Novinarka iz Moskve za N1: Ljudi se tuku za šećer, nestaje lekova, mladi beže…

Nakon kriminalizacije kritika vojne invazije na Ukrajinu koja može doneti i do 15 godina zatvora sve su ređi i malobrojniji protesti. Većina medija samo širi državnu propagandu i Rusi nemaju realne informacije a oni koji ih žele dobiti do njih teško dolaze zbog mnogih zabrana, a mnogi nezavisni mediji jednostavno su ugašeni, podseća ruska novinarka.

N1 Zagreb: Možete li nam objasniti šta bi vam se, prema postojećim zakonima, moglo dogoditi ako vas uhvate kako razgovarate s inostranim medijima o ratu u Ukrajini?

„Prema zakonu donesenom početkom marta, bez ikakve javne rasprave, novinari koji šire takozvane lažne vesti o ruskoj vojsci mogu biti osuđeni i na 15 godina zatvora. A lažnim se informacijama smatra sve ono što odstupa od saopštenja za medije ruskog ministarstva obrane. Dakle, ako specijalnu vojnu operaciju nazovete ratom ili invazijom, znači da širite lažne vesti i možete biti kažnjeni zbog tog“.

N1 Zagreb: Možete li mi reći je li već bilo nekih primera primene ovog zakona i znate li za neke od naših kolega koji su se suočili s krivičnom prijavom zbog ovoga?

„Znam barem dvoje, jedan je bloger, a drugi novinar. Protiv njih je pokrenut krivični postupak, ali srećom po njih, nalaze se izvan Rusije. Isto tako, usvojen je još jedan amandman zakona prema kojem možete biti kažnjeni i ako diskreditujete rusku vojsku. To se ne odnosi samo na novinare nego i obične građane koji, na primer, nešto objavljuju na društvenim mrežama ili protestuju na ulicama. Ljudi koji protestuju na ulicama s transparentima protiv rata i porukama u kojima se traži mir u svetu, s bilo kakvim pacifističkim porukama, takođe mogu biti optuženi za diskreditovanje ruske vojske i preti im novčana kazna u iznosu od verovatno 400 dolara“.

N1 Zagreb: A šta danas čitate u ruskim novinama, šta gledate na televiziji? Možete li nam opisati kako izgledaju vesti?

„Ne gledam televiziju jer samo širi državnu propagandu, što već traje dugi niz godina. Vlasti upravljaju svim TV kanalima i sponzorišu ih. Nažalost, većina Rusa informacije dobija preko televizije, zato im je na neki način i ispran mozak onim što im vlasti govore. Svi nezavisni mediji su na internetu, a tu su i neke radijske stanice… Pre početka specijalne vojne operacije bilo je dostupno mnoštvo nezavisnih medija, ali nakon uvođenja ovog strašnog zakona o lažnim vestima mnogi su se mediji sasvim ugasili. Neki su ipak nastavili da rade, iako nisu zvanično dostupni, možete im pristupiti samo preko VPN-a. Ti novinari ne žive u Rusiji, jer rizikuju svoj život i slobodu, pa su svi napustili zemlju i nastavljaju svoj rad u inostranstvu. Ali, to je izazov za ove medijske organizacije, na primer “Meduzu” jer, svakako, neće moći dugo da opstanu budući da oglašivači ne žele sarađivati s njima zato što su zvanično zabranjene“.

N1: U principu volontiraju?

„Mislim da imaju neki prihod, ali ne znam koliko će to potrajati. A neki pak mediji, na primer “Novaja Gazeta”, jedne od najpopularnijih opozicionih novina u Rusiji, pronašli su način da nastave da pišu o specijalnoj vojnoj operaciji. Na primer, umesto riječi “rat” svaki put stave zvezdicu i ljudi znaju na šta misle, da se zapravo radi o cenzuri. A mnogi su nezavisni mediji odlučili da uopšte ne izveštavaju o događajima u Ukrajini. Izveštavaju samo o sankcijama i privrednoj strani onoga što se zbiva. Preopasno im je da prenose informacije koje dolaze s ukrajinske strane zato što se u Rusiji mogu smatrati lažnima“.

N1: A što s vama lično? Recite nam samo ono što možete… Imate li i dalje gde da radite i jeste li razmišljali o odlasku iz Rusije?

