Novinar iz slavne loze

U „Politiku” je došao 1. aprila 1962, sedam godina posle smrti svog oca Vladislava Sl. Ribnikara, koji je u istoriju ušao i kao aktivan akter antifašističke borbe. Darku Ribnikaru slavno prezime nije bilo ni teret ni preporuka: morao je, kao i mnogi drugi pre i posle njega, da zanat uči prvo na Beogradskoj hronici, dakle da prikuplja prestoničke vesti.

Sledeći stepenik mu je, takođe po tradiciji redakcije, unutrašnja rubrika, koja je u to vreme pokrivala široko polje: od politike, preko ekonomije do onoga što se danas naziva „društvo”. Bio je potom urednik u dnevnoj redakciji – Desku, mestu gde se oblikuje izdanje koje će nositi sutrašnji datum.

Taj put se, naravno, završio u elitnoj rubrici „Politike”, Spoljnopolitičkoj, koja je više nego druge tokom prve četiri posleratne decenije doprinosila da „Politika” postane sinonim za „novine” i da bude najsadržajniji od svih listova u zemljama koje su mahale zastavom socijalizma, pretvarajući se da idu u komunizam.

Društvu veterana kao što su Miroslav Radojčić, Aleksandar Nenadović, Đuka Julijus, Risto Bajalski, Jurij Gustinčič, Božidar Dikić, Dušan Pešić, Dragoslav Rančić, Dušan Simić… pridružuje se najpre kao dopisnik iz Kaira. Nekoliko godina se dokazuje i kao glavni urednik najdugovečnijeg nedeljnika u istoriji jugoslovenskog/srpskog novinarstva – „Politikinog Zabavnika”, da bi potom bio dopisnik iz Pariza.

U drugoj polovini traumatičnih devedesetih, Darko Ribnikar je „naš stalni dopisnik” iz središta svetske politike: iz Njujorka, gde se u staklenoj palati Ujedinjenih nacija overava rasparčavanje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Darko tih godina radi na principu „ni dana bez retka”, to jest detaljnog izveštaja objavljivanog najčešće na prvoj strani.

Iz Njujorka se u zgradu čija je tadašnja adresa bila Makedonska 29 (danas je Trg „Politika” 1) vraća u momentu kada se čini da Srbija uspeva da, posle pada Slobodana Miloševića, sebi otvori perspektivu ulaska u evropsku i svetsku porodicu naroda. Postaje generalni direktor kuće „Politika” i istovremeno glavni urednik njenog matičnog izdanja.

Na tom mestu je i akter verovatno najkontroverznijeg eksperimenta u istoriji lista:  udruživanja sa nemačkim novinskim koncernom VAC, tada u ekspanziji u celoj Jugoistočnoj Evropi. Od tog partnerstva očekivali smo da će nam Nemci pomoći da naše poslovanje postane modernije i uspešnije, a uređivanje novina slobodnije. Posle nekoliko godina se međutim pokazalo da, kao regionalni izdavač, VAC nije uspeo da shvati nacionalni značaj „Politike”,  a da je „Politika” sa druge strane tražila više nego što je VAC mogao da joj pruži.

Kao menadžer, Darko Ribnikar nije bio od onih koji lupaju šakom o sto i čija je reč poslednja. Odluke je donosio posle strpljivog slušanja svih ponuđenih mu argumenata.

Poslednje godine života Darko Ribnikar je proveo nastojeći, da kao potomak svojih slavnih predaka, izgladi nesporazum sa menadžmentom koji je došao posle njega: smatrao je da im je načinjena nepravda redizajnom naslovne strane i čuvenih slova u „glavi” lista.  To sporenje svakako ne umanjuje trag koji je ostavio u istoriji redakcije lista koji u ponedeljak obeležava 117. godišnjicu svog postojanja.                                                                                        

***

Poslednji ispraćaj Darka Ribnikara​

Davorin Darko Ribnikar, novinar, bivši urednik i direktor „Politike”,  potomak čuvene porodice Ribnikar koja je osnovala  najstariji dnevni list na Balkanu, danas je na  Novom groblju u Beogradu ispraćen na večni počinak, u  prisustvu članova porodice i prijatelja.

Ribnikar je rođen 1939. godine, po struci je bio diplomirani pravnik, a u svom dugogodišnjem novinarskom stažu bio je i dopisnik „Politike” iz Kaira, Pariza i Njujorka.