Norbert Šinković: Mi tek 30 godina učimo šta je sloboda medija

Izveštaj Freedom House o medijskim slobodama u svetu za 2019. godinu, Srbiju  je smestio u zemlje sa „delimičnom slobodom medija” i dodelio joj ocenu 2 od maksimalno 4. Ove godine, na rang listi Reportera bez granica Srbija je pala za 3 mesta u odnosu na prošlu godinu i te se sada nalazi na 93. mestu, dok su Slovenija (32. mesto), Bosna (58. mesto) i Hrvatska (59. mesto) daleko ispred nje.

Neretko dobijamo različite izveštaje kako međunarodnih organizacija i tela, ali i svedočenja naših novinara o nepovoljnoj poziciji novinarstva u Srbiji. Na problem slobode medija u Srbiji neretko je ukazivao i Norbert Šinković, novinar i predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV). On je nedavno upozorio i na „dalje urušavanje medijskih sloboda u vanrednom stanju”, smatrajući da je „specifičnost ove situacije u novoj pojavi da u sukob sa medijima ulaze profesionalne institucije koje nisu do sada bile deo dnevne politike“.

Norbert je dugogodišnji dopisnik Radija Slobodna Evropa i nemačke WDR radio stanice iz Kelna. Pored toga, asistent je na odseku za medijske studije pri Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Norbert je imao tek nešto više od petnaest godina kada je prvi put počeo da volontira u lokalnoj radio stanici u Bačkoj Topoli. Veoma rano je počeo je počeo da uviđa ulogu medija u društvu i mogućnost medija da doprinesu zajednici.

Smatra da je „novinarstvo je hrabrost da budete profesionalni”, a on Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) vidi kao inkubator koji pomaže mladima koji žele da se ozbiljnije bave ovim poslom u vremenima u kojima nije lako biti novinar. Smatra da će u budućnosti, uprkos brzom razvoju novinarstva, prepoznavanje šta je vest ostati ključno za svakog novinara.

Kada si počeo da se baviš novinarstvom, šta je u tebi probudilo želju za ovom profesijom?

Sa svojih petnaest godina sam prvi put imao neki ozbiljniji dodir sa novinarstvom. Postojala je tada jedna radio stanica koja je imala svoju omladinsku emisiju, radijsku. Imali su konkurs. Ja sam bio prvi razred srednje skole, otišao sam da se prijavim i primili su me. Tamo sam ostao faktički do kraja srednje škole, dakle četiri godine.

Apsolutno nisam želeo da se bavim novinarstvom, slučajno sam završio u Bačkoj Topoli. Nisam hteo da idem u taj grad pošto je previše blizu mojih roditelja. Svaki mlad čovek je hteo da pobegne od svoje porodice i da ima svoju slobodu. Tako sam i ja hteo da idem malo severnije, u Suboticu. Međutim, igrom nekih čudnih okolnosti, ja sam dva puta pokušao da upišem ekonomsku školu, misleći da je ekonomija ono što me privlači. Na sreću, nisam uspeo ni prvi ni drugi put. Ono što je jako interesantno je da mi je svaki put falilo 0,25 bodova. To su toliko sitni znaci pored puta da sam rekao: „Okej, ovo očigledno ne ide“. Bio sam izuzetno razočaran. Prvo sam hteo da upišem gimnaziju, ali su moji roditelji rekli da moram da upišem neku stručnu školu, tako sam ja zapravo započeo karijeru u poljoprivrednoj skoli.

Kako je izgledao tvoj prvi dodir sa novinarstvom?

