Mihal i ja

Za života mu, njegova poezija se već nalazila u čitankama za rusinski jezik. A bio je i podjednako veliki pecaroš ili dunavski alas.

Iza njega su ostali supruga Verunka, ćerka Anamarija, i unuci Jakov i Matej. NJegove brojne knjige i prevodi, te nebrojeni mladi novinari koje je proizvodio i zdušno podržavao. Među njima je i ovaj kolumnista.

Za poslednjih dvadeset godina, ovo je moja prva kolumna koju Mihal neće pročitati. I tačno nikada mi nije bilo teže da napišem tekst, ostavši bez svog urednika i tolikog oslonca. „Nemoj pisati u prvom licu jednine, piši analitički“, bio je i prvi i jedini savet koji mi je ikada uputio. I što je obeležilo moju celu karijeru kao kolumniste. Poslušao sam ga – sve do danas. Ne zameri mi, dobri moj Mihal.

Ja sam Aleksej Kišjuhas, sociolog i kolumnista. Za ono „kolumnista“ u mom identitetu, životu, pa i srpskom društvu, glavni i odgovorni čovek bio je – Mihal Ramač. Kada je on 2006. postao (drugi po redu) glavni i odgovorni urednik Danasa, ljubazno sam mu čestitao mejlom. Naime, pre toga sam pisao tekstove za dnevni list „Vojvodina“ (1999-2001) koji je on uređivao.

Pozvao me je na pivo u novosadski Bistro. I došao sam, ne znajući šta me očekuje.

Ramač je u Danasu imao svoju redovnu kolumnu četvrtkom, i ponudio mi je da dođem na njegovo mesto. Još uvek sam bio student. „Pošalji mi tekst do ponedeljka. U četvrtak ujutru, ceo razboriti Beograd, što znači oko 200 ljudi, će se pitati – Ko je ovaj mladić?“, rekao mi je tada, pre više od 17 godina. I tako je počelo. Dobio sam (i zadržao) potpunu slobodu da pišem o čemu i kako god hoću. Sa slikom u novinama svake nedelje.

A ko je Mihal Ramač? Rodio se 1951. u seljačkoj porodici u Ruskom Krsturu u Vojvodini. Iz današnje Zakarpatske Ukrajine, njegovi preci se doseljavaju u Bačku tačno dva stoleća ranije, 1751. godine. Oduvek je bio autsajder. Seljačkog porekla u gradu, vojvođanskog porekla u Beogradu, te manjinskog porekla u Srbiji. Pa ipak, završio je Klasičnu gimnaziju i Licej u Rimu.

U razgovoru za „La Voce del Popolo“ sa Kristijanom Ekerom (2020), Mihal govori: „Dečak iz siromašnog sela iz komunističke Jugoslavije dolazi u Italiju 1967. godine. Prvi put gledam Koloseum, Baziliku Svetog Petra, i otkrivam svet u slobodnoj Italiji. Čitam rimske i grčke klasike, putujem u Napulj, Firencu, Milano. Te davne slike uvek su mi pred očima“. Vaspitač mu je bio Stefan Čmilj, duhovnik današnjeg papa Franje. Ali, i Mihal je ubrzo postao papa nezavisnog novinarstva u Srbiji.

Ramač je zatim diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Iako je izvrsno poznavao i izučavao istoriju, bio je rusinski i vojvođanski pesnik. Objavio je sledeće knjige pesama na rusinskom jeziku: „Libreto za jedno leto“ (1974), „Vilin konjic“ (1982), „Bajka o violinisti i violini“ (1986), „Klinac među zvezdama“ (1988), „Čukundedin osmeh“ (2003), „Povest o Danilu, Ferku i Gavrilu“ (2008), „Duga iznad Dunava“ (2018), i pripovetke „Kod nas na salašu je bio general“ (2022).

Na srpskom jeziku, knjige eseja „Povest o početku kraja“ (2002), „S one strane snova“ (2003), „Šesti oktobar“ (2008), „Dunavska rapsodija“ (2018), „Zov vedrih vidika“ (2018), pripovetke „Noć na stanici Keleti“ (2020) i pesme „Druga obala“ (2020), te antologiju poezije vojvođanskih Rusina „Mi tu nismo gosti“ (1997). Jedna knjiga pesama mu je trenutno u štampi.

Sa svojim bratom Jankom, Mihal je sa helenskog na rusinski jezik preveo „Bibliju“ ili „Sveto pismo“ (2019). Bio je to poduhvat na kojem su radili šesnaest godina. I prvi u svetu kompletan prevod Starog i Novog zaveta na jezik male rusinske zajednice, koja u Srbiji broji tek 11.483 ljudi (prema popisu 2022). I čime su ovaj jezik svrstali u svetske.

