Ko će na čelo NUNS-a: Duel predsedničkih kandidata Bodrožića i Lekića

Ko će narednih godina voditi jedno od dva najveća i najrelevantnija novinarska udruženja, biće poznato nakon izborne skupštine NUNS-a 25. marta, kada će članovi ovog udruženja birati između dvojice kandidata – Željka Bodrožića i Slaviše Lekića.

Bodrožić je urednik nedeljnika Kikindske i potpredsednik NUNS-a. U novinarstvu je od 1991. godine. Radio je u više lokalnih medija do 1998. godine, kada je sa grupom kolega pokrenuo Kikindske. Zbog kritičkih tekstova, više puta je osuđivan i novčano kažnjavan, a pravdu je tražio i na međunarodnim sudovima. Za sebe kaže da je prvi novinar koji je dobio spor protiv države pred Komitetom UN za ljudska prava i dva spora pred Evropskim sudom u Strazburu. Dobitnik je nagrade za etiku i hrabrost „Dušan Bogavac“, a bio je i jedan od organizatora građanskih protesta 1996/97. i 2000. godine u Kikindi.

Lekić je odnedavno kolumnista lista Danas, a tokom karijere duge 35 godina bio je novinar i urednik u više srpskih i jugoslovenskih medija. Autor je nekoliko knjiga, publikacija, dokumentarnih emisija i televizijskih emisija. Pisao je i kolumne za Newsweek, bio je i glavni i odgovorni urednik i vlasnik magazina Status, kao i glavni i odgovorni urednik nedeljnika Reporter. Bio je saradnik i kolumnista u novinama bivše SFRJ: Borbi, zagrebačkom nedeljniku Danas, Nedeljnoj Dalmaciji, Mladini, Našim danima, Dugi, Vremenu. Bio je i član prvog Saveta za štampu, urednik je, autor i priređivač desetak knjiga. Veoma je aktivan i na Tviteru.

Čime će se dominantno baviti na predsedničkom mestu Lekić i Bodrožić su izložili u svojim programima, a u uporednom intervjuu za Cenzolovku detaljnije elaboriraju za koje promene će se i kako zalagati ukoliko budu izabrani.

[povezaneprice]

Cenzolovka: Kako ocenjujete privatizaciju medija i stanje u medijima nakon nje? Šta bi NUNS, ukoliko vi postanete predsednik tog udruženja, mogao konkretno da uradi kada je reč o podršci privatizovanim medijima i novinarima koji tamo rade i uticaju na državne institucije da zaustave dalje propadanje medija?

Bodrožić: Nažalost, privatizacija je u ovoj zemlji generalno bila nakaradna i daleko su ređi primeri uspešne nego neuspešne privatizacije, i tu zaposleni u medijima dele sudbinu ostalih obespravljenih radnika u Srbiji, s tim što se za naše muke, logično, češće čuje. Ti problemi nadilaze naš opseg delovanja i zato ubuduće treba da se potrudimo da naše udruženje uspostavi prisniju vezu sa sindikatima. Tu pre svega mislim na UGS „Nezavisnost“ i da tako damo doprinos osnaživanju sindikalnog okupljanja i sindikalne borbe.

Tačno je da su se mnogi mediji svrstali uz režim, kao što su to činili i ranije, s tim da je režim bio drugi. Zato je neophodno da se NUNS osnaži kako bi bolje i delotvornije ispunjavao osnovni zadatak, a to je zaštita nezavisnog, slobodnog i profesionalnog novinarstva. Što smo mi jači kao udruženje, to je više onih koji ne pristaju da budu deo propagande i, samim tim, manje će biti kontrolisanih medija.