Ta čudna kombinacija okolnosti je dovela do toga da sam počeo da volontiram na pomenutoj radio stanici. Tada sam video nešto zbog čega bi trebalo da se bavim novinarstvom, a to je prilika da mogu da menjam svoju zajednicu na bolje. Naravno da sam bio nezadovoljan, bio sam društveni buntovnik, uvek sam tražio način kako da pomognem zajednici. Nakon toga sam saopštio roditeljima da upisujem fakultet i idem na žurnalistiku. Po prvi put otvoren je taj smer u Novom Sadu. Nisam upao na budžet, a nisam hteo da moja porodica plaća školarinu. Odlučio sam da godinu dana da pauziram, da u međuvremenu radim, i tako je i bilo. Sve vreme sam radio i odlazio na radio, a nakon godinu dana su me tamo i zaposlili. Zatim sam upisao fakultet. Kao srednjoškolac sam video tu šansu, bilo mi je jako interesantno. Video sam da možete da utičete na zajednicu i da je učinite boljom.

Počeo si na radiju Bačka Topola, zatim si radio na radiju Novi Sad, pored toga na Televiziji Vojvodina, pisao za „Blic“. Koji od ovih formata ti najviše odgovara?

Meni je prva ljubav radio, obožavam ga. To je mesto gde se osećam kao kod kuće. Mislim da je to najsuptilniji medij koji je konstantno uz nas, a da mi to ni ne primetimo. Imamo osećaj pripadnosti, a da istovremeno ne okupira naše svakodnevne aktivnosti. Vi pored radija i razgovora na njemu možete da učite, čitate, kuvate, da razgovarate sa svojim prijateljima… dok je u slučaju videa, televizije ili drugih formata neophodna vaša pažnja. Taj medij vas okupira. Primetio sam da mi to lično smeta. Od 2008. godine sam bez televizije u kući, shvatio sam da mi ne prija.

Po čemu se razlikuju rad u različitim medijima?

Televizija je nešto što zahteva jako mnogo drugih stvari osim vas kao novinara, iako tehnika napreduje. Što se tiče štampe, meni nikada taj format nije bio dovoljno interesantan. Ja se pre svega bavim informativom. Kada se bavite informativom donosite vesti, izveštaje, priloge koje se baziraju na stvarima koje se dešavaju sada, a novine često kasne. Mislim da još nisam iskusan da bih se bavio formatima kao što je komentar, kolumna, za to treba jedno ogromno šire znanje, a treba i iskustvo. Kada pišete komentare, tu treba da ubacite i neko vaše mišljenje i vaš autoritet. Uvek sam bežao od toga da na bilo koji način reflektujem svoje dublje mišljenje. Naravno, u svakom mediju vi imate neki ideološki koncept i to je sasvim normalno. Ja sam zaljubljen u činjenice i sa činjenicama i radim. Pri radiju sam ostao zato što je dovoljno brz, omogućava da suptilno koristite muziku, zvuk, različite efekte sa kojima pričate priču. Kod radija vam isključuju vid, jedina stvar koja vam ulazi je zvuk, onda možete da se igrate. Na televiziji, kada imate pauzu, to ljudima koji gledaju smeta, dok tišina ili pauza na jednom razgovoru na radiju može da ima dubinsku poruku.

Kada ste počeli sa radom u NDNV-u i kakvo je tvoje iskustvo?

Postao sam član 2008. godine. To je neka druga/treća godina fakulteta, kada sam već tražio priliku da se upoznam sa starijim kolegama i sa redakcijama. Ovde dolaze različiti novinari koji zastupaju iste vrednosti, u društvu ste sa ljudima koji dolaze sa različitim iskustvima, znanjem, idejama. Faktički sam od početka bio deo ekipe za proizvodnju. NDNV se jako dugo bavi izdavaštvom, a od svog osnivanja se bori za objektivno informisanje. Tako su devedesetih u centru Novog Sada organizovali akciju „Prozor” gde su građanima saopštavali sve one informacije, vesti do kojih oni kroz državne medije nisu mogli da dođu. U duhu NDNV-a je da ima neku vrstu izdavačke delatnosti. Naravno, kako vreme prolazi, sa analognog se prelazilo na digitalno. Ja sam ušao u NDNV kada su počeli da objavljuju različite sadržaje na svom portalu koji se zove autonomija.info. Uvek sam nekako bio tu uu blizini NDNV-a.

