Neće biti lako, ali…

Drago mi je da je u slučaju ove novinarke sve započelo dodelom povelje Srpskog filantropskog foruma, nastavilo se nagradom „Dušan Bogavac“ i, što se tiče ove godine, okončalo priznanjem „Aleksandar Tijanić“.

Pored priznanja za empatičnost, hrabrost, profesionalizam i sada borbenost, Jeleni treba posebno odati i priznanje za pristojnost. Iako se podrazumeva, očigedno je u velikom deficitu u našem društvu, pa je tim vrednija i važnija kao karakteristika, naročito onih koji se bave javnim poslom, a posebno zaštitom javnog interesa.

Iskreno me je obradovala jutrošnja vest da je zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti saslušan muškarac osumnjičen da je putem Tvitera pretio glavnoj i odgovornoj urednici CINS-a Milici Šarić.

Drago mi je da moje zadovoljstvo tim povodom deli i Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo.

Srdacan pozdrav za tuzioce i policajce. Brza i adekvatna reakcija. https://t.co/Pe2n7hK5bd

— Gospodin s naočarima (@BrankoCecen) December 22, 2020

Kroz ovaj slučaj može se videti i važna sinergija svih aktera: prijava slučaja od strane Milice Šarić i redakcija CINSa, brza reakcija člana Stalne radne grupe za bezbednost novinara Radeta Đurića sa  prijavom kontakt tačkama u tužilaštu i policiji, a potom i pravnom podrškom NUNSa i brzom istragom MUPa i reakcijom tužilaštva. Pri tome, najveći deo posla odrađen je u tišini, koja je vrlo često važna za uspešne istrage.

Ovakva reakcija koincidira sa nastankom Vladine Radne grupe za bezbednost novinara i kao takva predstavlja najbolji odgovor onima koji u kontinuitetu osporavaju svaki pokušaj i napor da se unapredi bezbednost novinara i medijskih radnika.

Nemam iluziju da će ići lako, ali nikada nisam gubio nadu niti odustajao kada sam se suočavao sa ovakvom vrstom osporavanja, malodušnosti i etiketiranja. Prvi put još prilikom nastanka Komisija za istraživanje ubistva novinara, čiji je rad doveo do suđenja ubicama Slavka Ćuruvije i prikupio ogroman broj dokaza za ubistvo Milana Pantića, a zatim i tokom četvrogodišnjeg rada Stalne radne grupe za bezbednost novinara. Uveren sam da je rad svih u Stalnoj radnoj grupi mnogo više pomogao nego odmogao unapređenju procesa zaštite novinara i novinarki, iako su medijska udruženja gotovo godinu dana apstinirala od učešća u radu sa istim rezervama koje se i sada iznose.

Zato je bitno nastaviti sa proaktivnim stavom i posvetiti se istrazi pretnji na Instragramu upućenih autorima televizije Nova S.

Logičan nastavak ovih nastojanja bi trebalo da predstavlja promena društveno-političke klime koja generiše ovakav preteći vokabular i koji se mora potisnuti na marginu i vremenom nestati iz javnog diskursa. To nije ni lako ni jednostavno ali se mora pokušati, jer samo tako možemo dostići ambiciozne ciljeve koje predviđaju Medijska strategija i osnivački akt Vladine radne grupe za bezbednost novinara.