„Naravno da smo i mi u NUNS-u odgovorni za loše stanje u medijima, ali naše greške i propusti nisu presudno uticali da stvari pođu u krivom smeru“ (Bodrožić)

Stanje je bilo očajno i pre privatizacije, a nakon nje, neki su mediji ugašeni, a druge su uzjahali kontroverzni biznismeni pod zaštitom vlasti. U mnogim gradovima su javna informativna preduzeća puštena niz vodu. Nije im omogućeno ni da budu predmet prodaje, da bi se potom od privatnih medija napravili javni, u stvari – napravljena je neka vrsta javno-privatnog partnerstva, za koje građani preko budžeta izdvajaju desetine miliona dinara, a zauzvrat dobijaju ogoljenu propagandu. Vlast novcem svih građana plaća sebi reklamu, vlasnici uživaju u luksuzu, dok zaposleni primaju skromne plate, ali redovne, što im je izgleda dovoljan motiv da gaze po profesiji i svesno učestvuju u obmanjivanju sugrađana.

Ako ojačamo naše udruženje, imaćemo veće šanse da utičemo na državu da zaštiti radna i profesionalna prava zaposlenih u medijima od beskrupuloznih vlasnika i istih takvih političara. Sve možemo popraviti ako prvo uložimo napor i popravimo i uspravimo našu organizaciju. Ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da aktiviram mnoge naše do sada pasivne članove, da što više njih uključim u rad organizacije, u razne timove koji će se baviti određenim oblastima našeg delovanja, i da onda svi zajedno, tako ojačani i složni, pokušamo da menjamo stvari nabolje.

Lekić: Grafit koji se svojevremeno pojavio u Smederevu i koji glasi „Nema medija – ima zidova“ – najbolji je komentar privatizacije srbijanskih medija, koja je odrađena, najblaže rečeno – traljavo. I to toliko traljavo da je ovog časa srpski medijski sistem slabiji nego ikad ranije. Situacija je takva da su nezadovoljni svi: i autori Medijske strategije i stratezi medijskih zakona, i zagovornici proterivanja države iz medija, i sama javnost, koja sve manje veruje medijima, pa i sama vlast koja, poslovično valjda, kuka na medije.

I slepac vidi da se država jeste (skoro) povukla iz medija, ali i da je svoje mesto ustupila Srpskoj naprednoj stranci, tako da sada imamo jednu paramrežu medija, koju su novopečeni vlasnici formirali novcem iz budžeta: mnogi mediji su naknadno dobijali novac iz gradske kase na ime projektnog finansiranja, koji je često bio veći od sume za koju su kupili taj medij.

Šteta je, definitivno, nenadoknadiva i NUNS u ovoj situaciji malo šta može da uradi. Kako je očigledno da primena reformskih zakona nije ojačala slobodu medija i pravo građana na objektivno i pravovremeno informisanje, moramo se fokusirati na to polje delovanja i ne dozvoliti da se novi strateški dokumenti donose u kabinetima, mimo medijskih radnika.

Cenzolovka: Tanjug i dalje ima nejasan status, a nepoznato je vlasništvo u Večernjim novostima i Politici – uprkos strateškom opredeljenju države da se povuče iz medija. Kako će se NUNS konkretno zalagati za transparentnost vlasništva i rešavanje statusa Tanjuga?

Bodrožić:  Dodao bih tim medijskim kućama i novosadski Dnevnik, takođe u nedefinisanom statusu, a potpuno u rukama vladajuće partije. Sve te velike državne kuće preživljavaju zahvaljujući novcu iz javnih budžeta i raznim monopolima, i ko zna koliko su građani Srbije proteklih godina izdvojili para da bi se te firmi održale u životu. I evidentno je da za njih ne važe zakoni ove zemlje, dok su mnogi privatni mediji pod stalnim udarom finansijskih i drugih kontrola. Samo ta činjenica da država u sadejstvu sa kontroverznim biznismenima vodi četiri velike medijske kuće, gazeći svoje zakone, trebalo bi da bude dovoljna ovim znamenitim političarima iz Evropske unije da konstatuju da smo mi i dalje eldorado i da smo daleko od bilo kakvih otvaranja poglavlja.