Dugogodišnji si član, a od prošle godine i predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Čime se sve bavi ovo najstarije nezavisno društvo novinara?

Udruženje se bavi zaštitom prava novinara i unapređenjem novinarskog znanja i zanata, pre svega u digitalnom smislu. Preorijentisani smo na digitalne platforme, od mobilnog novinarstva do onlajn novinarstva. Imamo tri portala koji deluju u našim okvirima, jedan je istraživački centar VOICE, oni se fokusiraju na lokalne teme, autonimija.info na srpskom, i sličan portal, ali na mađarskom jeziku, pošto je značajna zajednica ovde u Vojvodini, pa smo smatrali da je to dobra stvar.

Ove godine smo krenuli i sa eksperimentalnim emitovanjem Facebook razgovora, neke vrste televizije. Imamo i tim koji priprema naš podcast serijal „Reaguj!”.  Osim ovoga, prošle godine smo pokrenuli i jedan ozbiljan poduhvat pod nazivom Media hub. To je jedan nov prostor koji kombinuje biznis i kreativne mogućnosti. Ono na šta sam posebno ponosan je da smo prvi put pokrenuli naš pripravnički program. U februaru smo krenuli sa 20 mladih novinara, onih koji imaju manje od 5 godina radnog iskustva. Obezbedili smo im da usvajaju neka specifična znanja kao što je audio-video produkcija, društvene mreže, fact cheking i četvrtu grupu koja se bavi finansijskom forenzikom. To su mladi ljudi koji su postali deo svih ovih redakcija i na koje sam jako ponosan zato što su se odlučili da se u ovakvim vremenima, u kojima  nije lako biti novinar, ozbiljnije bave ovim poslom. Nadam se da ćemo u oktobru, kada se bude završio taj program, dobar deo njih moći da zaposlimo.

 Kako je došlo do toga da se upravo ti nađeš na funkciji predsedinka ovog udruženja?

Prošle godine došlo je do nekih promena u društvu. Tadašnji predsednik Nedim Sejdinović je doneo odluku da se povuče sa pozicije predsednika udruženja. Jedan od razloga je da je konstantno bio targetiran i napadan na društvenim mrežama i to je jedan pritisak koji teško ko može da podnese. Uži tim NDNV-a me je pitao da li bih ja to prihvatio, na šta sam rekao da to ne dolazi u obzir. Ja sam novinar i ne želim da budem predsednik, pogotovo najstarijeg udruženja novinara na teritoriji bivše Jugoslavije. Mesec i po dana je trajalo to ubeđivanje. Onda sam, u junu 2019. godine, izabran na skupštini udruženja. Samo udruženje ima oko 600 članova.

Kakve obaveze i promene takva pozicija donosi?

Velika je odgovornost, naravno da to donosi velike promene. Radim i na fakultetu sa mladim novinarima,  što je još jedna odgovornost. Raditi sa studentima je vrlo ozbiljna stvar. To poprilično okupira čoveka.

Na koji način NDNV pomaže mladima da se orijentišu u ovoj profesiji?

Preveliki broj mladih je izgubljen. Mi ne možemo dozvoliti ni kao društvo, ni kao profesija, da ne podržimo mlade. Nama oni trebaju, mi ne možemo bez njih, bez te energije i kreativnosti koja je bitna.  Pokrenuli smo podkast serijal pod nazivom „Reaguj“, na kome rade mladi novinari. Oni su osmislili ime i koncept. Pokrenuli smo i Fejsbuk emisiju, svakog četvrtka imamo lajv, eksperimentlano ulazimo u IDG TV.

NDNV nije fakultet niti to treba da bude. Mi smo, ja bih rekao, jedan inkubator koji pomaže mladima da steknu neku vrstu stabilnosti, samouverenje, poslovne i profesionalne etike da mogu da se izbore sa svim tim stvarima koje ih čekaju u ovom poslu. Jako bitna stvar nam je da jačamo istraživačko novinarstvo.

