Mina Delić: Teren mi daje slobodu koju ne bih menjala ni za šta na svetu

Kako se navodi u obrazloženju žirija, Delić je uspela da implicitno pošalje jasnu i snažnu poruku i da, bez pominjanja Srbije, ispriča koji je mogući epilog ukoliko Kompanija, kako su je u Španiji jednom rečju zvali, pokrene projekat Jadar.

„Sa plavetnila neba pogled se survava u grotlo raščerečene zemlje. U daljini nazirem sićušne mašine, nazirem neko dno koje je toliko nezamislivo duboko. A čovek je, ipak, uspeo da ga dotakne“, piše Delić u nagrađenoj reportaži.

O reportaži, policijskom saslušanju zbog Rio Tinta, fotografiji i saradnji sa Nacionalnom geografijom razgovarali smo sa Minom Delić.

Kako je na kvalitet reportaže “Rio Tinto: Pod otvorenim nebom” uticalo to što Vas je policija teretila za organizaciju blokade na putu u Senti?

Mina Delić: Celokupno dešavanje u vezi sa blokadama, protestima i drugim aktivnostima protiv kompanije Rio Tinto i otvaranja rudnika litijuma u dolini Jadra probudili su u meni interesovanje da posetim mesto na kojem je ova kompanija nastala. Svakako da sam ovu temu doživela vrlo blisko, s obzirom na to da me policija počastvovala titulom ”organizatora blokade”, što je dovelo do niza neprijatnih događaja, od odlaska na razgovor sa načelnikom policije u Senti, preko mog govora pred Vladom Republike Srbije, davanja izjava za medije, pa sve do suđenja.

Verujem da je sve ovo uticalo da reportaža bude upravo takva kakva jeste – vrlo lična. Dok sam bila na terenu i istraživala istoriju otvaranja rudnika Rio Tinto u Španiji, saznala sam da policija i vojska nisu prezali da pucaju u narod. To me toliko pogodilo. Osećala sad da se upravo to dešava svima nama koji smo se usudili da izađemo na blokade. Jedna velika odmazda gde god mogu da nas udare. S tim što meci i dalje nisu poleteli…

Kako ste došli na ideju da na ovaj način prikažete nešto o čemu se mesecima piše u medijima?

Mina Delić: U jednom trenutku sam se zapitala zašto jedna australijsko-britanska kompanija nosi naziv jedne španske reke. Šta se iza tog naziva krije? Iskreno – do tog trenutka o kompaniji Rio Tinto nisam znala ništa. I činjenica je da danas (skoro) sve može da se sazna preko Interneta, iz udobnosti kreveta, ali ja sam čovek terenac i volim da odem i vidim, istražim, iskopam i ispričam ono što sam lično doživela i iskusila. I volim da sednem u biblioteku u španskom gradiću Salamanka, iščačkam tu knjigu iz 1920. godine i pročitam je sa slašću. Jer neke istine se kriju duboko zakopane na mestima na kojima su se desile, kao i u spisima od pre 100 godina, koje su napisali ljudi koji su lično bili tamo i preživeli to opako vreme. Da bismo razumeli šta možemo očekivati od jedne kompanije kao što je Rio Tinto, valja posegnuti za njenim korenima na koje je toliko ponosna.

Zbog čega niste nigde spomenuli Srbiju u reportaži, s obzirom na to da su Vas dešavanja u Srbiji inspirisala da radite ovaj tekst?

Mina Delić: Poruka je vrlo jasna. Nije bilo potrebe za objašnjavanjem.

Koliko su mediji uticali na to da se projekat „Jadar“ trenutno obustavi?

