Memoari Edvarda Snoudena: Upozorenje na opasnosti masovnog nadziranja

„Permanent Record“ verovatno neće promeniti ničije mišljenje o Snoudenu, ali kad je reč o privatnosti, slobodi govora i Ustavu, njegova priča razjašnjava koji su ulozi, ocenjuje Njujork tajms.

Zbog otkrivanja tajnih programa sakupljanja podataka s telefona i aktivnosti na internetu američkih građana, kao i o prisluškivanju stranih lidera, Snoudena je administracija prethodnog predsednika SAD Baraka Obame proglasila izdajnikom i optužila ga za kršenje zakona o špijunaži, oduzevši mu pasoš, čime je praktično zarobljen u Moskvi, gde od tada živi.

Snouden, ističe Njujork tajms, traži od čitaoca da se zapita šta znači što su podaci o našim životima sakupljeni i sačuvani na kompjuterskom fajlu, dostupni ne samo sad, već potencijalno zauvek; da li tako poverljiv rad treba davati privatnim ugovaračima; šta povlači za sobom efektivan nadzor dok je javnost u mraku; i kada zabrinutost za nacionalnu bezbednost može skliznuti u nekontrolisanu vlast.

Poziv dužnosti i patriotski pedigre dobili su prioritet u Snoduenovom opisu motiva za obelodanjivanje tajnih programa nadziranja, ali njegova knjiga takođe upozorava na opasnosti masovnog nadziranja koje dolaze s tehnološkim napretkom, posebno kako se veštačka inteligencija stapa s kapacitetima nadziranja, piše Gardijan.

„Permanent Record“ je Snoudenov pokušaj odgovora na pitanja šta je uradio i kako nazad, upravo kroz nešto što on sam, kako ističe Gardijan, smatra neugodnim i antitetičkim: kršenjem sopstvene privatnosti i otvaranjem onoga što naziva „prazna zona koja se nalazi izvan dosega države“.

Taj prostor je čuvao šest godina, ali njegov opis iskustava koji su ga doveli do značajne odluke, zajedno s detaljima o porodičnom poreklu, služe kao snažna odbrana od optužbi da je izdajnik, ocenjuje list.

Knjiga takođe nudi podsetnik da je obelodanjivanje masovnog nadgledanja i obimnog skupljanja ličnih podataka važno sada kao što je bilo 2013. i još više, tvrdi Snouden, imajući u vidu da su privatne kompanije sada postale nova čudovišta prikupljanja podataka.

Snouden dolazi iz porodice patriota – jedan deda mu je bio kontraadmiral, otac je radio za obalsku stražu, a majka je radila u NSA. U mladosti se zainteresovao za kompjutere i bio je opsednut očevim Komodorom 64, a s pojavom interneta je svaki slobodan trenutak provodio onlajn, učeći kako da kodira i kako da razbija kodove.

Posle terorističkih napada 11. septembra 2001, pridružio se vojsci. Sada kaže da se najviše kaje zbog svoje „refleksne, neupitne podrške“ odluci da se pokrene rat posle napada i kako je to dovelo do „tajnih mera, tajnih zakona, tajnih sudova i tajnih ratova“.

Za taj paralelni univerzum je saznao radeći za različite obaveštajne službe na unapređenju prastarih informatičkih sistema. Veliki trenutak je došao kada je pitan da sastavi prezentaciju kineskih „potpuno zapanjujućih“ kapaciteta nadziranja. Kada je to uradio, shvatio je da gleda u „ogledalo i vidi odraz Amerike“, pa je želeo da ustanovi da li su njegovi strahovi osnovani. Ljut zbog svog otkrića kopirao je dokumenta o najšokantnijem programu skupljanja podataka na malu sim karticu koju je prokrijumčario iz zgrade NSA.

Snouden je na kraju odlučio da ne bude odan agencijama za koje je radio, već javnosti koju je trebalo da štite, ukazuje Gardijan i ističe da je osetio da su obični građani izdani i da on ima dužnost da objasni kako.

S druge strane, časopis Njujorker ocenjuje da Snoudenovi memoari ne rešavaju ključna pitanja njegovog slučaja uzbunjivača – „Permanent Record“ je autobiografija gejmera, ispijenih očiju prikovanih za ekran i željnog nevidljivosti.

Kritičari Snoudena optužuju za izvlačenje i izokretanje, a pristalice ga vide kao svetionik iskrenosti i plemenitosti nespornog integriteta, ukazuje Njujorker uz ocenu da će čitaoci biti podeljeni i oko njegovih memoara, iz kojih neće saznati mnogo osim kako izgleda um gejmera, pošto veći deo knjige beleži, ne Snoudenova otkrića i njihove posledice, već njegovo detinjstvo, adolescenciju i rane godine odraslog doba, igru po igru, od Nintenda do NSA.

Snouden je kontroverzna ličnost, a uzbunjivanje, kako Snouden opisuje šta je uradio, sporno je pitanje, posebno kad je reč o obaveštajnim operacijama, ocenjuje Njujorker. Veći deo kontroverzi u Snoudenovom slučaju tiče se nečega što izgleda kao pitanje mišljenja – da li je patriota ili izdajnik, ocenjuje Njujorker, dodajući da dilema patriota-izdajnik ipak ne bi trebalo da je pitanje mišljenja, ali je zakon nejasan.

Ljudi koji smatraju Snoudena patriotom tvrde da je razotkrivanje masivnog programa nadzora NSA usluga javnosti i herojski čin, dok oni koji ga smatraju izdajicom tvrde da su njegova otkrića unazadila američke protivterorističke operacije i da su ugroženi obaveštajni agenti SAD i njihovi izvori širom sveta.

Ako je Snouden patriota, onda zaslužuje zaštitu kao uzbunjivač, ali je problem što je potpisao zakletvu da neće odavati državne tajne, a zakon o zaštiti uzbunjivača ne štiti ljude koji otkrivaju poverljive informacije. S druge strane, ako je Snouden izdajica, ministarstvo pravde je u pravu što ga je optužilo po zakonu o špijunaži, osim što ne deluje da je bio špijun – FBI veruje da je Snouden radio na svoju ruku.

„Permanet Record“ ne rešava ta pitanja niti pokazuje mnogo interesovanja za njih, navodi njujorški časopis, prenosi RSE.