Postoji li kod mladih želja da se bave istraživačkim novinarstvom, uprkos tome što su upoznati sa situacijom i svesni rizika koji to nosi sa sobom?

Uvek imate jedan deo mladih koji želi time da se bavi. Nije ni dobro da svi žele da se bave istraživačkim novinarstvom, to je jedan specifičan žanr. Kada govorimo o istraživačkom novinarstvu vama treba mnogo strpljenja, znanja i opreza. Ne nužno zato što vam neko preti, već zato što se bavite vrlo ozbiljnim stvarima koje mogu dovesti do reakcije države. Možda će vaš tekst nekoga poslati u zatvor ili zatvoriti neku fabriku koja ilegalno radi, pa samim tim to vuče sa sobom određene društvene reakcije. Mi imamo mehanizme zaštite za naše novinare, imamo pravnu pomoć, naravno, i samu zajednicu koja je najbitnija. Milislim da su mladi hrabri, da imaju energiju i znanje, njima treba podstrek i podrška.

Često se pominje da su mladi nezainteresovani, da li je to zaista tako? Na koji način možemo podstaći mlade?

Moramo da animiramo mlade ljude da ostanu u profesiji. Vidimo da su kvalitetni, vidimo da žele. Ta priča o tome da su nezainteresovani vrlo često pada u vodu. Izazov je u tome da mi koji se bavimo ovim poslom već duže nismo uvek sigurni kako približiti stvari mlađim generacijama. Kako taj tehnološki i narativni „gap“ koji postoji približiti mlađima. Ranije generacije su odrasle u svetu u kom su duži medijski produkti bili prirodni i mogli su kao takve da ih konzumiraju. Nove generacije su Tviter generacije, to su mlađi ljudi koji su se navikli na vrlo sažete, jednostavne rečenice do 140, odnosno 280 karaktera. To je jedan veliki izazov, jer vi u tih 140 karaktera ne možete dati kontekst, a bez toga stvari ne vrede baš mnogo.

To je samo pitanje načina kako prebroditi „gap“. Mislim da ima potrebe kod mladih da budu informisani, samo treba naći način kako da dođemo do njih. To možete da uradite samo ako uzmete mlade novinare koji možda nemaju mnogo iskustva, ali znaju kako da komuniciraju sa svojim vršnjacima.

Dakle, spoj ideja koje nose mladi ljudi i znanja i iskustva koje imaju stariji su zapravo dobitna kombinacija u novinarskoj profesiji?

To je jako je bitno. Mislim da je međusobno učenje dobar put da prebrodimo taj „gap” do publike. Ako ja uspem da, pomoću iskustva sa radom sa mlađim kolegama, osetim i razumem koji su to informati koji se najčešće koriste, onda će mi biti lakše da ono što čini osnovu novinarstva, a to je vest, dostavim toj publici. Kada moji studenti pišu neki tekst ili naprave neki video sadržaj ili radijski paket, ja njih pitam: „Da li biste vi ovo pročitali, da ne znate da ste vi pisali?” Možda to zvuči smešno, ali za manje od godinu dana ili pola godine vaša generacija će postati vaša publika, direktno ćete zavisiti od njih. Vi ćete morati da znate kako da predstavite priču tim ljudima. Iskustvo će ih naučiti kako i kroz koje formate da se obratite nešto iskusnijoj publici, ali takođe se moraju adaptirati i na nove uslove mlađe publike.

Šta je to što je mladim novinarima neophodno i značajno za njihov dalji napredak?

Potrebna je ta uređivačka podrška, u smislu da vodite mlade, da im ukazujete, pokazujete i da imate strpljenja. Da kažete: okej, hajde da vidimo kako ovo možemo bolje uraditi, hajde da vidimo kako bismo ovo mogli, i to daje rezultate. Treba dozvoliti da ljudi greše. Ništa nije smak sveta. Meni je jedino smak sveta kad neko odustane od novinarstva, a ima talenta za to. Sve ostalo se da ispraviti. To je na neki način i poruka koju želimo da pošaljemo: da podržavamo mlade novinare i ljude koje rade van velikih centara.

