Novi formati, a izvan programske sheme: Javni servisi u potrazi za novom i mlađom publikom

Nećete je naći u zvaničnoj programskoj shemi iako zvanično jeste proizvod Radio-televizije Vojvodine. U njenoj produkciji, naime, od prošle jeseni učestvuju kamermani i montažeri pokrajinskog javnog servisa, a pred kamerama govore jedan bivši i jedan sadašnji novinar najmlađeg RTV-ovog medija – internet O(mladinskog) radija.

I, da: to što se spakuje u nekih 35 minuta može se odgledati isključivo na – Jutjubu.

To što bi se televizijski zvalo „emisija“, njeni autori Petar Klaić i Dušan Majkić vole da predstavljaju – podkastom. Upravo pripremaju poslednje dve epizode za ovaj mesec, čime će završiti prvu sezonu „Stripovedača“ u poslednjoj iteraciji – kao zvanični, od početka do kraja produkt RTV-a, ali koji ostaje nedostupan gledaocima koji tu televiziju, iz nekog razloga, i dalje prate isključivo u njenom linearnom formatu.

Od radija, preko podruma, do Jutjuba

„Kao veliki ljubitelji stripa, Dušan i ja smo valjda hiljadu puta pričali o tome kako bismo mogli da imamo svoju emisiju o, kako je ono zovu, ’devetoj umetnosti’“, govori za Cenzolovku Petar Klaić. „Isprva smo nekih godinu dana, počev od 2019, to radili na O radiju (Klaić je i dalje autor i radijske emisije o filmu ’Superoperater’, tako da njemu to nije ništa čudno 😊 – op. aut.), ali smo bili svesni da je strip ipak vizuelna umetnost i da to treba da prebacimo na neki vizuelni medij…“

Za javne servise neophodno je da unose inovacije u svoj koncept i da šire svoju publiku, pa i preko za njih nekonvencionalnih platformi, i isto takvih formata, kakav je i podkast (Dragana Pejović)

Pred narednu sezonu, s jeseni 2020, prave taj značajni korak ka svom cilju i otvaraju Jutjub kanal „Stripovedač“, ali im – priznaje Klaić, zbog sopstvenog propusta – izostaje puna podrška matične kuće, pa scenografiju za emisiju pronalaze u podrumu, za ljubitelje stripa u Novom Sadu veoma bitne, knjižare „Bulevar books“. Bez obzira na to, podkast se i dalje vodi kao proizvod O radija.

Prošle godine, ovaj put na vreme, predstavljaju svoje čedo ljudima na RTV-u i „Stripovedač“ od jeseni 2021. dobija potrebnu tehničku podršku. Počinje da se snima u radijskom studiju u novom domu pokrajinskog servisa, sa novom scenografijom, ali njeni autori ostaju dosledni platformi na kojoj su već počeli da stiču verne „sabskrajbere“.

Novinari u „Bermudskom trouglu“

Početkom ove godine i drugi javni servis – Radio-televizija Srbije – uskače u veoma trendi voz zvani podkast. Dragana Pejović, novinarka NIN-a, počinje da, jednom nedeljno, pred kamere i mikrofon poziva kolege sa kojima nastoji da istraži (medijski, najpre) „Bermudski trougao“ u koji smo zapali.

Podkast pod tim nazivom, za razliku od „Stripovedača“, dostupan je i na sajtu RTS-a i na Jutjub kanalu „Oko magazina“. Ni njega, znači, nema u redovnoj programskoj shemi nacionalnog javnog servisa („Tad bi to bila klasična TV emisija, a ne podkast“, napominje Pejović.)

„Mogu samo da pretpostavim da je i RTS, po uzoru na druge evropske i svetske javne servise, prepoznao potrebu da u ponudu uvrsti i tu novu formu, ali ne mogu da govorim u ime RTS-a“, kaže Pejović za Cenzolovku i ističe da je javni servis prirodno mesto za ovakvu vrstu podkasta.

„Cilj ovog podkasta su razgovori o novinarstvu, aktuelnim problemima u medijima i problemima koje mediji proizvode, ali i zaboravljenim novinarskim pričama i standardima, koji bi za današnje vreme mogli da budu orijentir. U medijski podeljenoj Srbiji postoje mnoge niše istomišljenika, ali ne i mesto za takav razgovor, i prirodno je bilo da to bude javni servis. I sama verujem da nam dijalog o našoj profesiji nikad nije bio potrebniji, pa sam u ideju koju su osmislili Gorislav Papić, urednik ’Oka’, i Zoran Stanojević, urednik sajta RTS-a, zakoračila iz sopstvenog uverenja i zainteresovanosti za temu“, navodi autorka „Bermudskog trougla“.

Gledaju kad im odgovara

Možda je „veteran“ na Omladinskom radiju, ali Klaić je u poslednjih skoro osam godina, koliko je u toj redakciji, čini se, dovoljno ušao u um mlađih generacija da bi razumeo njihove navike i potrebe.

