Miroslav Lazanski: Od novinara do diplomate i predsednika žirija na izborima za mis

Foto: Medija centar Beograda

Dugogodišnji novinar, vojni komentator, političar, ali i član žirija za izbor lepotica, u diplomatskoj službi u Moskvi je bio od 2019. godine.

Prethodno je tri godine bio poslanik Srpske napredne stranke (SNS) u Skupštini Srbije.

Predsednik Srbije i SNS Aleksandar Vučić izrazio je saučešće porodici Miroslava Lazanskog i najavio kako će država čuvati sećanje na njega.

„Doneli smo odluku, sledeće namensko, multifunkcionalno vozilo za armiju koje budemo proizveli zvaće se po Lazanskom.

„Pored Lazara imaćemo i Lazanski„, rekao je on.

Lazanski je novinarsku karijeru počeo u Zagrebu, pa nastavio u Beogradu sa početkom rata u bivšoj Jugoslaviji.

Ona je obeležena intervjuima sa vojnim liderima NATO saveza i Varšavskog pakta, dvema suprotstavljenim vojnim blokovima tokom Hladnog rata osamdesetih godina 20. veka.

Zagrebački počeci

Rođen u Karlovcu, a fakultetski obrazovan u Zagrebu, Lazanski je karijeru počeo u hrvatskoj prestonici.

Pisao je za listove Polet, Vjesnik, Danas i Start koji su bili prepoznatljivi predstavnici jugoslovenske štampe 1980-ih.

Tih godina, među brojnim urednicima i novinarima sa kojima je radio bio je i Darko Hudelist.

Ipak, umesto od zajedničkih dana u zagrebačkom listu Start, on će sećanje na Miroslava Lazanskog početi od kraja – od njihovih ponovnih susreta koji su počeli u periodu od 2006. do 2011. kada se Hudelist preselio u Beograd.

„Jednom smo se slučajno sreli, a onda smo se nalazili redovno, pa jednom i sa Denisom Kuljišom koji bi se Lazanskog najviše sećao.

„Mi smo radili intervju koji na kraju nije objavljen u Globusu jer se želelo više kritičkog svetla o njegovom profilu – koliko god su ga cenili kao osobu, zamerali su mu prelazak na srpsku stranu za vreme rata“, kaže Hudelist za BBC.

Denis Kuljiš bio je hrvatski novinar, pisac i publicista, novinar Starta, Globusa, Jutarnjeg i Večernjeg lista, a preminuo je 2019. godine.

Hudelist kaže da je u nikad objavljenom intervjuu sa Lazanskim otvorio i temu njegovog prelaska u Beograd tokom rata u Hrvatskoj

„On je za vreme rata činio gestove prema hrvatskom narodu koji nisu bili u redu.

„Mi smo i u tu temu ušli, mada sam ja želeo i da se malo odmaknemo od tih dana.“

Dvojica novinara delila su sličnosti, ali i razlike.

„On je mene voleo – čak više on mene nego ja njega, iako smo dve potpuno različite prirode.

„Meni je pomalo smetala ta njegova velika želja da se pojavljuje na televiziji, da bude lepo obučen, važna mu je bila ta spoljašnjost.“

Hudelist će to uz osmeh ilustrovati ličnim osvrtom na česta pojavljivanja Miroslava Lazanskog u medijima bliskim vlastima u Srbiji Aleksandra Vučića.

„Kad god poslednjih godina upalim Pink – evo Laze i njih pet šest, samo se smenjuju – umesto da sede kod kuće i pišu.

„Napisao je nekoliko knjiga, ali nijedna nije bila toliko velika – a mogla je da bude, ali on je želeo da ima te diplomatske i vojne veze, da se bavi javnim nastupima.“

Ipak, Hudelist tvrdi da je u ponašanju Lazanskog bilo promena kroz vreme.

„Pre nego što se oženio, voleo je da priča i o avanturama s devojkama.

„Kasnije je mnogo pričao o sinu, na koga je bio veoma ponosan“, kaže on.

Beogradska karijera

Matična beogradska kuća Miroslava Lazanskog bila je Politika, za čija izdanja je pisao novinarske članke, kolumne i komentare.

Urednica tog lista Ljiljana Smajlović, koja je u dva navrata po tri godine bila na čelu ove redakcije, kaže da je Lazanski bio poželjan član tima.

„Bio je jako popularan među čitaocima lista Politika, i čak i da nije bilo drugih njegovih osobina, zbog toga bi ga želeo svaki glavni urednik.

„Kao kolega je uvek bio od pomoći, nije pokazivao sujetu niti nadmenost koja može da bude karakteristična za ljude nekih generacija i renomea.“

Smajlović smatra da Lazanski nije doprineo krizi srpskog novinarstva.

„Pored njegove stručnosti i prepoznatljivosti u publici, volela sam što nikad nije postao deo usijanja koje je zahvatilo srpsko novinarstvo.

„On je bio čovek bez zlobe prema kolegama ili ljudima o kojima je pisao, nije nikad koristio tračeve niti lične napade.“

Ipak, pravo iz redakcije, Lazanski je otišao među poslanike Srpske napredne stranke.

Na parlamentarnim izborima izabran je kao kandidat stranke Aleksandra Vučića, što je označilo i formalni ulazak Lazanskog u politiku.

„Neću ja nikoga da ubeđujem da se u njegovim komentarima aktuelne situacije nije primećivalo na kojoj strani stoji.

„Ali on to nije ni krio – ni na kojoj strani stoji, ni zašto je na toj strani, a nije nikog ni ubeđivao da je to stvar zdravog razuma“, tvrdi Smajlović.

Kao nekadašnja predsednica Udruženja novinara Srbije, Ljiljana Smajlović kaže da je mirenje tih karijera – novinarske, političke i diplomatske, nemoguća misija.

„Kada je postao ambasador, on više nije bio novinar – on nije pomirio te karijere jer to se ne može pomiriti ni po Kodeksu novinara Srbije, a ni inače.

„Veštine koje je naučio u novinarstvu sigurno su mu mogle biti korisne u diplomatiji“, kaže ona.

Šou-biznis kao početak diplomatske karijere

Vesna de Vinča, tada pod prezimenom Jugović, bila je novinarka Radio-televizije Srbije u vreme rata na prostoru bivše Jugoslavije kada je upoznala Miroslava Lazanskog.

„On je etička gromada koja je u najtežim godinama, počevši od rata, branila boje patriotizma, ali i pravde.

„Rekla bih da je on bio alfa-novinar, ali i alfa-mužjak, alfa-muškarac, energetski jak, obrazovan, posvećen poslu i porodici.“

De Vinča kaže da su im se putevi sreli na ratištima bivše Jugoslavije, ali je šira javnost imala priliku da mnogo bliže prati njihovu saradnju u potpuno drugoj oblasti.

„On je razumeo i podržao moju ideju da iz novinarstva pomalo skrenem ka modi i lepoti.

„Znao je da će javna diplomatija biti sve važnija, a tu se ubraja i lepota, pa je on od početka bio podrška da napravimo poštovani izbor za Mis Jugoslavije, a potom i Srbije“, kaže De Vinča.

Ona je 1996. godine osnovala kompaniju Mis Ju koja se bavi izborom za mis.

Lazanski je na izborima za lepoticu bio predsednik žirija do 2012.

„Mi smo uvek koristili finalno veče da bismo u goste pozvali najznačajnije ličnosti koje smo poznavali iz sveta.“

De Vinča kaže da je pitala Lazanskog zašto odlazi u diplomatiju, na šta je on šaljivo upitao „da li ga vidi kao penzionera koji igra šah na Kalemegdanu“.