Uzgred, Janko Ramač je bio ugledni istoričar, slavista, i redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Tragično je stradao u avgustu prošle godine – vozio je bicikl i pokosio ga je automobil. Bog je očigledno uzeo svoje prevodioce kod sebe. Jer, Mihal Ramač je tečno govorio čak sedam jezika: rusinski, srpski, ukrajinski, slovački, engleski, italijanski i poljski, a znao je i latinski i starogrčki. Služio se svim slovenskim jezicima, i španskim, francuskim i nemačkim. Poslednjih godinu dana je (samostalno) učio mađarski jezik. Zbog samog jezika, ali i sticanja mađarskog pasoša – „Želim da umrem kao građanin Evrope“, rekao mi je. Naravno, Mihalu nije trebao pasoš EU da bi bio Evropljanin.

Bio je i novinar teške kategorije, medijski i politički autoritet veći od života. Uostalom, koliko urednika medija u Srbiji danas može da se pohvali ovakvim Curriculum Vitae? Ili biografskom crticom da je bio glodur – i kultne Naše Borbe, i Danasa? Kao urednik, bio je poput baštovana koji novinarima dopušta da sami rastu i procvetaju, a ne stolar koji ih oblikuje po svojoj meri.

On i ja smo iz Novog Sada često zajedno putovali na proslave Dana lista Danas. Kada smo stizali u Beograd, u redakciji se šapatom čulo samo jedno: „Došao je Ramač“. Svi, od Koraksa do Basare, želeli su par čašica razgovora sa njim, legendom. A oduvek sam se divio jednostavnosti i preciznosti njegovog stila pisanja. U svojim izuzetnim kolumnama, kao da je koristio vokabular od maksimalno 500 reči. Raskoš i bogatstvo jezika čuvao je za svoju književnost.

Nemam skoro nijednu zajedničku fotografiju sa Mihalom. Nije nam ni trebala. Posle svakog razgovora sa njim, osećao sam da sam naučio nešto novo. Bio je vanserijski bistar, duhovit, ali i dalekovid i mudar čovek. Onako bradat i kosmat kao mlađi, ali i kasnije, ličio mi je na Karla Marksa (sa vojvođanskog salaša). Od svih mora i planina, najviše je voleo Dunav, i kojem je posvetio najmanje jednu knjigu (2018). Iako je živeo u Petrovaradinu, na dvadesetak koraka od ove velike reke, planirao je da kupi vikendicu u Banoštoru – samo da bi svoj Dunav video i sa prozora. Novosađani su Ramača viđali svakog dana u protestantski marljivoj i redovnoj šetnji po Keju, ili od Varadinskog mosta do Oficirca. Bio je dobri duh one bolje strane ili obale ovog grada.

Bio je demokrata i kosmopolita u politici, redakciji, i svakodnevnom životu. Kritičan prema komunizmu, i prema svakom nacionalizmu. A pre svega, gotovo neverovatno blaga, topla, tolerantna, vedra i nasmejana osoba. Kao iz nekog drugog ili drugačijeg doba? Bio je pošten i dobar čovek. To je ono prvo što, nakon njegove smrti, pišu i komentarišu baš svi koji su ga poznavali. Koliko nas će moći da se pohvali takvim epitetima kada nas više ne bude? „Kada nam on dođe, ceo dan je lep“, bio je komentar jedne od prodavačica u Mihalovom komšiluku. „Dobar je otac, i deda, i muž. Samo nije mogao da podnese ljudsku glupost. U svemu ostalom je bio tolerantan“, napisala mi je njegova supruga, veče pre nego što je nas je napustio.

Pre samo nekoliko nedelja, Mihal mi je napisao sledeće: „Kako je dobro što mogu da čitam! O bolesti ne razmišljam. Ja na sebe uglavnom gledam sa strane. Moja životna filozofija se nije promenila. Život je kotrljanje od tačke alfa do tačke omega. NJegov početak ne zavisi od čoveka, a najčešće ni kraj“. Mejlove koje mi je pisao završavao je sa „Venceremos!“ („Pobedićemo!“), borbenim pokličom antifašista u Španskom građanskom ratu.

Poslednja stvar za koju me je zamolio nije bio tekst, već za par fotografija mojih ćerki. Nismo se nikada oprostili, iako mi je pisao i o svojoj smrtonosnoj bolesti. Možda i bolje. Ja ću nastaviti da pišem ovo što pišem. Dok mi dopuste, ili do kraja vremena. Kao svoj dug prema NJemu. Mom prvom uredniku, mentoru i učitelju, potom i velikom prijatelju, koji mi je pružio tu neverovatnu šansu da pišem za novine.

Dirljivim rečima Mihalove ćerke, mene je „smatrao za sina“. Tako sam se oduvek osećao i ja. Pobedićemo, Mihal! Zbohom i dzekujem od šerca. Tvoj Aljoša.