Mina Delić: Mediji su u poslednjih godinu dana pokazali da su vrlo moćan alat za jačanje transparentnosti borbe običnog naroda za svoja prava. Ovde mislim na pravo na javno okupljanje, na građansku neposlušnost, zatim na zdravu životnu sredinu, na plodnu zemlju i čistu vodu umesto toksičnih jalovišta i porušenih seoskih ognjišta. Mediji su dali legitimitet ovoj borbi, dali su prostor da se čuje mišljenje lokalnog življa, kao i stručnjaka. Da se o građanskim protestima i borbama na lokalu nije izveštavalo, ne bismo se ovako dobro povezali, mislili bismo da smo sami i slabi.

Meni je lično medijska eksponiranost, iako vrlo neprijatna, značajno pomogla. Makar kao moralna podrška, da se moj glas čuje. U suprotnom, osećam da bi me ”progutao mrak” u ovoj mojoj maloj mutnoj vojvođanskoj močvari, a verovatno bih bila i osuđena.

Nadam se da će moja reportaža uspeti da bude još jedan kamen u izgradnji ovog medijskog bedema koji nas štiti od potonuća.

Kako su ljudi sa kojima ste se susreli u Španiji reagovali na prizor „reke koja cvili“ i na to što, kako ste opisali, ruka kada se uroni u nju postaje crvena i gubi se u žutom sumpornom mulju?

Mina Delić: Ljudi – turisti su mahom oduševljeni. Treba da se razume da su neverovatno spektakularni prizori koji se tamo mogu videti – crvena reka, neprirodni pejzaži različitih boja, veštačke planine nastale od jalovine, rudarski tuneli, ogromni otvoreni kopovi. Turisti mogu da se voze starom železnicom koju je izgradila kompanija Rio Tinto pre 150 godina, stare kuće viktorijanskog stila u kojima je živela britanska gospoda, radnička četvrt u kojoj su živeli ubogi rudari, i nešto najneverovatnije što sam ikada u životu videla (pored krvave reke) – čudne skulpture kraj najtoksičnijeg basenau Evropi, visine preko dva metra, koje deluju toliko vanzemaljski, a nastale su kao rezultat delovanja čoveka i prirode.

U turističkoj poseti ”Marsu na Zemlji”, kako se zove jedan deo predela gde je istraživala i NASA, upoznala sam Ninu. Nina je devojka iz Srbije, studira u Velikoj Britaniji i rudnike Rio Tinta je posetila jer za svoj master rad takođe istražuje korene nastanka kompanije Rio Tinto. Drago mi je što se naši sugrađani aktivno interesuju za ovu temu i što će ona ostati ovekovečena u novinarskom, ali i u akademskom radu.

U knjizi „Metal mrtvih“ opisuje se da je kompanija podmićivala novinare, narodne poslanike, ministre i sudije da se ne bune zbog ogromnog eksploatisanja radnika. Šta se danas, jedan vek kasnije, promenilo kada je u pitanju mogućnost da ljudi sa dosta novca diktiraju način života „običnog“ čoveka?

Mina Delić: Čitajući socijalni roman ”Metal mrtvih” iz 1920. godine, kao i autobiografiju jednog od rudara ”Pod otvorenim nebom” iz 1956. godine, kao i izučavajući još neke studije i novinske članke i razgovarajući s ljudima na terenu, shvatila sam da se danas ništa nije promenilo.

Taj običan čovek i dalje može ostati bez svoje kuće, svoje zemlje, pijaće vode i čistog vazduha. Država i dalje može stati (i staje) na stranu privatne kompanije. Žandarmerija i dalje može da rešeta narod.

Novinari i dalje mogu biti ucenjivani, potplaćivani, zastrašivani, ućutkivani. Ali ”običan” čovek i dalje može da se pobuni i protiv moćnog kapitala i protiv svemoćnog državnog aparata, kao što su rudari i zemljoradnici to činili toliko puta tokom 80 godina, koliko je kompanija Rio Tinto bila vlasnik rudnika.

Koliko dokumentarna reportaža može biti generator promena u društvu?

