U dirljivom, poetskim opisima prebogatom tekstu o inauguraciji, “Politika” prenosi atmosferu “iza kulisa”, primećujući, između ostalog: “Iako su novinari strahovali da će, kao što se to do sada dešavalo na svim važnijim skupovima, biti zatvoreni u pres-sobi, ovog puta to nije bio slučaj. Tako je više od pet stotina izveštača imalo priliku da zaviri u svaki kutak palate i pre gostiju”.
Ovaj potresni pasaž ipak nije posvećen svim izveštačima. Jer, svet dnevnog novinarstva u majčici Srbiji, deli se na dve grupe: ima izveštača jednih (onih koji su dovezeni raspalim autobusima, dok su verovatno proklinjali boga i svoju sudbinu) i izveštača drugih – dvorskih, koji rade za “poželjne” i podobne medije, onih koji su za ovu priliku bili doterani, sveže frizirani, ponosni na sebe i svet koji ih okružuje.
Život tih drugih svakako nije lak – ja sam, recimo, davne 2002. putovala u Njujork s Vojislavom Koštunicom, zarekavši se da je to poslednji put i da ću ubuduće radije okopavati cveklu za nadnicu, nego preživljavati ono što se takvim prigodama izdržati mora. Trpiš kancelare, savetnike, naloge, budalaštine, dres-kodove, smeškaš se kad ti do smeškanja nije, savijaš kičmu kako bi “platio” to što su ti ukazali milost i poveli tebe, a ne nekog drugog.
Ipak, deluje mi da ovi dvorski – ovi što su već dve-tri godine redovan inventar svakog putovanja Aleksandra Vučića, istinski uživaju u tome i kao da su stvoreni za takvu službu.
Da nisu, računam da svoju bruku ne bi širili društvenim mrežama, da bi se malo, tek ponekad, postideli.
Ako ni pred kim drugim, ono bar pred onima koje zovu kolegama, a koji im to odavno nisu.
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Filmovi o novinarima i za novinare
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.