Nebojša Višković: Domaći klubovi kupuju novinare za male pare

„Često dobijam poruke od ljudi da su teniski rasli uz moj glas. A ja moram da priznam da sam imao sreće. Kad se ima sreće, ima se i znanja da se ona iskoristi. Kolege su me zavitlavale, kad sam, kao mlad novinar, odlučio da se zadržim na tenisu, čija popularnost je tada bila na nivou mačevanja. Posle dočekao svoj trenutak. U početku sam bekhend i forhend objašnjavao u svakom prenosu, a kako je vreme prolazilo, ta se potreba gubila. Publika u Srbiji, pre svega zahvaljujući Novaku, ali i drugim teniserima koje je on povukao, nema više potrebu za tim objašnjenjima. Baka koja na mojoj pijaci prodaje povrće me, pre nekoliko godina, pita: je li šta je sa Novakovim forhendom, popravio ga je? Kažem: jeste, radi na njemu. Kaže: jeste, jeste, vidim ta dijagonala sve bolja, ali sad mu malo bekhend oslabio, kad s jedne strane dobiješ, nešto s druge mora malo da trpi“, priča Višković.

S gostom podkasta razgovaramo o njegovom odnosu sa Novakom, i ljubavnim jadima koje mu je nekada mlad teniser poveravao, o greškama u Đokovićevom pristupu medijima, kao i i korenu negativnog odnosa zapadne javnosti prema jednom od najboljih tenisera svih vremena, o tome kome ne odgovaraju veliki sportski uspesi našeg dela sveta i da li je za komentarisanje neophodno predznanje o sportu.

„Izuzetno je poželjno da novinar poznaje sport koji komentariše. Evo, ja sam radio gimnastiku na Olimpijskim igrama, ali to je negativan primer. Učio sam sport pre, a enciklopediju nosio sa sobom u Peking i govorio sam u programu samo osnovne informacije. Najgora stvar u komentarisanju je da oblast koju ne poznaješ pokušavaš da predstaviš kao da je poznaješ. A najpipavija stvar je balans između neophodne profesionalne objektivnosti i navijačke strasti. To je moj postulat i kad Nole igra. Bez obzira što je on maltene moje dete, od njegove 12 godine ga poznajem, ispratio sam sve njegove uspehe i komentarisao skoro sedam stotina njegovih mečeva, ne mogu da uđem u kabinu i da proklinjem protivnika što je odigrao dobar poen, bez obzira što jedva čekam da Novak pobedi.“

Nekadašnji novinar RTS odgovara na pitanja o svom javnom negodovanju zbog prelaskua prenosa Premijer lige sa Sport kluba na Arenu za koji tvrdi da nije imao nikakav pritisak menadžmenta Junajted grupe i o svom sukobu sa Srđanom Đokovićem zbog koga je napustio javni servis.

„Iako je sama stvar jako loša, to je promenilo moju karijeru na pozitivan način. Uvek postoji način da izađeš kao pobednik. Otišao sam iz toksične atmosfere u Sport klub koji sam tada osnivao i razvijali smo se kao familija. Tijanić je pristao na ultimatum i za mene nije bila opcija da ostanem tamo gde je moguće da neko spolja određuje ko će šta da radi. Taktički sam odlučio da prvi put smirim stvari, ali kad se drugi put isti pritisak desio, nisam tu više imao šta da tražim.“

Višković odgovara i na zanatska pitanja o tome kad je prihvatljivo izgovarati zanimljivosti tako da se ne iritira publika, šta radi komentator kad mečevi traju satima, kako se bori sa štucavicama i kijavicama tokom mečeva, sa suzama tokom intoniranja himne i u kojim je momentima dozvoljeno izgubiti kontrolu nad emocijama.

„Sportovi su kao organizmi i imaju svoj karakter, pa tako treba i da se komentarišu. Ako je tenis gospodin, onda moraš da se držiš tih manira, ne koristiš žargon, što na primer smeš da radiš kad komentarišeš mangupa kakav je boks. Ili čak i fudbal, opasnog momaka s reklame za Koka- kolu. Onako kako je argentinski komentator reagovao na kraju Svetskog prvenstva, to je momenat u kome smeš i treba da pustiš da sve iz tebe izađe.“

Sinišu Mihajlovića će, kaže sagovornik Bermudskog trougla, pamtiti po utakmici protiv Hrvatske, kada je na Maksimiru, ovaj „ljudina i veliki sportista“ deset minuta primao gnev celog stadiona na sebe i tako olakšao situaciju saigračima.

„Srećan sam što nemam kontakt sa domaćim sportom, jer je to močvara. Moje kolege su doživljavale strašne stvari. Domaći sport kontrolišu ljudi koji nemaju veze sa sportom i ako kažeš nešto što im se ne dopada neće im biti teško da te nađu i da ti priprete. Tim pre što mi nemamo nikakvu zaštitu, pritisci i pozivi nisu retki. A kad novinar u svojoj redakciji ne može da dobije pristojnu platu, klubovi ga kupuju za male pare.“