Mina Delić: Čovek je empirijsko biće. Čovek oseti, iskusi, prenese informaciju drugom. Informacija koja lebdi u vazduhu neuvezana određenim ličnim iskustvom jeste značajna i ima svoju težinu, ali kad se stavi u kontekst lično proživljenog, postaje toliko istinita da dozvoljava čitaocu da se blisko poveže sa njom. Novinarstvo ne posmatram kao puki prenos informacije i volim slobodu i dubinu koju daje jedna ovakva dokumentarna reportaža.

Želim da moji čitaoci prožive što sam i ja dok sam gazila po onom čudnom tlu koje je pucalo poda mnom kraj toksičnog jezera, ili da osete radoznalost i bojažljivost dok sam ruku polako uranjala u crvenu reku, ili onaj trzaj i strah zbog detonacije koju sam čula dok sam sedela pokraj groblja sa pogledom na raskopani pejzaž.

Lično, a opet nepristrasno i istinito – možda je to dobra formula da se prodrma današnja publika koja gubi koncentraciju već nakon pročitana prva dva paragrafa (da ne pominjem video snimak duži od 20 sekundi…).

Koliko su fotografije važan element u priči o Minas de Riotinto ?

Mina Delić: Koliko god da su reči snažne, fotografije su uvek tu da udare taj vizuelni pečat i dodatno pojasne o čemu je reč, ili čak daju novu informaciju koja se u tekstu ne pominje. Na primer, nikako ne bih umela toliko jasno da objasnim ljudima šta su te čudne skulpture, nastale tako što su se vremenom na debla mrtvog drveća taložili razni sedimenti teških metala i drugi elementi.

To mora da se vidi. A čak ni to nije dovoljno – ja sam te figure dotakla, jer nisam verovala sopstvenim očima. Morala sam taktilno da osetim njihovu strukturu i potvrdim njihovo postojanje.

U kojoj meri one pak govore samostalno, bez obzira na ono što piše u tekstu?

Mina Delić: Konkretno, ova reportaža se više bazira na tekstualnom delu, jer ima mnogo istorijskih detalja koje je teško vizuelno pojasniti. Ali kad god sam na terenu, uvek pokušavam čak i apstraktne detalje priče da prikažem fotografijom. Ne moram rečima da opisujem pogled na najveći otvoreni rudarski kop u Evropi. Njegovu monstruoznost i impozantnost, kao i destrukciju okoline, posmatrač oseti i ćutke.

Fotografijom ste neretko obrađivali važne društvene teme. Šta nam poručuje devojčica kojoj se lik krije iza balona na fotografiji nagrađenoj na konkursu za najbolju fotografiju „Pres foto Srbija“?

Mina Delić: Ta fotografija je nastala 2020. godine na senćanskom vašaru. Nikad do tada nisam fotografisala vašar u svom mestu. Ali ovaj put je situacija bila posebna – bila je pandemija i bili su izbori, i poželela sam to da dokumentujem. Na vašaru sam tom prilikom videla ljude sa maskama i raznim skafanderima na licu, a s druge strane sam videla i neke koji su nosili majicu sa naprednim brojem 1, kao i bilborde svuda okolo s istim brojem.

Devojčica sa balonom mi je delovala kao scena koja potpuno odskače od svega što ju je okruživalo. Bilo je to oličenje jednog nevinog života punog maštanja i nadanja, koji se naivno sakrio iza malog šarenog balona od potpunog nacionalnog i planetarnog rasula.

Fotografije zauzimaju i značajan deo priče o erupciji vulkana Cumbre Vieja. Koliko su one bile značajne da se predstavi pustoš predela kojima ste koračali?

Mina Delić: U ovoj priči fotografija zauzima centralno mesto. Potpuno sam se predala vizuelnom. Tekst nije bio toliko bitan, iako, uvek volim da spojim fotografiju i pisanje. Nekad je teško odlučiti da li fotografisati ili samo netremice posmatrati prizore koji nam se ukazuju pred očima.