Lekić: Nema adekvatnijeg simbola kolapsa medijskih reformi od Tanjuga, čija dalja sudbina, suprotno zakonu i preporukama Evropske komisije, zavisi isključivo od volje samo jednog čoveka.

Mada već godinu i po dana nema nikakvog pravnog osnova za postojanje  Tanjuga, ta državna agencija je agilnija nego u najproduktivnijim godinama. Finansirana uglavnom od državnih ustanova, od Agencije za bezbednost saobraćaja (!) do Ministarstva za rad i socijalnu politiku, ona je u 2016. godini „prihodovala“ preko milion evra budžetskih sredstava. Insistiraćemo najpre na tome da se Državna revizorska institucija pozabavi knjigovodstvom Tanjuga, a zatim i da se resorno Ministarstvo kulture i informisanja izjasni o spekulacijama da se u tajnosti razrađuje plan o o(p)stanku Tanjuga u državnom vlasništvu pod imenom Biro za komunikacije Vlade Srbije. A onda ćemo „savet“ potražiti i od Evropske komisije koja je u poslednjem izveštaju o napretku Srbije za 2016. godinu posebno insistirala na razjašnjenju pravne pozicije i načina finansiranja Tanjuga.

Cenzolovka: Cenzura i autocenzura su goruće teme u javnom diskursu u Srbiji u poslednje vreme. Kako će NUNS, pod vašim upravljanjem, konkretno uticati na poboljšanje situacije kada je reč o cenzuri i autocenzuri i ohrabrivanju novinara da se profesionalnije bave svojim poslom?

„Čak i kad je očigledno da status novinara nije regulisan na odgovarajući način, iz straha izbegavaju da se obrate poslodavcu. Kad ste videli poslednji protest novinara zbog ugroženih radnih prava?“ (Lekić)

Bodrožić: To se sada tako zove, a u stvari je isto ono što se dešavalo devedesetih. Tada je bilo mnogo medija u državnom vlasništvu i zaposleni u njima bili su puki propagandisti, koji su dobro znali šta se sme, a šta ne sme objavljivati. Danas više nema tih lokalnih javnih preduzeća, ali ima mnogo privatnih medija koji su potpuno u službi propagande vladajuće partije i u njima rade isti oni propagandisti iz devedesetih ili njihovi učenici. Velika većina članova NUNS-a ne spada u tu kategoriju, što ima za posledicu da su bez posla ili da jednostavno nemaju gde časno i profesionalno da rade svoj posao.

Lekić: NUNS mora biti glasan i uporan inicijator i pokretač sveobuhvatne i kontinuirane javne debate (kroz tribine, okrugle stolove, panele, razgovore…) o novinarstvu i novinarima u Srbiji: šta je novinarstvo danas; ko treba da se smatra novinarom; šta (ne) rade urednici, koji imaju ključnu ulogu u odbrani profesionalnog integriteta; šta sami novinari mogu uraditi kako bi zaštitili identitet i integritet svoje profesije; kakve su dugoročne posledice cenzure i autocenzure…

Lično mislim da je lakše izboriti se sa cenzurom nego sa autocenzurom ili letargijom i nihilizmom u redakcijama. Za razliku od borbe sa cenzurom, koja je opasna, često i herojska, ali je javna, borba sa autocenzurom je mučna i netransparentna. Ohrabrivati nećemo saopštenjima, već akcijama i odlaskom na noge novinarima: neće to biti akcija „od vrata do vrata“, već „od redakcije do redakcije“! Moramo kolege ubediti da stanje u medijima ne mogu da menjaju oni koji posmatraju, već oni koji se menjaju ili veruju da ga mogu promeniti.

 

Cenzolovka: U programu ste naveli i da je neophodno unaprediti zakonodavni okvir u kome novinarstvo danas funkcioniše, to jest da NUNS bude više uključen u donošenje i izmenu zakona. Kako to konkretno planirate da postignete i koji su najveći problemi u tim zakonima koje bi trebalo menjati?

