Koraks: Izdaje me zdravlje, pa sve teže crtam – to je dobra vest za Vučića

“Sad je u Srbiji jedno karnevalsko ludilo, Vučić mi bukvalno svakog dana daje sjajne ideje za crteže. I ne samo on, već i ovi jadnici koji su oko njega. Oni su neiscrpan izvor inspiracije, stvarno moram da ih pohvalim“, naglašava poznati karikaturista.

Koraksove karikature nesumnjivo predstavljaju svedočanstvo jednog vremena jer kroz njih može nepogrešivo da se vidi šta se sve dešavalo u Srbiji. Kako kaže, kad neko za deset ili pedeset godina bude pogledao njegove crteže, političari će mu baš tako i izgledati – kao na karikaturama.

„Oni koje vole ono što radim imaju svoj stav i njih ni u šta ne moram da ubeđujem. Ali kada karikaturu gleda neko sa manjkom obrazovanja, on je smatra uvredom. Žestina reakcija na karikature obrnuto je srazmerna nivou obrazovanja. Reaguju samo primitivci, jer ne razumeju metaforu, ironiju…“, oštar je Koraks i na rečima.

Sagovornik N1 priznaje da je u prve četiri decenije svoje karijere bezuspešno pokušavao da crta žive ljude i dodaje da je tek nakon smrti Josipa Broza Tita dobio priliku da radi ono što je želeo čitavog života.

“Za vreme Tita nigde nije bilo moguće objaviti nešto što na bilo koji način iritira vlast. To je bila tabu tema, vi jednostavno niste mogli da crtate političare, pa čak i na najnižem lokalnom nivou. Nekoliko puta sam pokušavao, ali bih uvek dobio po prstima“, objašnjava Koraksić.

Aktivizam se preselio na društvene mreže, nema više one energije

On tvrdi da ni prema kome na vlasti nije imao blagonaklon odnos, naglašavajući da je najviše karikatura, oko 3.700, objavio u periodu vladavine Slobodana Miloševića.

„Crtao sam i Đinđićeve karikature kad god sam mislio da za to postoji razlog, ali on nikad nije reagovao. Boris Tadić je čak kupio nekoliko mojih originalnih karikatura, uramio ih i pozvao me na kafu u Predsedništvo. On čak nije ni prvi predsednik s kojim sam popio kafu, jer me je pred kraj svog mandata ugostio i Milan Milutinović. To je bila i prilika da iz prve ruke saznam kako su u SPS-u doživljavali moje karikature. Čuo sam da se Milošević nikad nije uzbuđivao zbog mojih crteža, a smetalo mu je jedino to što njegovu Miru crtam tako debelu i sa cvetom u kosi jer ga tada više nije nosila“, otkriva Koraks.

Prisećajući se perioda Miloševićevog režima, Koraksić kaže da ste „tada mogli da očekujete da vas neko upuca“. Prema njegovim rečima, taj period obeležila je policijska represija, dok se sada za to koriste ekipe sa džipovima koje presreću i tuku ljude.

„Čini mi se i da je kritičarima režima medijska scena devedesetih nekako više pogodovala nego danas, iako tada nije bilo interneta. Atmosfera je bila drugačija, moglo je nešto da se kaže. Sada se gotovo sav aktivizam sveo na društvene mreže i nema više te energije kakva nas je ranije krasila“, smatra Koraksić.

Da je „Samoodbrana“ postala stranka, odmah bih izašao iz te priče

Odgovarajući na pitanje da li neformalna grupa intelektualaca simboličnog naziva „Samoodbrana“, među kojima je i Koraks, ostaje pri stavu da se neće upisivati u registar političkih stranaka, sagovornik N1 ističe da nije odustalo od početne ideje da “Samoodbrana“ bude neka vrsta savesti društva, koja će reagovati i iznositi stav kad proceni da za tim ima potrebe.

„Bilo je predloga da ‘Samoodbrana’ postane partija, ali smo to u startu odbacili kao mogućnost. Partija je jedna glomazna organizacija, nešto poput preduzeća, a mi niti imamo novca niti mogućnosti za takvu vrstu aktivizma. Da smo se pretvorili u stranku, iz te priče bih odmah istupio“, kaže Koraksić, ne ostavljajući dilemu o prirodi svog angažmana.

„Zamislite da jedan karikaturista bude član partije, pa to je besmisleno. S kojim pravom bih onda mogao da kritikujem sve ono što mi se ne sviđa u društvu? Srećom, ta ideja nije zaživela“, zaključuje Koraks.