Novinarstvo? To je odvratna profesija, jer se nikada ne raduješ

U hladno februarsko veče 1958. godine Skadarlija je odjekivala od marša toreadora, uz koje su fudbaleri Crvene zvezde i Mančester junajteda, posle utakmice u Kupu evropskih prvaka, slavili. (Da, da, protivnički timovi su išli zajedno na večeru.) Mladi engleski fudbaleri, „Bejzbijeve bebe“, bili su očarani beogradskim dočekom, a negde pred svitanje sekretar engleskog šampiona je ponudio, tada več bivšem „Politikinom“ dopisniku iz Londona, da bude njihov gost i da krene sa njima u London. Bila je to odlična prilika da Miroslav Radojčić za novu garsonjeru, u kojoj je imao kauč i dve fotelje, kupi i tepih. To mu je bio motiv da trkne, da se na brzinu spremi za jutarnji let. Kada je stigao na aerodrom, shvatio je da mu je pasoš ostao u drugom sakou. Dok je ponovo „otrčao“ do kuće, avion je već odleteo. Tešio se da će bar moći da se naspava posle burne noći. Negde oko podneva probudio ga je urednik tražeći da odmah dođe u redakciju i napiše „in memoriam“ fudbalerima Mančestera čiji se avion srušio kod Minhena.

„Eto, tako ja već 40 godina živim na veresiju”, rekao mi je jedan od najvećih jugoslovenskih novinara Miroslav Radojčić, nekoliko godina pred smrt. Ovog avgusta se navršava 101. godina od kada je rođen u Sarajevu, a napustio nas je u januaru 2000. godine u Beogradu. Više od šest meseci su trajala ubeđivanja da napravimo intervju za tadašnji „M magazin“. Obično bi u kratkim telefonskim razgovorima rekao da ga ne zanima da bilo šta priča i priseća se, a ja bih mu odgovorio da ga potpimo razumem, ali da ću ga svakako opet zvati. I tako je u jednom momentu „poklekao“. Imao je 77 godina, sačekao bih ga ispred stana preko puta Crkve Svetog Marka, a onda bismo lagano hodali Bulevarom do kafane „Grgeč“. Seli bismo za sto, on bi odmah naručio pivo i rakiju, takozvani „beton“, i razgovarali smo. Viđali smo se s vremena na vreme, i uvek je bio isti scenario, od kuće do „Grgeča“, „beton“ i povratak nazad.

Prilikom tog prvog susreta, odmah je objasnio zašto je nevoljno pristao da priča: „Novinarstvo mi je upropastilo život i jedino što želim je da umrem.“

„Onda ste verovatno, kao čovek od reči već osmislili sopstveni nekrolog“, pitao sam ga sa polusmeškom.

„Nisam previše razmišljao o tome, ali bih voleo da bude kratak. Možda: ‘Bio je razbacan, na svoju ruku i otkačen.’ Obožavao sam Hemingveja samo zato što je pisao kratkim rečenicama. Bio je jedan od retkih koji je unapred znao svoj nekrolog.“

Miroslav Radojčić je pripadao posleratnoj generaciji novinara „Politike“.

Vrlo brzo je prešao put od beogradske rubrike do izveštavanja iz Britanskog parlamenta. Sa 29 godina bio je naš prvi dopisnik iz Londona, ali i najmlađi strani izveštač sa Ostrva. Imao je partijsku knjižicu Saveza komunista, ali nikada nije bio od onih „partijskih kadrova“. Nikada nije bio urednik. Desetak godina je živeo u Njujorku, a često je bio u ulozi „našeg specijalnog dopisnika“ sa raznih svetskih destinacija i žarišta. Njegovi tekstovi su u to vreme nosili pečat originalnih. Rečenica: „U novinarstvu je sve lako osim pisanja“, prenosi se sa kolena na koleno i svedoči o „mukama belog papira“, onoga što se danas zove – prazan ekran.

„Nikada nisam želeo da budem novinar. Mrzeo sam da pišem, ali su mi se u životu sve stvari dešavale slučajno. Nisam imao snage da napustim novinarstvo, a kada sam otkrio da to nije za mene, već sam bio slavan. To je odvratna profesija jer se nikada ne raduješ. Uvek razmišljaš šta ćeš da pišeš sledeće. Ne uživa se u onom što je objavljeno, nema se vremena za to. Čitavog života sam se budio u muklo doba noći i ustajao čim bi mi pala na pamet neka ideja ili naslov. Ko ne zna za te nesanice, za ta nagla buđenja, taj verovatno nikada neće saznati šta je novinarstvo.