Bodrožić: Bili smo mi i do sada aktivno uključeni u predlaganje boljih zakonskih i podzakonskih akata, ali problem je to što vlast ne primenjuje zakone ili dopušta pojedincima da ih krše. Evo, na primer, projektno sufinansiranje medija iz javnih budžeta dobro je zamišljeno i namera je bila da se podstiču inovativni elementi u medijskim sadržajima, pre svega istraživačko novinarstvo, a da stručne komisije nepristrasno vrednuju kvalitet projekata i njihovu finansijsku opravdanost.

Međutim, već prvi konkursi u nekim lokalnim sredinama pokazali su sve manjkavosti zakonskih i podzakonskih akata, odnosno sve rupe koje su političari pronalazili ne bi li novac iz budžeta opet usmerili ka bliskim i odanim medijima. Ta pojava je vremenom uzimala maha, da bi se ove godine u potpunosti ukorenila i skoro da nema lokalne sredine u kojoj je novac na konkursu podeljen na osnovu kvaliteta projekata. Bogato su okićeni mediji bliski vlastima, a oni koji nisu naklonjeni SNS-u beskrupulozno su poniženi. Znači, ovde i najbolja zakonska rešenja mogu da se izvrgnu ruglu i to od onih koji su doneli te zakone i koji bi trebalo da ih sprovode.

Lekić: Usvajanjem seta medijskih zakona, od palete ciljeva, dosledno je – uz dosta kašnjenja – sprovedena samo digitalizacija zemaljske televizije. Drugi važan cilj – povlačenje države iz medija – sproveden je na način koji je mnoge medije doveo do gašenja ili na ivicu egzistencije. Vlasništvo je i dalje netransparentno. Tanjug nije privatizovan, a država nije prodala svoj kapital ni u Politici ni u Večernjim novostima.

Projektno finansiranje ni danas se ne sprovodi svuda, a tamo gde se sprovodi, gotovo po pravilu je rukovođeno partijskim i ličnim interesima. Ciljevi kao što su podsticanje i očuvanje medijskog pluralizma, transparentnost vlasništva i sprečavanje medijske koncentracije, ne samo da nisu ostvareni nego je situacija postala gora nego što je bila. Sve se iznova mora raditi.

Ja bih voleo da se ove stvari mogu popraviti – revolucijom. Ne mogu, nažalost. Ovu situaciju, kao i činjenicu da je u toku proces pristupanja EU, a time i ispunjavanja uslova iz Poglavlja 23 (pa i 24), NUNS može da „iskoristi“ jedino tako što će sa mnogo većom pažnjom da radi na strateškim dokumentima i da prati njihovo sprovođenje.

Cenzolovka: Prema Statutu NUNS-a, jedna od obaveza udruženja jeste i ekonomska pomoć ugroženim novinarima. Na koji način to mislite da radite, osim preko fonda za jednokratnu pomoć koji i sada postoji u NUNS-u? Kako ćete konkretno uticati na to da se poboljša ekonomski i radno-pravni status novinara u Srbiji?

Bodrožić: Naš fond je skroman i koliko se moglo izlazilo se prethodnih godina u susret kolegama koji su ostali bez posla i kojima je ugrožena egzistencija. Pokušaćemo u narednom periodu da ojačamo taj fond, a on će biti mnogo puniji od onoga dana kada konačno dobijemo zasluženo pravo da upravljamo  polovinom zgrade Doma novinara u Resavskoj ulici.