„Imala sam dva projekta koji su sada obustavljeni. Jedan se odnosio na izveštavanje o zbivanjima u Ukrajini pa je moj rad na tome zaustavljen do daljega iz bezbednosnih razloga. Drugi je projekat bio povezan s putovanjima u inostranstvo, a sad kad je rublja znatno devalvirala, gotovo je nemoguće priuštiti da otputujete u inostranstvo. Stoga nije imalo smisla nastaviti s tim projektom pa je obustavljen. Čoveku je vrlo teško da donese odluku da emigrira i stvori novi život izvan Rusije. Isto tako, to bi značilo da ovde morate da ostavite porodicu, u ovim teškim vremenima. Stoga trenutno ne razmišljam o odlasku“.

„Hapse i kad imate prazan transparent“

N1: Održavaju li se na ulicama i dalje protesti i u kakvim uslovima?

„Protesti se održavaju svakog dana, ali radi se samo o nekolicini osoba koje izlaze na ulice, nije reč o masovnim protestima. Masovni protesti poslednji su put održani pre dve nedelje, u njima su učestvovale hiljade ljudi. Nakon 24. februara, kada je započela njihova vojna operacija, privedeno je oko 15.000 ljudi. U principu, kad ljudi učestvuju u protestu, to ne izgleda kao uobičajeni protest – ne smete ništa uzvikivati, ne smete imati transparente jer će vas privesti čim raširite transparent. Svi se protesti smatraju neodobrenim, a vlasti to opravdavaju epidemiološkim merama zbog koronavirusa. Ali, svi znaju da se samo radi o cenzuri. Ljude privode svaki put kad na ulici izražavaju svoje mišljenje, a ne privedu samo one koji imaju sreće da pobegnu policiji“.

N1: Imate li lično iskustvo, jeste li izlazili na ulice tokom tih protesta?

„Da, učestvovala sam u nekoliko i nisu me uhvatili. Ali, videla sam mnoge koji su uhapšeni samo zato što su stajali na jednom mestu ili zato što su samo hodali, marširali, a da nisu ništa uzvikivali, niti su radili išta neprimereno. Katkad ne možete ni marširati, jer će vas policija privesti čim izađete iz stanice podzemne železnice pa se i ne možete pridružiti nekoj grupi ljudi.  Odmah vas privedu na ulazu u stanicu podzemne železnice. Čine sve kako bi sprečili ljude da se čak i okupljaju. A ima i apsurdnih hapšenja. Na primer, jedna je devojka izišla na ulicu s praznim transparentom na kojem ništa nije pisalo i pritvorena je na nekoliko dana. Mislim da je nedelju dana bila u pritvoru. A jedan drugi čovek je uhapšen zbog transparenta sa zvezdicama. Dakle, na njemu nije bilo nikakvih reči, samo je simbolizovao cenzuru, međutim i taj je čovek priveden“.

N1: Imate li kakvih objektivnih izveštaja o onom što se događa s ljudima kada ih pritvore? Kako ih policija tretira? Ima li kakvih vesti o tome?

„Svojim očima sam videla da policija samo privodi ljude, ne tuče ih, pa nisam videla nikakvo kršenje zakona pred očima. Ali na internetu postoje mnogi snimci na kojima se vidi kako ljude brutalno premlaćuju bez ikakvog razloga. Većinu od tih hiljada privedenih ljudi, istog dana puštaju na slobodu. Odvode ih u policijsku stanicu, gde provedu nekoliko sati, katkad im nije dopušteno da imaju advokata. U policijskoj stanici dolazi do nekih kršenja zakona, ne daju im hranu i slično… Međutim, na kraju ih puštaju i traže da dođu na sudsko ročište i dobijaju novčanu kaznu u iznosu do 200 dolara, što je u Rusiji veliki novac. U nekim je regijama to iznos mesečne plaće. Dakle, znatna svota. Neke, s druge strane, u pritvoru zadržavaju do 15 dana. Ti su slučajevi retki, a još se ređe pokreće krivični postupak. U tom vam slučaju preti do pet godina zatvora. Mislim da se protiv 30 – 50 ljudi vodi krivični postupak i da čekaju izricanje kazne. Dalje, u policijskim stanicama se ne osećate sigurno, tu vlada dosta bezakonja. Policijski službenici misle da imaju veća prava nego što imaju i da vi nemate nikakva prava. U jednoj policijskoj postaji imali smo jedan slučaj 6. marta nakon velikog protesta u Moskvi – devojke koje su privedene i odvedene u stanicu tajno su snimale što se tamo događalo, naprosto je bolno sve to slušati. Seksualno su ih ponižavali, pretili su da će ih silovati, polivali su ih vodom, tukli, bacali su im mobilne telefone u zid… Dakle, izlagali su ih fizičkom i psihičkom mučenju“.

