog stranog lista koji uvek na naslovnoj ima – oglas.

Dušan je inspirisao i nešto što bih nazvao „hipotekom na same sebe“, kad smo pozajmljivali novac za štampu, kazne – posebno za plate – ne bismo li tako sebe obavezali i na takve podvige koji će omogućiti i da se pozajmice vrate i da se zaima crkavica da firma funkcioniše.

A ovo „za plate“ – Mitrović je kao „stari sindikalac“ i aktivista iz socijalizma posebno brinuo o zaposlenima. O njegovim redovnim kafama sa nenovinarskim baš radnicima Danasa neka govore i drugi, ja samo podsećam na novogodišnje, prvomajske i osmomartovske poklone zaposlenima… I kad se nema, ili malo ima.

Imam u sebi još mnogo reči sećanja i ona će trajati ne zbog broja, već zbog dubine i jačine, a ova nadam se, probivši se između dve naše noći, iznose na svetlost dovoljno toga da i drugi osete kakvog smo čoveka uče ujutro izgubili. Mirnog, upornog, tihog, pouzdanog, samozatajnog Duleta.