Asistent si na odseku za medije pri Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, samim tim često si u kontaktu sa mladima. Da li se mladi interesuju za politiku?

Kad pričam sa mladima pokušavam da im objasnim da kada ste građanin treba da vas interesuje politika. Zašto? Zato što vam se politika meša i u ono što vam se dešava u krevetu. Da li vi imate pravo da izađete iz ove zemlje i putujete, to je sve rezultat politike.  Svaki put kad se žalite na to šta se dešava u vašem okruženju imajte na umu da je to donekle i rezultat nezainteresovanosti za javne politike. Kako to da vas ne interesuje šta se dešava? Interesantno je da ljude ne mrzi da izdvoje vreme i da vide karakteristike nekih tehničkih uređaja, na primer, telefona, ali ih mrzi da provere zašto moraju 100 papira popuniti u različitim institucijama da bi dobili ono što im treba. Zašto ne možete sve rešiti jednim odlaskom u neku službu? Zašto mislite da je to nešto što se ne može promeniti?

Koliko su građani svesni trenutne situacije u medijima i da li su dovoljno upoznati sa ulogom medija u demokratskom društvu?

Ima tu više stvari. Sa jedne strane, od onih koji su malo svesniji situacije u kojoj živimo, često  čujem rečenicu: ovo je strašno. I to je činjenica. Uvek moramo da imamo jednu stvar na umu, a to je da mi tek 30 godina učimo šta je sloboda medija. Nažalost, nisam siguran da smo dovoljno dobro iskoristili ovo vreme koje nam je bilo na raspolaganju. Imam utisak da se malo-malo vraćamo skoro pa na početak tog procesa. Ja u tom kontekstu nisam optimista da su građani razumeli u kakvom su stanju mediji. Zašto? Zato što informacija o tome da je Ana Lalić uhapšena ili šta se dešava novinarma kojima se pale kuće ili su pretučeni samo zato što profesionalno rade svoj posao, do njih dolazi iskrivljeno. Vrlo često imamo delovanje kvazi medija ili kvazi novinara. Ja obično kažem da je to jedna mimikrija novinarstva. Vi ne možete da kažete da ste profesionalac ako ne poštujete Kodeks novinara Srbije. To je isto kao da ne poštujete Hipokratovu zakletvu. Tako je i ovo kvazi novinarstvo šarlatanstvo. Pokušavam da objasnim ljudima da je novinarstvo nešto što meni kao građaninu daje slobodu da na osnovu dostupnih i proverenih informacija donesem odluku o sopstvenom životu. Ako vam konstantno govore da je nešto sjajno i bajno, živite nerealno.

Kako ti se čini izveštavanje o pandemiji koronavirusa? Da li se tu vidi stepen urušenosti institucija?

Iz mog ugla, videli smo dve jako bitne stvari. Jedna stvar je da je komunikacija institucija sa građanima vođena krajnje diletantski, bez da građanima na pravi način objasne šta je i kako. Te mere koje su donete su iskomunicirane na jedan užasan način. Mladi ljudi manje-više imaju telefon, pa mogu da provere, izguglaju… ali šta da rade ljudi koji su nešto stariji, koji se oslanjaju na taj jedan kanal koji je vrlo često televizija? Sa druge strane, imali smo vrlo, vrlo opasne korake vlasti. Mislim da je donošenje zaključka Vlade koji je centralizovao informisanje o COVID-u 19 i koji je bio na snazi svega dva dana jedan veoma loš signal za novinare. Hapšenje Ane Lalić je neviđen slučaj u današnjoj Evropi. Ako tražite od mene da dam ocenu, ona bi bila poprilično negativna.

