Novinarski bunt više ne postoji

Pre dve godine sam, uz međunarodni dan slobode štampe napisao – nije sloboda samo kad nisi zatvoru. Evo, pišem i danas isto, još jasnije i glasnije – NIJE SLOBODA SAMO KAD NISI U ZATVORU!

Da je, kojim slučajem, danas živ, Duško Radović bi ćutke pokupio svojih par papira i olovku i onim neponovljivim baršunastim cinizmom, verovatno ponovo poručio: Lakše nam je da primetimo ono čega nema, nego ono čega ima!

I zbilja – primećujete li ovo izobilje slobode u medijima? Nema šta papir ne trpi, a najčešće sve osim činjenica i – istine.

Prešutkivanje istine

Istina je postala suvišna i nepotrebna kategorija, a faktografija se izgubila u vulgarnom i tabloidnom bulažnjenju o svemu i svačemu.

Istinu u medijima nije danas nužno i uvek zamenila laž, ali je od laži ponekad gore prećutkivanje ili provlačenje istine između krivih ogledala društvene i političke stvarnosti. Prenebregava se da je malo koja istina ćutanja vredna.

Poimanje slobode među ovovremenskim poslenicima javne medijske reči pretvorilo se u zatiranje profesionalne etike i sahranjivanaje morala koji je, kao socijalna kategorija, doprineo vekovnoj civilizacijskoj evoluciji ljudske vrste. Ponekad, listajući novine možete zaključiti da je ta evolucija danas krenula u suprotnom smeru.

Na svakoj drugoj naslovnoj stranici današnje štampe skoro svakodnevno ima najmanje jedno krivično delo zbog kojeg bi javni tužilac, reagujući po službenoj dužnosti, morao da radi prekovremeno. O lažima, klevetama, uvredama i prizemnostima svake vrste ne vredi ni govoriti.

Duško Radović je, sa 23. sprata Beograđanke i jednog od najvišeg nivoa tadašnjeg i potonjeg beogradskog slobodnog novinarstva, oličenog u nekadašnjem Studiju B, svojim žaokama podsticao slušaoce da misle. Njegove pojedine minijature u petominutnoj emisiji „Beograde, dobro jutro“ diskretno su mamile ljude i na zdravorazumski bunt protiv svega lošeg u okruženju.

Bunt omladinske štampe

Taj bunt, koji je nekad vrcao i sa stranica takozvane omladinske štampe, danas je poprimio drugu dimenziju – preselio se na društvene mreže. Međutim, i internet, kao i papir, trpi sve, ali često stvara iluziju slobode i neograničene dostupnosti informacija.

Pitao sam ovih dana svog dugogodišnjeg prijatelja kako on, čitajući sve što je čitanja vredno, vidi medijsku sliku Srbije. Odgovorio mi je u tri rečenice: „Indeksi vrednosti na berzi informacija, medija i relevantnih akademskih i strukovnih udruženja, već tri dekade padaju brže nego ona jabuka na glavu Isaka Njutna. Devalvacija javne reči ujedinjuje i autore i publiku a, zajedno sa padom ostalih društvenih vrednosti, i medije. A mediji kao prenosioci, u poslednje vreme i dvosmerni posrednici, postali su ogledalo, a ne jedan od stubova kreacije opšteg nivoa svesti”.

Nema sumnje, mnogi novinari i urednici dobrovoljno i svesno su postali krojači carevog novog odela, takvi da se ne usuđuju čak ni jedan končić povući jer bi se ubrzo rasparalo i raspalo po šavovima. Srećom, nijedno odelo ne traje večno i svaki car kad tad (p)ostane – go.

U međuvremenu, prećutkivanjem i ignorisanjem uzroka žrtvovane slobode medija samo dajemo za pravo posledicama.