„Umesto da se radujem što letim u Afriku, razmišljam kako ću odande da se javim. Život dopisnika je posebno mučan jer te svako jutro čeka prazan list hartije. A mi smo bili siromašna i iskompleksirana nacija, pa sam uvek morao da zaslužim to ‘što su me negde poslali’. Put u Afriku pamtim po tome što sam sreo jednu razvodnicu u Ujedinjenim nacijama, sa kojom sam proveo noć. Mala je to uspomena za jednu Afriku.“

Radojčić je imao običaj da se, čim negde bude imenovan za dopisnika, posvađa sa jugoslovenskim ambasadorom, čisto da se odmah zna da neće slušati nikakve instrukcije niti drugovati sa njima. Njegov dopisnički stan u Londonu bio je prekriven novinama, a u frižideru je uvek držao samo teglu senfa. Jedna od jugoslovenskih lepotica, tadašnja misica koja ga je u to vreme posećivala, prepričavala je prijateljicama: „U Mirovom stanu ništa nisam videla osim novina, novina i novina.“

„I tamo je kao i ovde svakih desetak dana, dolazila neka žena da mi posprema stan. Mogla je da radi šta hoće, samo da mi ne pomera novine koje su bile razbacane na sve strane. U tom neredu sam se odlično snalazio i činilo mi se kada bi to neko sredio da bih totalno propao.“

U London je otišao kao „fina neznalica“, toliko fina da u početku nije znao engleski jezik, pa je pisao uglavnom o onom što vidi. Najviše se uplašio kada je bez dokumenata i propusnica, u leto 1953. godine, išao u Istočni Berlin da izveštava o tamošnjim nemirima. Fizički je bio iznuren kada je jednom kargo avionom leteo iznad reke Iravadi u Burmi i pisao izveštaj, dok se sve oko njega treslo.

Kroz svoju novinarsku beležnicu i pisaću mašinu provukao je sve tadašnje svetske face, od državnika i moćnika, preko holivudskih zvezda, do sportista. Jednom je na putovanju za Indiju, pratio i Tita. Najintrigantnija žena koju je sreo je glumica Širli Meklejn, a za Merilin Monro kaže da ni izbliza nije bila tako glupa kao što su se trudi da je predstave. Izvesno vreme živeo je i na Bulevaru sumraka, kod naše proslavljene košarkašice Ljubice Otašević, za koju je tvrdio da je bila lepša i od Sofije Loren.

„Ljubice se sećam još kao klinac. Kada bi ona prošla ulicom, nama bi zastao dah. Pomogao sam joj da dođe u London, a ona me je kasnije dočekala u Los Anđelesu. Tamo sam upoznao Kerija Granta, njenog prijatelja, sa kojim sam desetak puta doručkovao. On joj je sredio da bude dublerka Sofije Loren u nekim filmovima. Bio je toliko obrazovan da me je ponekad bilo sramota da razgovaram sa njim. U njenom stanu sam upoznao i Mariona Branda, koji mi je bio krajnje antipatičan jer je pokazivao sve simptome nadobudne holivudske zvezde.“

Najupečatljiviji utisak mu je bio kada je sreo Luja Armstronga, koji ga je u hotelskoj sobi dočekao potpuno go, dok mu je neka žena masirala vrat.

„Kada sam ga video golog, malo sam zastao, na šta je on rekao: ‘Samo ti uđi, nema nikakvih problema.’ Zaista je bio prva svetska truba. Sećam se da smo jeli neku kajganu.“

Njegovi izveštaji o ubistvu Džona Kenedija u Jugoslaviji su bili prvo jutarnje štivo. To mu je i najuzbudljiviji novinarski doživljaj iako za ta četiri najdramatičnija dana američke posleratne istorije nije izašao iz svog stana u Drugoj aveniji u Njujorku. Pamti da je stalno buljio u televizor, držeći u jednoj ruci telefon. Kada je predao poslednji izveštaj, zaspao je verovatno najdubljim snom u životu. Na tepihu, pored telefona.

„Nije to neki novinarski podvig, takav događaj jedino konj ne bi umeo da opiše“, kaže mi između dva gutljaja, piva i rakije.