Koliko se rad u lokalnim medijima razlikuje u odnosu na ostale medije, kakav je odnos lokalnih vlasti i medija? Da li se na lokalu oseća pritisak?

Ljudi koji rade u manjim gradovima su u dosta teškom položaju. Ako želite da se bavite novinarstvom, uvek će vam biti lakše da radite u velikim gradovima, zato što je u tim velikim centrima manja verovatnoća da ćete sresti čoveka o kome pišete. Uvek možete da prozivate predsednicu Vlade ili ministre, ali ako vi prozivate, argumentovano i činjenično, vašeg predsednika opštine, velika je verovatnoća da ćete naići na njega ili njegove pristalice. U ovom prethodnom periodu videli smo da je naglašen veliki problem na lokalu; informacija skoro pa nema, ne žele da komuniciraju sa novinarima i mislim da se u ovom periodu vidi neka vrsta erozije samih institucija. Teško možete dobiti i najobičnije informacije. Valjda je to na neki način i strah kod onih koji treba da vam pruže informacije, a sa jedne strane i drskost. U društvu u kome, nažalost, građani ne razumeju u potpunosti ulogu novinara i novinarstva, nemate tu vrstu podrške koja je neophodna da biste izgurali tu priču. Nemate tu vrstu javnog pritiska, osim u ekstremnim slučajevima, koji bi vam pomogao da isterate stvar do kraja. Građani imaju pravo da znaju šta se dešava, na koji način se troši njihov novac, na koji način se vode određene grane u državi. To su sve stvari o kojima pokušavamo da vodimo računa. Ovaj posao nije lak. Jako je bitno da ljudi razumeju da novinarstvo nije voditeljski posao. Najbitnija stavka je da imate osećaj da zastupate javni interes i da znate da ste vi odgovorni građani.

Pomenuli smo pritiske na novinare. Svesni smo da je to, nažalost, postala učestala pojava kod nas. Da li si ti doživeo neki vid pritiska ili pretnje?

Na sreću, uvek sam radio u redakcijama u kojima sam imao podršku kolega. Naravno, bilo je neprijatnih situacija. Jedan političar nije hteo da mi da izjavu, pa je taj isti političar zvao mog urednika i rekao da ga niko u životu nije tako ponizio, zato što sam ja objavio da on neće ništa da komentariše. Mislim, to su neke banalne stvari koje idu sa novinarskim poslom. Naravno, imate negativne, zlonamerne komentare na vaše tekstove. Imate blaćenje… Ja, na primer, u ovom trenutku imam tri sudska spora protiv ljudi koji su u svojim tekstovima mene, kao mladog novinara koji radi u NDNV-u, označili na različite načine koji nisu tačni. Tu su i neke uvrede i klevete. Ali nije to nešto na šta čovek ne računa, zato što novinarstvo zahteva određenu dozu hrabrosti. Novinarstvo znači da ponekad pišete stvari koje se neće sviđati većini u vašoj zajednici, jer nisu u skladu sa mejnstrim mišljenjem. Mislim da je to, zapravo, jedan od većih izazova. Kako se nositi sa tim da vi imate stav koji ste dokazali ili neke činjenice koje ste prezentovali, a da te činjenice ne idu u prilog mejnstrim shvatanju, što često stvara problem etiketiranja. To su ozbiljne stvari i mogu ostaviti ozbiljne posledice. Ali, novinarstvo je i hrabrost. Hrabrost da budete profesionalni.

Zašto ljudi više veruju i žele da sarađuju sa medijima sa nacionalnom frekvencijom od nekih manjih medija?