N1: Teško je govoriti o uopštenom osećaju, zemlja je ogromna, ali prema onomu što vidite i čujete i prema vašem iskustvu, boje li se ljudi u Rusiji budućnosti?

„Zavisi s kim razgovarate. Liberalno nastrojeni ljudi svakako se boje. Mnogi su otišli, jer se ovde ne osećaju sigurno, uključujući i u finansijskom smislu. Ne znaju hoće li biti izloženi represiji samo zato što izražavaju svoje mišljenje i neslaganje s vlastima, ne znaju šta će biti s njihovom ušteđevinom u bankama… Naprosto se boje da će se ova zemlja pretvoriti u diktaturu. Ljudi se boje i da će biti uvedeno nekakvo vanredno stanje, da će muškarce terati da idu da se bore. Upravo su zato mnogi muškarci otišli, posebno mladi, jer, svakako, ne žele da ih neko  prisiljava da idu u rat, ne podržavaju ovaj režim. Mnogi su otišli naprosto kako bi pričekali kraj rata i videli šta će se dalje događati“.

Nestašice i strah od gubitka posla

N1: A što je s posledicama sankcija? Osećate li ih već?

„Svakako! Najveći je efekat na cene. Svi su artikli poskupeli u odnosu na cene u februaru. Neke su cene porasle za 100 posto, jer je rublja devalvirala. Dalje, brojne su strane fabrike otišle iz Rusije, u prodavnicama je manje izbora, a cene su skočile. Ljudi se tuku za šećer, jer vlada nestašica šećera. Nestašica je osnovnih lekova. Isto tako, vlada nestašica ženskih higijenskih potrepština poput tampona i uložaka, trenutno ih nema u supermarketima. Razlog tome su poremećaji u logistici i to što strane kompanije napuštaju Rusiju. Ljudi se boje i nezaposlenosti jer nakon što su strane kompanije otišle, hiljadama ljudi preti gubitak radnog mesta. Kompanije poput Mekdonaldsa i drugih nastavljaju da plaćaju svoje zaposlene, dobijaju bar 70 posto plate. Ali stručnjaci misle da to neće potrajati zauvek i da će nakon nekog vremena prestati da isplaćuju plate i svi ti ljudi će ostati bez posla“.

N1 Zagreb: Prema nekim anketama velika većina Rusa i dalje podržava Putina i specijalnu vojnu operaciju. Šta mislite, zašto je to tako i da li  je moguće sasvim zatrti liberalnu Rusiju?

„Istina, državne agencije za ispitivanje javnog mnenja kažu da 70 posto Rusa podržava specijalnu vojnu operaciju. Znate, i nezavisne agencije govore isto. Mislim da je razlog sledeći… Živim u svojevrsnom balonu ljudi koji ne podržavaju ono što se događa i mislim da mnogi ovo ne podržavaju, ali odete li u neke regije i razgovarate li s nasumičnim ljudima, recimo blagajnicom u supermarketu, saznaćete da ti ljudi zapravo podržavaju Putina i misle da se ovo događa za dobrobit Rusije. To katkad zvuči suludo, ali pretpostavljam da je razlog to što većina Rusa gleda televiziju i naprosto veruje svemu što tamo govore. Isto tako, mnogi stručnjaci kažu da sada baš i nije reprezentativno pitati ljude jesu li za ili protiv ove operacije, jer oni koji su protiv možda o tome ne žele da govore ili se možda samo plaše da izraze svoj stav. Mislim, barem se nadam, da liberalna Rusija neće sasvim nestati. Uz internet i mnoge druge nove izvore informacija danas je mnogo teže izolovati Rusiju nego što je to bilo, na primer, u vreme SSSR-a. Mislim da će ljudi i dalje nalaziti način da dođu do informacija iz verodostojnih izvora“.

N1 Zagreb: Govoriti za strane medije trenutno je veoma riskantno. Hvala vam što ste pristali na razgovor i na vašoj velikoj hrabrosti.