„Vlast novcem svih građana plaća sebi reklamu, vlasnici uživaju u luksuzu, dok zaposleni primaju skromne plate, ali redovne, što im je izgleda dovoljan motiv da gaze po profesiji i svesno učestvuju u obmanjivanju sugrađana“ (Bodrožić)

Lekić: Jedna od važnih tema koja i te kako ugrožava slobodu medija ali se konstantno prećutkuje jeste pitanje prekarizacije novinarstva. Novinari danas predstavljaju simbol urušavanja društvenog položaja radnika u kreativnim industrijama. Ovo je postala profesija bez granskih i kolektivnih ugovora kod poslodavaca: medijski vlasnici ne žele o tome čak ni da pregovaraju, a ministarstva za kulturu i informisanje i rad nisu zainteresovana za otvaranje debate na ovu temu. Polovina novinara radi na crno ili u nesigurnom statusu, dosta njih se žali na fleksibilnost radnog vremena, što prelazi sve granice, tu je i nesigurnost radnog mesta, neizvesnost zarade, jer gotovo polovina novinara prima zarade neredovno, nekad sa zakašnjenjem i više od godina dana. To su pitanja koja se moraju nametnuti državi.

Najveći je problem, ipak, činjenica da novinari nisu svesni svojih prava i ne bore se za njih. Većina ne raspoznaje ni tipove radnih ugovora i ugovora o privremenom i povremenog angažovanju. Čak i kad je očigledno da njihov status nije regulisan na odgovarajući način, iz straha izbegavaju da se obrate poslodavcu. Kad ste videli poslednji protest novinara zbog ugroženih radnih prava?

NUNS tu ne može preuzeti ulogu ni države ni sindikata, ali može pomoći insistiranjem na edukaciji novinara o njihovoj radno-pravnoj i profesionalnoj zaštiti.

Cenzolovka: Koje konkretne poteze planirate da povlačite kako bi NUNS pojačao uticaj na državne institucije, ali i na širu javnost kada je reč o problemima sa kojima se novinari susreću, osim reagovanjem putem saopštenja? Da li imate ideje za neke akcije ili neke druge načine vršenja pritiska na institucije i javnost?

Bodrožić: Zaista ne pamtim da naše udruženje nije reagovalo makar saopštenjem na bilo koju negativnu pojavu u medijima, i to ćemo nastaviti da radimo, a sigurno je da moramo preduzimati i druge vrste pritiska na institucije i druge načine pojavljivanja u javnosti. Ako uspemo da podignemo kapacitete udruženja, da se bolje i kvalitetnije organizujemo, onda će i naše akcije i saopštenja imati više uticaja i na vlast i na javnost.

Lekić: Šta god ko mislio o meni i kako god tumačio moje javne nastupe, jedna stvar mora biti jasna: državu ne doživljavam kao protivnika, već kao partnera u sistemu koji zajedno gradimo, ali i kao ortaka kome u tom poslu moramo nametnuti dijalog. Kontinuirani pritisak, ako treba dnevni, sa više strana, argumentovan, a na našoj strani su argumenti interesa javnosti, jednom mora dati rezultate. Kao što je nekad bilo neophodno boriti se za pravo na obrazovanje, lečenje ili penzije, danas se iznova treba izboriti za prava za koja smo mislili da nam pripadaju – i ponovo osvajati slobodu!

Što se same javnosti tiče, borba protiv loše reputacije novinara za mene je jedan od primarnijih ciljeva NUNS-a. Nama novinarima nije potrebno objašnjavati koliko je situacija u medijima loša. Opet, obični građani danas od novinara traže da budu ono što oni uglavnom nisu: da budu istinoljubivi, hrabri i da zastupaju javni interes. NUNS ima i obavezu i pravo da javnost edukuje da smelost i kritika nisu samo posao novinara, već svih nas.

Cenzolovka: Da li mislite da je i NUNS, kao jedno od dva najveća i najrelevantnija novinarska udruženja, delom odgovoran za dugogodišnje loše stanje u medijima? Ako je odgovor ‘da’, u kom delu vidite odgovornost NUNS-a? Šta je to što nije urađeno, a trebalo je da bude, ili šta je to što je rađeno na pogrešan način?