To se često dešava. Moji studenti često kažu da ne mogu da dobiju izjave jer su smatrani neozbiljm. Kada govorimo o novinarima, to je jedna odlična škola gde vežbate upornost, gde ne odustajete, pregovarete da dobijete svojih pet minuta da razgovarate s nekim. Istovremeno, zašto daju izjave većim medijima? Pa, zato što ti mediji obezbeđuju prenos poruka i većem broju građana. Ali, verujte mi, kada je kriza, kao što je to bio slučaj sada za vreme epidemije, iako je većina pratila nacionalne frekvencije, svi smo mi, na kraju, na lokalnim portalima i lokalnim stanicama pokušavali da saznamo kakva je situacija u našem kraju. Zato što je to jako bitno. Zato što je to od životnog značaja. Od presudne je važnosti da lokalni medij donosi proverene informacije koje su vama bitne da biste doneli odluku. To građani nesvesno rade. Ja smatram da to za male medije može da bude adut. Vi se bavite određenim temama fokusirajući se na mlade. To je jedan „gap” u sistemu informisanja koji nikako da se ispuni. Imate dobru poziciju, imate pristup jednoj vrlo specifičnoj publici koja će za 5 do 10 godina biti u poziciji da donese odluku u vezi sa javnim politikama. To je nešto što je vaša težina u ovoj priči. To je ključna stvar. Mi treba da negujemo publiku koja je medijski pismenija, koja je građanski svesnija, koja može da razume informacije. Nisam siguran da su starije generacije razumele moć medija, a mladi ne smeju propustiti priliku da to razumeju.

Šta predstavlja najveći problem u medijima? Šta je ono što bi trebalo da se menja?

Ja smatram da novinari i ljudi koji se bave novinarstvom moraju razumeti da ne treba izmišljati toplu vodu. Vi imate Kodeks novinara Srbije koji samo treba češće čitati. Tako postajete svesni šta treba da bude osnova u svakoj situaciji kada postavljate pitanje. Čitajte i probajte da razumete. Ono što mislim da je ogroman problem i u našem društvu, ali i jedan generalni trend koji postoji u medijima, jeste ta naglašena komercijalizacija. Kada imate naglašenu komercijalizaciju sadržaja, onda polako istiskujete sve one teme i sve one sadržaje koji na bilo koji način mogu da vam ograniče mogući profit. Znači, vi nećete da imate Insajder na vašoj frekvenciji, zato što znate da Insajder otvara teme koje su osetljive i te teme mogu da dovedu do toga da ćete imati pad u prilivu novca. Kroz reklame, kroz marketing, samim tim ćete imati manji profit. Mi smo doživeli to da smo od radija napravili džuboks. Radio služi samo i isključivo za muziku. Od televizije smo napravili striming platformu, gde se ide na zabavu koja nije nužno kvalitetna. Možemo da dodamo i internet kao platformu gde mnogi nemaju dovoljan nivo medijske pismenosti da razumeju koji su efekti kada šerujete neki sadržaj koji nije proveren. Ljudi pitaju: „Kako možemo pomoći medijima koji su nezavisni?” Pa, tako što ćete podići glas kada je mladi novinar ili bilo koji novinar koji profesionalno radi svoj posao ugrožen. Kupujete sadržaje koji nude kvalitet, i, naravno, šerujete sadržaje koji su provereni. Mislim da je to poruka koja važi i za domaće i za strane medije. Ono što bih dodao za domaće medije jeste to da je neophodno da građani ozbiljno shvate koliko je bitno postojanje novinara koji nezavisno i profesionalno rade svoj posao.

Da li će zabavni sadržaji pojesti informativne?

Mislim da neće u potpunosti, ali ono što je činjenica jeste da je zabava kao kategorija postala „relevantna vest” i u ozbiljnijim medijskim sadržajima.

Koja je budućnost novinarstva? Koliko će se ono brzo razvijati?

Novinarstvo, zajedno sa novim tehničkim mogućnostima, izuzetno se brzo menja. Način izražavanja, vremenski okviri i oprema sadržaja jesu pod velikim pritiskom zbog tehnoloških promena. Sve ovo zahteva od nas brzo prilagođavanje i razumevanje potreba publike na tim platformama. Istovremeno, nešto neće da se promeni, a to je da prepoznavanje šta je vest ostaje ključno za svakog novinara.