Da bih napravila dobru fotografiju, moram da jurim trenutak, trčim po terenu kao budala da nešto ne bih propustila. Ali ako želim da pišem, moram da odložim fotoaparat, da sednem i otvorim sva čula kako bih dobro upila sve što se oko mene dešava, kako bih kasnije verno mogla da prenesem utiske na papir.

Zato je teško i pisati i vizuelno dokumentovati. Često ćete videti, na primer kod Nacionalne geografije, da jednu temu uglavnom pokrivaju dve osobe – fotograf i tekstopisac. I to često rade potpuno odvojeno – svako svoje. Toliko fotografija i pisanje o istoj temi mogu da budu samostalni.

Vi ste i sarađivali sa Nacionalnom geografijom u kojoj se dokumentarna reportaža nekada priprema i dve do dve i po godine. Kako je bilo raditi za ovaj list i tako temeljno pristupati temama?

Mina Delić: Nacionalna geografija je medij koji vrlo ceni novu dokumentarnu reportažu kao žanr. Imala sam tu čast da počnem svoju saradnju sa njima još vrlo davno, iako tad još nisam bila profesionalno zrela. Žao mi je što nijedan medij u Srbiji nema budžet koji je potreban za ozbiljne istraživačke terene. Naglašavam ”terene”, jer nova dokumentarna reportaža zahteva odlazak na teren, a to sve košta.

Nijedna reportaža ne može da se piše iz kreveta, oslanjajući se na ”guglanje”. Mislim da je ovo jedan od finansijski najzahtevnijih žanrova. Upravo zbog toga usavršavam španski i nemački jezik kako bih pokušala da pišem na nematernjem jeziku i potražila svoje šanse negde drugde, jer ovde ”nema leba” od pisanja.

Radeći priču o vulkanu upoznala sam dvojicu španskih fotografa Nacionalne geografije, a prilikom učestvovanja na radionici dokumentarne fotografije agencije VII u Sarajevu imala sam čast da upoznam i jednog ženskog fotografa ovog magazina. Uvek mi je zanimljivo da upoznam žene koje se ”lome” po terenima, jer takvih nema mnogo. I činjenica je da teren ume dosta da boli, i telesno i mentalno, ali to je ona bol koja ide u paketu sa jednom tako velikom slobodom koju ni za šta ne bih menjala na ovom svetu.

Svi ovi fotografi rade za ozbiljan novac. Imaju ozbiljnu opremu i logistiku, a iza sebe jaku redakciju. To je sve ono bez čega ja, nekako, funkcionišem. Sama finansiram svoja putovanja, a na terenu se uzdam u dobre ljude koji mi pomažu, da li za smeštaj ili prevoz ili informaciju i poneki dobar kontakt koristan za priču.

Za nagradu je glavni urednik nedeljnika „Porodični krug“ Janoš Teke predložio Vaše reportaže i fotografije. Koliko Vam je za svakodnevni novinarski rad značajna podrška kolega?

Mina Delić: Sa lokalnim medijem, čiji je Janoš Teke urednik, počela sam da sarađujem marta 2020. godine. Upravo kad su granice zatvorene zbog pandemije (što je bitno s obzirom da sam do tada radila u inostranstvu). Tada sam se i aktivirala kao novinar, i mogu reći da je moja novinarska karijera tek tada i počela – punih 10 godina nakon što sam diplomirala novinarstvo. Mnogo sam im zahvalna na podršci i profesionalnom podstreku koji su mi dali.

Kako sam frilenser, ovi kontakti su mi vrlo značajni, i domaći i inostrani. Uvek imam kome da se obratim za profesionalni savet. Nikad do sada nisam radila unutar jedne klasične redakcije, imam urednike ”na daljinu” i to mom karakteru sasvim odgovara. Vrlo sam samostalna i volim da se ”gubim” sama po terenima. Ali se osećam bezbedno i prijatno jer znam da imam kolege, tamo negde u etru, na koje uvek mogu da računam.