Bodrožić: Naravno da smo i mi u NUNS-u odgovorni, ali naše greške i propusti nisu presudno uticali da stvari pođu u krivom smeru.

„I slepac vidi da se država jeste (skoro) povukla iz medija, ali i da je svoje mesto ustupila Srpskoj naprednoj stranci, tako da sada imamo jednu paramrežu medija, koju su novopečeni vlasnici formirali novcem iz budžeta“ (Lekić)

Lekić: Mediji su ogledalo društva, glasi otrcana fraza, ali zaista je tako. Odgovornost je na NUNS-u koliko i na svakom od nas, pojedinačno. Odgovornost je i na društvu, preplavljenom tabloidnom kulturom koja promoviše tračeve, glasine, afere i skandale kao svojevrsnu emocionalnu potrebu osoba kojima nije do zrele i odgovorne kritičke svesti.

NUNS ne može biti odgovoran što je Televiziju Kruševac čovek kupio za 14.000 evra, da bi na prvom sledećem konkursu iz budžeta dobio čak 17.000 evra. Imate tri nova medijska mogula za koja niko ranije nije čuo. Pet medija je zaposlenima kapital prenelo putem besplatnih akcija, nekim drugim medijima koji su to hteli rečeno je da zakon ne dozvoljava da vlasnici besplatnih deonica od, recimo, Telekoma, mogu postati i vlasnici akcija nekog od medija. Negde su zakoni primenjivani, negde šizofreno tumačeni.

Ali NUNS jeste odgovoran ako nema napora i akcije, ne samo u udruženju već i šire, da se te negativne stvari promene.

Cenzolovka: Koje su najvažnije stvari koje novinari, članovi NUNS-a, prema vašem iskustvu, očekuju od ovog udruženja u budućnosti? Drugim rečima, šta najviše zameraju udruženju i na čemu treba više da se radi?

Bodrožić: Očekuju da ih vođstvo udruženja češće okuplja i ohrabruje, naročito oni izvan Beograda, da ih još bolje štiti od vlasnika i političara, i da im omogućimo više povoljnih primarnih usluga koje dobijaju plaćanjem članarine.

Lekić: Ako sam dobro skenirao situaciju, najviše nam zameraju dve stvari. Prvo, kanali interne komunikacije između članstva i organa NUNS-a su zakrčeni; i drugo, izostanak konkretnih akcija, jer nije se zaboravilo da je NUNS, koliko onomad, bio na čelu jednog važnog talasa promena. U društvima tranzicije, kakvo je naše, evidentan je nizak stepen svake, pa i medijske kulture, manifestovan kroz oštre konfrontacije pojedinaca i grupa na svim nivoima.

Ovo što se dešava u Srbiji, međutim, više nije stvar dobrog ukusa, ovo čak nije ni stvar ukusa, uopšte. Vreme je za povlačenje granice između demokratije i provalije, vreme je za zaštitu profesionalnog i građanskog dostojanstva, vreme je da se srčanije ustane u odbranu profesije, bez obzira na to nasrće li na nju premijer ili kolega. Mislim da ne samo kolege već i dobar deo javnosti očekuju od NUNS-a da pokrene te aktivnosti. Verujem da možemo odgovoriti tom zahtevu.

Novinarke i novinari, medijski radnici, aktivisti civilnog društva i svi kojima je stalo do demokratskih institucija, a novinarstvo jeste jedna od njih, u ovoj borbi ne mogu biti pasivni promatrači. Samo snažan i sinhronizovan nastup može za rezultat imati medije kakvi Srbiji nedostaju da bi bila demokratska zemlja, medije koji poštuju dostojanstvo profesije, ali i dostojanstvo svojih građana.

Poslednji je čas da na scenu stupi neki novi aktivizam i neka nova energija. Moći ćemo, samo ako mislimo da možemo. Vreme je da se NUNS restartuje, jer samo menjanjem sebe, iznutra, možemo menjati sve oko sebe.