Marko Dražić (Njuz.net): U ovoj zemlji mnoge vesti zvuče kao da smo ih mi smislili

„Vojska Srbije digla migove zbog izbacivanja Miloša Bikovića iz serije The White Lotus”, „Vučić zagrmeo: Niko ne može da mi naređuje, ni iz Vašingtona, ni Moskve ili Berlina!“ „Građevinski investitori se žale da vatrogasci suviše brzo reaguju na pozive građana“, „Zorana Mihajlović se povlači iz politike“, Glasači koji su prijavljeni u trafo-stanici žale se na visoke račune za struju, „Premijerka koja je podnela ostavku zapretila da će opet da je podnese“. Jel vam odmah jasno koja tri naslova, od šest iz istog dana, nisu Njuz.net? Ili se ponekad i vi zamislite?

Lagao bih ako bih rekao da odmah mogu da pogodim, a ne bi bilo u redu da lažem čitaoce portala koji se zove Istinomer. Otkako postoji Njuz, a ima tome preko 14 godina, suočavamo se sa činjenicom da u ovoj zemlji mnoge vesti zvuče kao da smo ih mi smislili, ali deluje da je, kako vreme odmiče, takvih vesti sve više. Imali smo nekoliko puta i ideju da postavimo neki kviz u kom bi naši čitaoci odgovarali koja je vest prava. Nismo ga realizovali, ali to ne znači da nećemo. Verujem da bi mnogi dali pogrešne odgovore na neka pitanja, a nije isključeno da bismo i mi pobrkali neku pravu vest sa našom.

Sve češće nam se događa da kada čujemo neku vest, prvo pitamo da li je Njuz.net. Koliko vam je sada teže nego kad ste počinjali da kreirate duhovite vesti, kad vas realnost povremeno nadmaši?

Svakako je teže danas, sećam se nekih pravih vesti od pre mnogo godina, poput one da je direktor Puteva Srbije zaglavljen na Zlatiboru, koju je bilo nemoguće okrenuti tako da zvuči apsurdnije od stvarne. Tada su se takve vesti ređe pojavljivale, danas na nedeljnom nivou imamo jednu tog tipa i tu su nam ruke vezane. Kako obraditi pravu vest od pre nekoliko nedelja da je predsednik izjavio da je vladika Pahomije zabrinut što nemamo više dece u njegovom kraju?

Kako ste reagovali u redakciji kad ste čuli na primer da je predsednik opštine pustio u rad semafor, ili kontejnere, javni WC na groblju? Jel vam bude žao što se vi niste setili toga ranije, ili vas to rastuži?

Nekad nam bude žao, ali nekad bi bilo nemoguće da to smislimo jer naše vesti su uglavnom reakcija na stvarne događaje. Teško bismo van konteksta mogli da smislimo da je neki političar svečano otvorio WC, ili kao što smo nedavno imali slučaj, bankomat. To je pomalo apsurdna situacija – nema logike da sami smislimo neku takvu vest, a kad se tako nešto dogodi, nema razloga da je mi obrađujemo jer je nemoguće smisliti nešto luđe.

Koje se vesti sećate da je najviše reakcija izazvala u vašoj redakciji, kao nestvarna, a desilo se? I obrnuto, koje je vama ostala omiljena koju ste izmislili, a ljudi vam poverovali? Jel Srbin koji ubija ajkulu i dalje drži prvo mesto, jer se toga svi sećamo, ili ima neka još bolja?

Teško mi je da izdvojim jednog favorita. Smešna nam je bila vest od pre nekoliko meseci, koju nam je poslalo i mnogo naših čitalaca, da Srbija voz menja ime u Srbijavoz. Od naših vesti ona o Srbinu koji je ubio ajkulu svakako je najpoznatija i ima posebno mesto u našim srcima. Zanimljiva je bila vest od pre možda tri godine, kada je predsednik na svakih nekoliko nedelja obećavao neke nove poklone za građane Srbije, sećate se onog perioda kad je svako dobio po 100 evra, pa dva puta po 30 evra, pa vitamini za penzionere. U tom periodu smo napisali tekst da svi vozači dobijaju po 20 litara benzina. Nije prošlo nekoliko dana, a od dvoje ljudi koji znaju nekog ko radi na pumpi čuli smo da su ljudi dolazili i pitali kad mogu da dobiju svojih 20 litara.

Nedavno se desilo da je jedan profesor u penziji citirao vašu vest da je Vučić izjavio da je on prva beba rođena u Srbiji u 2024. godini. Ranije je jedan profesor u udžbenik ubacio kako je kompanija Fejsbuk zabranila radnicima da koriste ovu društvenu mrežu na poslu, ali je posle rekao da je to bilo namerno. Koliko se često to dešava?

Srećom, ne dešava se često. Kad neki ozbiljni mediji ili ozbiljni ljudi poveruju u naše vesti, bude mi delom zabavno, ali isto tako i pomalo nelagodno. Nikad ni ja, niti bilo koji od mojih kolega nismo verovali da će ljudi verovati u naše vesti, ali realnost nas je previše puta dematovala.

U našim proverama, predsednik Aleksandar Vučić zauzeo je nejveći deo prostora, zato što se najčešće obraća. Jel i vama on najveća inspiracija, ili je malo postalo očekivano. Na primer vaša vest „Vučić: Morali smo da pokrademo izbore da lopovi ne bi došli na vlast“ zvuči skoro realno.

U našim vestima uvek će najviše biti onih aktera koji su najprisutniji u vestima, tako da je logično da se najčešće bavimo našim predsednikom. Malo smo se zasitili vesti u kojima je Vučić glavni akter, toliko je prisutan i toliko ga pratimo svih ovih godina da nam se dešava da možemo da pogodimo kako će završiti neku rečenicu. Voleli bismo da je malo više aktera prisutno u političkom životu, to bi bilo bolje i za društvo i za nas koji se bavimo satirom. A što se ove naše vesti tiče, slažem se, tanka je granica između ove izjave i nekih pravih. Plašim se da polako idemo ka društvu gde će se ta granica sve više pomerati kada je reč o stvarima koje on ume da izjavi.

Ako ja kažem da me je letos na pustoj plaži “startovao” Bred Pit, ali nemam ni jednog svedoka, niko mi neće verovati.  Kad smo bili deca, pa neko priča kako je pretukao desetoro jačih u mračnoj ulici, svi su mu se podsmevali. Šta se desilo, pa se političarima veruje kada izgovaraju potpuno neverovatne stvari? Šta treba da bude signal građanima da posumnjaju u tačnost vesti? 

Ne treba da zaboravimo da Vučić godinama gradi, ili barem pokušava da izgradi, imidž neustrašivog čoveka. Setimo se samo događaja od pre deset godina kada je nosio dete u Feketiću. Ako je to slika koju on šalje u javnost, onda ljudima koji u nju veruju nije nemoguće da pomisle da je on hrabro odbrusio nešto nekom stranom diplomati, pogotovu što oni vide kako se ponaša prema nezavisnim novinarima, pa možda veruju da je takav prema svima. Opet, moguće da mnogi njegovi glasači i ne obraćaju preveliku pažnju na sve te detalje. Hipnotisano ga gledaju i pamte samo ključne poruke koje ponavlja kako će država propasti ako on ne bude na vlasti, kako su oni bivši sve uništili, kako svake godine napredujemo, a ove sve neustrašive anegdote više služe da popuni prostor nekom pričom u pauzama između tih ključnih poruka koje šalje glasačima.