„Javni servisi svuda, ne samo kod nas, imaju problem da dopru do publike mlađe od 60 godina. Mlađu publiku, stasalu u digitalnoj eri, ne zanima linerani javni servis kao stariju publiku. Mladi su okrenuti strimingu, dakle mogućnosti da sadržaje koji im se dopadaju prate ’na zahtev’, onda kada im to odgovara. Premijerno izdanje ’Stripovedača’, koje ide nedeljom u 20 časova, nema u tom terminu previše gledalaca, ali u danima koji potom slede taj broj drastično raste“, navodi koautor podkasta o stripu.

Publika javnih servisa je i ona koja na Fejsbuku, Instagramu i drugde traži sadržaje koji je zanimaju, a kojoj je linearna televizija neatraktivna. Mnogi od njih čak i plaćaju TV pretplatu, i mi smo dužni da i o njihovim interesovanjima vodimo računa (Petar Klaić)

Uprkos dominantnom utisku u javnosti, čak i kod nas, ukazuje nam sagovornik, tržište stripa doživljava pravi procvat: okej, ne možda kao u drugim zemljama, ali, evo, jedna izdavačka kuća iz Novog Sada imaće više od sto izdanja ove godine, a sveukupno u Srbiji biće ih više stotina!

Format „Stripovedača“ i njegova matična platforma očito pronalaze put i do mladih – oni između 18 i 25 godina čine čak petinu gledalaca. Trećina dolazi iz kategorije od 25 do 35 godina, dok ostatak čine stariji od 35 godina, i to je podatak koji ni Klaić ne ume da objasni. Osim na Jutjubu, „Stripovedač“ do publike dolazi i preko specijalizovanih foruma, sajtova, te na društvenim mrežama gde se postuju njegovi pojedini segmenti.

„Klinci od deset, jedanaest godina počinju sa čitanjem veoma popularnih manga stripova, a onda vremenom – baš kao i generacije u ’zlatno vreme’ stripa tokom osamdesetih, nakon što smo izgustirali Komandanta Marka i Velikog Bleka pa smo prešli na ozbiljnije stripove – kako sazrevaju, otkrivaju nove sadržaje, koji su im, uzgred, danas prilično dostupni, a tako onda verovatno otkrivaju i naš podkast“, uveren je Klaić.

Ko još sedi pred „malim ekranom“?

Iako koncept njenog podkasta, naOKO, govori da se tu priča o temama koje bi, u najboljem slučaju, mogle da zainteresuju samo novinare, Dragana Pejović je uverena da je njena publika ipak šira.

„Da, novinare najviše zanima šta će biti pitanja i odgovori onih kolega čiji rad prate ili su pratili u prošlosti. Kolege najviše reaguju na sadržaj podkasta, ali publika je šira. Mediji su neretko sami sebi tema, uključuju se kao akteri u političke i druge javne ratove, a političari im često pripisuju odgovornost za mnoge društvene procese. Moć koja se medijima pripisuje često je preuveličana, ali onu dozu moći koja je realna građani dobro osećaju. Zato ih zanima kako redakcije funkcionišu iznutra i kako se novinari suočavaju sa sopstvenom odgovornošću ili sa poledicama svog rada po društvo. U ’Bermudskom trouglu’ gostuju i dobri poznavaoci određenih tema ili dopisnici iz dalekih zemalja, pa je i zato sadržaj zanimljiv i nenovinarskoj publici.“

Možda je za podkast na Jutjub kanalu koji je, na kraju krajeva, najtešnje povezan sa Omladinskim radiom posve logično da traži put pretežno do mlađe publike, no za naše javne servise je, u tome se slažu sagovornici Cenzolovke, važno i da dopru do publike kojoj je zajedničko to da je batalila ritualno sedenje pred „malim ekranom“ ili takve navike pak nikad nije ni stekla.

Autorka „Bermudskog trougla“ smatra da je za javne servise neophodno da unose inovacije u svoj koncept i da šire svoju publiku, pa i preko za njih nekonvencionalnih platformi, i isto takvih formata, kakav je i podkast.

„Smatram da je to neophodno – i kao građanka i kao novinarka – inače ne bih učestvovala u jednoj takvoj inovaciji. Pre nego od drugih medija, očekujem od javnih servisa da idu u korak s vremenom, ali istovremeno očekujem i dobro odmeren, kvalitetniji i odgovorniji sadržaj od ostalih u ponudi, pa se trudim i da ’Bermudski trougao’ ravnam po tome“, navodi Dragana Pejović.

Klaić napominje da javni servisi imaju odavno svoje sajtove, Jutjub kanale i naloge na društvenim mrežama, ali da bi morali da budu svesni da njihovu publiku potencijalno mogu da čine i oni koji ne sede u određeno vreme pred televizorom, slušaju radio ili čitaju vesti na sajtu.

„Publika javnih servisa je i ona koja na Fejsbuku, Instagramu i drugde traži sadržaje koji je zanimaju, a kojoj je linearna televizija neatraktivna“, ukazuje koautor podkasta „Stripovedač“. „Mnogi od njih čak i plaćaju TV pretplatu, i mi smo, na neki način, dužni da i o njima i njihovim interesovanjima vodimo računa. Sve danas može da se radi na drugačiji način i javni servisi moraju da traže publiku i na drugim platformama, a ne samo na onoj na kojoj su izrasli i koja ih je svojevremeno definisala.“