Kraj sveta kakav poznajemo

Kada sam dobio informaciju da je umro Milutin Mitrović Džive, odmah sam pomislio da moram da pozovem Kazimira da se ispričamo o ovom velikom čoveku. Kaza bi napisao najbolji nekrolog ali nas je prerano napustio. Sada će moći direktno da ga ispriča Dživi.

Veliki novinar i skroman čovek. Na sajtu „Peščanika“, za koji je često pisao, možete pročitati sledeće:

Milutin Mitrović (1931-2020) novinar. 1954. godine kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa je zato studirao za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Pisao za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu “Dnevnik globalne krize”.

Ako pročitate njegove tekstove shvatićete kolika je bio novinarska i urednička veličina.

Dodaću i ljudska, jer sam imao privilegiju da ga lično upoznam i sarađujem sa njim.

Džive je bio jedan od poslednjih pripadnika novinarske garde koji je pisao sve do kraja svog života.

Za nas su ljudi poput njega bili veterani koje smo čitali i poštovali.

Bio je jedan od retkih koji je poštovao, cenio i uvažavao mlađe od sebe pokazujući time svoju veličinu.

O mladosti Milutina Mitrovića Džive sam dosta saznao čitajući njegov tekst „Cinkarenje prijatelja“ iz knjige objavljene u čast profesora Vojina Dimitrijevića.

Novinarstvom se počeo baviti u listu „Srednjoškolac“, karijeru nastavio u „Studentu“ i Radio Beogradu, gde je bio spoljni saradnik. (Kakvo društvo prijatelja: Kira Simić, Vojin Dimitrijević, Boba Selenić, Ljuban Nedeljković, Dušan Makavejev, Vlada Filipović…)

Voleo je da ironično citira Bernarda Šoa koji je jednom napisao da se opredilio za novinarstvo dok su ostali „nastavili da se i dalje razvijaju“.

Zanimali su ga film, operske arije i „pokušavao je“, kako sam priznaje, da se bavi literaturom i sportom.

Bio je jedan od najvećih poznavalaca ekonomije o kojoj je pisao na način koji je svako mogao da razume.

To je bilo tim izazovnije što je bilo teško pronaći novinare koje je zanimalo da u redakcijama „prate“ ekonomiju koja je zahtevala širinu i sveobuhvatno znanje i informisanost.

U jednoj takvoj redakciji, Ekonomskoj politici, Milutin Mitrović Dživa je za više od tri decenije prošao put od saradnika do direktora i glavnog i odgovornog urednika.

Uživao sam čitajući njegove tekstove koje je kao novinar pisao skoro sedam decenija – sve do ovog avgusta: https://pescanik.net/zlatno-doba-korupcije/

Jedan od poslednjih tekstova napisao je na početku pandemije https://pescanik.net/pandemija/

Na kraju tog teksta stoji:

„Starije generacije će se prisetiti grupe R.E.M. i njihovog hita sa kraja osamdesetih: „It’s the end of the world as we know it“ (To je kraj sveta kakav poznajemo). Nadali smo se tada, a danas imamo još više razloga da se nadamo drugačijem humanijem, mogućem svetu nego što je okrutni koji dominira.“

Ovaj pasus najviše objašnjava kakav je bio Dživa.

Citirao je R.E.M. u devedesetoj godini života i ukazivao nam kako se svet neumitno menja.

Nije prestajao da veruje da ovo može biti bolje mesto za život.

Takvih poput Džive je sve manje. I sve je manje u novim generacijama onih koji menjaju te veličine.

I zato će nam puno nedostajati. Parafraziraću njegov oproštaj od Vojina Dimitrijevića – Voleo bih kada bi tugu mogao da ublažim ponosom što smo sarađivali.