Komemoracija Miši Vasiću: Odlazak zlatnog standarda novinarstva

Komemoracija je počela minutom ćutanja u znak sećanja, nakon čega se okupljenima obratio novinar Teofil Pančić. On je rekao da mu je i teško i lako da govori o Milošu Vasiću.

“Teško, jer govorimo iz prevelike blizine i pod velikim emocijama. A opet lako zato što govorimo o čoveku kojeg smo poštovali i voleli i koji je toliko mnogo značio redakciji „Vremena“. On je bio savetnik, prijatelj i naš putokaz. On je bio jedna vrsta tihog, stamenog autoriteta. Kroz sve ove godine, on je bio zlatni standard koji smo svi nastojali da poštujemo i da se po njemu ravnamo”, objasnio je Pančić.

On je dodao da je Vasić bio lojalan kolega i prijatelj:

“Nikada se nije bavio tuđim, privatnim životima. Nikada nije bio neko ko se na ružan način izražava o drugima. Uvek je bio tu da pomogne. To je primer kulture življenja i odnosa prema ljudima, koja se jednom rečju naziva gospodstvo. A Miša je bio gospodin”, poručio je Pančić.

Profesor iz Zagreba, Dejan Jović rekao je da će Vasića pamtiti po osnivanju “Vremena”.

“Iz ove perspektive, shvatamo koliko je to bio herojski poduhvat. U tim vremenima i okolnostima, sa tolikim protivnicima, biti jedan od autora – to je zaista velika stvar”, ističe Jović. On je rekao da je Vasić imao poseban stil i da ga je to, kao čitatelja, privlačilo.

„Kad čovek počne čitati njegove tekstove i da ne zna ko ga je pisao, shvatiće to pronalazeći njegove rečenice. On je imao prefinjenu duhovitost koja je bila veoma posebna”, rekao je Jović, podsećajući na povezanost Vasića i njegove supruge Tanje Tagirov. Svi znamo koliko su bili divan kao par i koliko su brinuli jedno drugom”, podvlači Jović.

Švarm o „vasićizmima“

Urednik „Vremena“ Filip Švarm, kaže da je Vasić bio unikat, jedinstven, nenadomestiv.

“Imao je jednu vrstu smatranja koja su se zvala ‘vasićizmi’. Nema čoveka ko je upoznao Mišu, a da nije nešto naučio od njega. Mi smo svi bili njegovi puleni i bili smo ponosni što smo bili njegovi štićenici. Miša je jedan od poslednjih velikih novinara, onih pravih, renesansnih znanja. Bio je šarmantan kao filmska zvezda, a skroman, dubokog znanja. Zaista je bio jedinstven čovek. Svi smo hteli da budemo Miša Vasić, ali sada znamo da to niko nikada neće postati”, rekao je Švarm.

“Mnogo smo voleli Mišu, a volelo je i on nas. Nikad nećemo znati da li je on nas voleo više nego što smo mi njega”, dodao je. Predsednik NUNS-a, Željko Bodrožić, rekao je da je Vasić bio jedan od najboljih i najvećih u profesiji, da je živeo od novinarstva i da je njegov jedini poslodavac bila – istina.

“Iz Mišinih tekstova iz nedeljnika Vreme, čitaoci su saznali istinu o krvavom ratu o bivšoj Jugoslaviji. Vodio je NUNS u vreme progona slobodnih medija, hapšenja, prebijanja, ubijanja novinara. Nakon završetka mandata, Miša je ostao uz svoje kolege. Bio je otvoren za sve, a takva su bila i vrata svih njegovih stanova. Svi su sa njim provodili nezaboravne trenutke. Ja sam jedan od njih kojih su Miša i Tanja dočekivali, hrabrili i bodrili. Bio je jedan od mojih uzora i vodiča i njegov odlazak ostavio je veliku prazninu“, poručio je Bodrožić.

Hrvoje Zovko iz Udruženja hrvatskih novinara rekao je da za Vasićem ne tuguju samo kolege iz Beograda, već i oni iz Zagreba.

“On je bio sve što je trebao da bude jedan novinar i bio je mirotvorac. Nama u Hrvatskoj on je bio uzor u svakom pogledu. Za mene je on bio veliko srce i duša. Takva novinarska i ljudska gromada, a opet tako skroman. Dolazio sam kod njega i Tanje i tu je čovek mogao više naučiti nego bilo gde drugde. Nema tog fakulteta koji bi vas mogao više naučiti od tih razgovora. Meni je lično mnogo značio. Zadnja poruka, prošli mesec, kad sam ga pitao kako je, odgovorio mi je da je loše. Nisam znao kako da odgovorim na to. Ali čovek je i u takvoj situaciji našao vremena da odgovori. Ne verujem da će se u dogledno vreme pojaviti takva ljudska veličina sa toliko velikim srcem”, rekao je Zovko. Miša je bio mirotvorac, novinarčina i čovek koji je poštovao svakog od nas, naglasio je predsednik Udruženja hrvatskih novinara.

Komemoracija je okončana pesmom Boba Dilana „Main title theme“ i kratkim filmom o Vasiću.