Koraks: Današnje karikature iste kao devedesetih, samo su drugi likovi

Nikada se Borba posle toga nije oporavila. Svako današnje pozivanje na taj slobodarski period Borbe, koji su posle nastavili njeni novinari u Našoj Borbi, licemerno je i velika laž. Ali slično kao i u Miloševićevo vreme i ova vlast koristi iste metode da se opravda i da svetu pokaže kako u Srbiji navodno vladaju demokratija i sloboda štampe, kad pokazuju da, eto, ovaj karikaturista slobodno objavljuje svoje radove. Mnoge od mojih karikatura i danas su aktuelne, ako samo izmenite glavne likove na njima, priča za Danas naš čuveni karikaturista Predrag Koraksić Koraks, prisećajući se dana kada je, devedesetih godina, radio za Borbu, a povodom nedavnog obeležavanja 99 godina od izlaska prvog broja tog lista.

– U vreme kada je Staša Marinković bio glavni urednik Borbe, radio sam u Večernjim novostima, gde sam već trpeo maltretiranja jer su radikali uveliko počeli da uređuju novine. Dobro se sećam, radio sam na četvrtom spratu Borbine zgrade, a Šešelj je već svakodnevno dolazio u Novosti. U zgradi su bila dva mala lifta, u svaki je moglo da stane po troje-četvoro ljudi, ali kada u lift uđe Šešelj, nije mogao da stane niko drugi. Stalno smo nailazili na tu scenu, priseća se Koraks.

Kako priča, Večernje novosti su uveliko odbijale da objavljuju njegove karikature, a među njima je trajao sudski spor, jer je uredništvo Novosti po svaku cenu htelo da ga, kaže Koraks, izbaci na ulicu, ali zbog činjenice da u tom listu radi već 25 godina nisu mogli da mu tek tako daju otkaz.

– Nisu mogli da me otpuste, a ja nisam hteo da tek tako podvijem rep i odem. Pošto nisu hteli da objavljuju moje karikature, ja sam samo sišao sprat niže u Borbu, i sve što sam doneo, Staša je objavljivao. U to vreme sam radio po dve- ri karikature dnevno. Karikature koje sam radio od 1990. pa nadalje tada su, baš iz Borbe, u velikom broju prenosile ozbiljne novine i časopisi, ne samo evropske već i američke. Tako sam u vreme inflacije dobijao neverovatne honorare, može se reći da sam postao ratni profiter, kroz smeh kaže Koraks.

Nakon tri godine suđenja sa Večernjim novostima, i konačno je otpušten iz tog lista, kada je taj list izmenio pravilnik i uveo klauzulu da onaj ko ne podržava uređivačku politiku može biti otpušten. Koraksić tada prelazi u Vreme i istovremeno radi za Borbu, gde je, kako priča, upoznao i budućeg premijera Zorana Đinđića.

– Đinđić je u to vreme došao iz Nemačke i počeo da sarađuje sa Borbom, pa me je preporučio listu Komuna, za koji je pisao kao student, a koji je tamo vodila istoričarka Dunja Melčić. Počeo sam njima da šaljem svoje karikature. To je bio luksuzni časopis, ne na mnogo strana, pa sam u vreme kada je plata ovde bila tri ili četiri marke, ja za svaku karikaturu dobijao po 60 maraka. To je bio ogroman novac, navodi Koraks i priča anegdotu da zarađeni novac nije mogao ni da potroši ni da podigne, zbog prekinutog platnog prometa, pa je sa suprugom putovao u Segedin, da tamo otvori račun.

– Karikaturu sa scenom gde jedna kompozicija voza, na kojoj piše Jugoslavija, juri u ambis, a oni unutra lože lokomotivu da što brže ide, preneo je američki Tajm, uz naslov „Otrovno pero“, a za nju sam dobio honorar od 500 dolara, priča Koraks.

Nakon Stašine smrti, na čelo Borbe dolazi Slavko Ćuruvija a potom i Gordana Logar, a pritisci na list se zahuktavaju.

– Tada je Milošević već stavio šapu na Borbu, i počele su priče da žele da nas zatvore i da će postaviti „svog“ urednika. Bilo je to gadno vreme, ne mogu svih problema ni da se setim. Sam Milošević se nije mnogo bavio karikaturama, nije ih shvatao i nije imao tu vrstu percepcije. U to vreme me je na kafu pozvao Milan Milutinović da pričamo o tome. Ja do tada nisam ništa znao, sve vreme sam kao kroz ključaonicu video šta se među njima zaista dešava, šta  pričaju iza zatvorenih vrata. Rekao mi je da su imali ideju da zakupe dve strane nekih svetski poznatih novina i da na dve strane objave moje karikature kako bi pokazali da je u Srbiji demokratija. Saznao sam i da je Miloševiću jedina primedba bila da Miru (Marković) crtam predebelu, jer je ona imala neku intervenciju pa je omršavila, ispričao je Koraks.

Konačni udarac Borbi Miloševićev rešim zadao je u novembru 1994, kada je u večernjim časovima u redakciju došla grupa ljudi sa „novim“ urednikom, Dragutinom Brčinom, a više od sto novinara, priča Koraks, praktično je „izbačeno na ulicu“.

– Ta nova Borba, „Brčinka“, kako smo je zvali, bila je kraj Borbe kakva je do tada bila, koja se nikad nije oporavila. U tom periodu su nastale i prve karikature vezane za Borbu. Ona na kojoj Milošević drži šapu na Borbi stajala je u fioci dugo, nisu hteli da je objave. Nisam hteo da radim, tri meseca nisam ništa za Borbu radio, a stalno su mi tražili iz svetskih redakcija da pošaljem nešto, pa sam tu istu karikarturu poslao Gardijanu, koji je objavio u januaru 1995. U Londonu je kasnije objavljena još jedna, uz tekst Vojina Dimitrijevića, scena kako Milošević, kao trofej, drži u naručju jednu razvaljenu crkvu, dok iza njega na freskama stoje naši vladari, ktitori koji su podigli sve naše divne crkve i manastire, navodi Koraks i dodaje da su proterani novinari osnovali Našu Borbu, u kojoj je nastavljeno kritičko pisanje o vlasti, a gde je i on sam nastavio da radi do kraja njenog postojanja.

Naš karikaturista dalje priča kako je Milošević, u razgovoru sa Holbrukom, kada mu je ovaj stavio primedbu na slobodu štampe, izvadio Našu Borbu ispod stola i pokazao Koraksovu karikature sa rečima: evo, ovaj karikaturista nije uhapšen.

– Tako su se pravdali pred svetom. Današnjica ima mnogo sličnosti sa tim periodom. Mnoge karikature koje ja sada crtam su kao replika već objavljenih. Na mnogima možete samo da izmenite likove, da stavimo ove nove i super se uklapa u čitavu ovu priču. Isti princip koriste ovi danas da se opravdaju i dokažu da postoji sloboda medija. Isto je kada dodele orden Jeleni Zorić, a u isto vreme orden dobije i Gordana Uzelac, zaključuje Koraks.