Nije stvar u sendvičima, već što se ljudski um svodi na puki instikt

Iako je na ovim prostorima sećanje kratkotrajno, a pamćenje „pileće“, možda se još sećamo uspelog Danasovog eksperimenta, odnosno „udicom za botove“.

Da podsetimo, na ovom sajtu objavili smo naslov „Vučićevi botovi ispaljuju rafale i u prazne mete“. Iznad teksta, u nadnaslovu je stajalo „Zašto premijera brane njegovi ljubitelji i kada nije napadan“. To su bile jedine prema premijeru „kritički intonirane“ reči, u nastavku smo pustili isključivo delove njegovog ekspozea u Skupštini od pre nekoliko meseci. I, naravno, malčice kroz tekst, a jasno na njegovom kraju objasnili da hoćemo da dokažemo kako „Vučićeva odbrana“ ne čita tekstove koje napada.

Dobili smo za nešto manje od 24 sata (primetili smo da izgleda „botovi“ vredno rade samo do 24,00 sati onoga dana kad je tekst objavljen) 63 komentara od kojih je 55 branilo premijera, napadalo Danas, jedan malo i pretio autoru, ali koji su svi listom pokazali da niko nije tekst pročitao niti shvatio zamku. Odnosno udicu, kako je u tekstu i objašnjeno!

Samo jedan komentar je delovao „pomirljivo“ iako ni on nije pokazao da je tekst čitan i glasio je otprilike – ne moram da budem „bot“ ako podržavam Vučića. Znimljivo je i da je od njih sedam-osam koji su podržali Danas, samo nekoliko pokazalo da su i oni tekst čitali. Bez obzira na njihov mali broj u odnosu na sve komentare – ovo je možda bolji od svih barometara javnosti.

Sama ideja da ovo uradim/o proistekla je iz sledećeg. Najpre, već duže mislim da u situaciji u kojoj smo i koja se i dalje bezobzirno kreira takvom i još gorom, za razuman otpor nisu ni dostatni ni dovoljni postojeći normalni načini razmišljanja.

Na ludilo i haos koje vlasti produkuju i lansiraju u javnost da bi se ona neprekidno i iznova zbunjivala – čime je svaka manipulacija olakšana – moralo bi se reagovati osim „jankovićevskom uzornošću“ i nekim „otkačenim“ ali efektnim potezima. Poput onih iz demonstracija 96-97. kada su, u većoj meri nego što se misli, promenama doprineli dugoviti i ubitačni slogani, cake, te alternativne akcije. Nisu samo govori lidera tamo vodili.

A ludilo o kome govorim sada je takvo da se u njemu gube i pojedine pozitivne i reformske stvari koje radi Vlada. I to je kontraproduktivno, jer, eto, ni njoj ne donosi podršku koja proističe iz uverenja i razumevanja, već iz slepe poslušnosti. Vođi! I zaljubljenosti u njegovu samozaljubljenost, sveznalaštvo i mahanje baš tim emotivnim i voljnim, a ne racionalnim vrednostima „volim-ne volim“, „hoću-neću“.

I ovaj naš eksperiment kao mala, sitna, ali upućujuća dosetka pokazuje i to – oni koji brane Vučića ne razmišljaju ni o tom dobrom – množe se poklonici koji stvari ne razumeju i kad-tad će se pokazati da je to lažna, prazna podrška. Dakle, protiv ludila nekom promišljenom alternativom, inventivnim i neočekivanim cakama.

Dakle, pretpostavka da će se i sa ovom „udicom“ za „botove“, zamalo da kažem somove, se ostvarila. Ali, šta još, pokazuje naš eksperiment, osim sumnjive pismenosti pa i notorne nepismenosti komentatora tekstova koje ne čitaju.

Ovde se generalno i veoma važnim procesima pristupa površno, dnevnopolitički, bez razmatranja uzroka i posledica – malo čega ima dugoročnog. Figurativno rečeno, danas sred ovih mrazeva svako ko kaže da SADA treba razmišljati o poplavama koje će se verovatno desiti i za koje se treba spremati bio bi smatran za ludaka. Neumrla je dosetka – „nije sad trenutak“, „šta me pitaš za trafiku, kad Hilandar gori.“ A albanski teroristi, javlja se Dačiću, spremaju prepade.

Šareni detlić od etnokičerajskog voza koji je onomad na usta predsednika dozvao odavno neizgovorenu, a možda dugo željenu reč – rat, većinu je komentatora odveo u tom smeru. A malo ko (eto, Kristijan Eker, kao „srbizirani“ stranac) je istakao najgorčiju suštinu – živimo u zemlji u kojoj taj voz, kao brzi, „leti“ prugom brzinom od 50 kilometara na sat, kao u vreme kad su mu se konzervativci opirali jer od „takve brzine mogu da pobacuju trudnice.“

Gornje scene o plitkom gledanju na stvari odnose se i na stavove o famoznim botovima. Svi će im se rugati zbog nepismenosti, zato što sve to rade za sendviče, (jebali nas sendviči!) Pa tako i u komentarima na našu „udicu“postoji jedan koji ukazuje i na „veće pare“. Kaže da se „botuje“ i po nadleštvima sa partokratskkim kadrovima i za platu, kako reče, od 40 do 90 hiljada. No, po meni, i taj komentator „plitko ore“, iako činjenica koju pominje, ako je tačna – zabrinjava i ne sme se zanemariti.

Iznad svega, naš eksperiment pokazuje sumrak, ma – noć javnosti i novinarstva. Dakle, pokazuje svakako širu pojavu – da se niko i ne udubljuje i ne čita (ni novinari ne čitaju novine). Vidiš naslov i – pucaj, štekći rečima bez misli. U tom svetlu jadno i sizifovski izgledaju oni koji govore o društvenom i javnom dijalogu itd.

Ali, stvar je još gora – komentarisanje po zadatku, bez ulaženja u problem (ovde, nečitanje teksta) pokazuje da se stvara čitav jedan segment u društvu koji reaguje na komandu, slepom poslušnošću. To je istovremena robotizacija uz nova komunikaciona pomagala, ali i svođenje ljudskog uma (svesti) na puki instinkt, zapravo to je poživotinjenje ljudi. Pa šta je puko reagovanje na „jak naslov“ ili neko ime ili kritički pojam, odmah na prvu loptu, nego situacija poput reagovanja onih Pavlovljevih pasa na zvono. Kako ono zvono u Skupštini podseća na to.

Odatle i metafora o štektanju rečima, nije samo metafora. Već smo je proživeli. Šešelj je svojevremeno „štektao rečima“, ali su njegovi simpatizeri u ruke uzimali „štektalice“ koje ubijaju (kad nije bila reč o noževima).

Ovim se, dakle, nadajmo se ne na duže, kreira, ne društvo, već skupine robota, klonova, poslušnika, nemislećih. Da ne kažem oštrije – pisanje nebuloznog komentara ili onog punog predrasuda (novine koje niko ne čita, „kvinslinzi“(pogrešno napisano) i pretećeg – to je kao povlačenje oroza na nejasnu i pogrešnu komandu. Šta očekivati od ljudi koji pristaju da rasuđivanje svedu na – instinkt.

To je ono što u mutnim vremenima kolje, kamenuje, aplaudira vešanjima, giljotini itd… Pa treba li „kreirati“ sad takve ljude ili smanjivati njihov broj.