Radojičić je smatrao da je televizija mnogo gori pronalazak od atomske bombe i uvredio bi se kada bi mu neko na ulici rekao da ga zna sa televizije. Uprkos njegovom poslovičnom odnosu prema sopstvenoj slavi, malo je novinara prema kojima je sud čitalaca bio tako usaglašen – „Miro nacionale’. Verovatno je jedini koji je sa Ivom Andrićem uspeo da provede pet dana. Bilo je to u vreme borbi za oslobođenje Beograda, bežeći od pucnjave, sklonio se u jednu zgradu u blizini Zelenog venca, gde je na trećem spratu naleteo na čoveka sa šeširom i naočarima, kako ogrnut kaputom čita neku knjigu Prospera Merimea. Pet dana i pet noći proveh su razgovarajući. Andrić mu je pričao kako piše sporo i teško i kako nekad vrlo dugo „preko koljena“ lomi jednu rečenicu. Tada Miro nije ni pomišljao da se bavi novinarstvom, ali je kasnije, na nagovor urednika, opisao taj nezaboravni doživljaj.

„Dugo mi je trebalo da se odlučim da taj susret stavim na papir. Bilo me je, nekako, sramota da pišem o takvom velikanu, plašio sam se da ne izneverim velikog pisca.“

To se nije desilo

Neverovatne su njegove novinarske pustolovine. A bilo je na tom ozbiljno trnovitom putu, iako sada sve zvuči kao neka bajka, i neodsanjanih snova. Nije mogao da prežali što se nije ostvarila urednička zamisao da se druži mesec dana sa Hemingvejem, koji je trebalo da dođe u Jugoslaviju, po neke honorare.

„Taj gonič sreće bio je sprečen da doputuje, a ubrzo posle toga se i ubio. Nismo se sreli, a baš sam se nadao“, kaže Miro.

Kao vrhunski šahista imao je i dogovorenu partiju sa Če Gevarom, ali Miro tog dana nije bio u Njujorku, a Če je već sledećeg otišao u Boliviju odakle se više nikada nije vratio. Mnogo vremena i živaca je potrošio tražeći intervju od Keneta Kaunde, tadašnjeg zambijskog predsednika.

„Novinar jureći jednu stvar propusti stotine drugih. Nikada nisam uspeo da dobijem taj intervju od Kaunde, ali sam tada naleteo na dvesta Lozničana, koji su pravili branu ispred reke Zambezi i sa njima sam usred Zambije, jeo pasulj. Svačiji život je mala literatura. “

Kao dopisnik u to vreme ozbiljnog nacionalnog lista imao je status retke zverke. Raslo je zanimanje i za njegov život van novinskih stubaca, bio je interesantan i onima koji nisu čitali novine. Znalo se da je miljenik žena, kavaljer, iskusan u ispijanju alkohola, njegovi prenosi sa teniskog turnira u Vimbldonu bili su nezaboravni. A verovalo se da leptir-mašnu nosi i na pidžami.

„Oduvek sam bio sportski tip i nikada nisam naučio da vezujem kravatu. Qnda su me savetovali da uzmem leptir-mašnu na kopčanje jer na tim konferencijama u londonskom Forin ofisu nisam mogao da dolazim baš razdrljen. Tako sam uvek u džepu od košulje nosio leptir-mašnu i olovku. A ovde sam upamćen kao promoter te mašne.“

Posle nekoliko tih „beton“ susreta u „Grgeču“ kao da je Miro opet malo ušao u ulogu intervjuera: „A gde stanuješ?“

„Tu blizu, u Nevesinjskoj ulici.“ „Pazi, ne zavidim ti ni na tome što si mlad, naročito ne na tome što moraš da pišeš, ali na toj Nevesinjskoj zavidim. Lepo joj je ime, Nevesinje, mala je ulica, na početku su cvećare a na kraju kafana ‘Trandafilović’. Dobro je što si osvojio tu poziciju…“

„Imaš nekog pesnika, koga voliš?“, bilo je sledeće pitanje novinara Radojčića.

„Uh, mnogo, Branu Petrovića posebno, Vaska Popu, Milana Rakića…“, izgovarao sam kao na ispitu.

„Danas ćemo Rakića“, reče Miro i poče u „Grgeču“ da recituje: „Naša je ljubav bila kratkog veka, trenutak jedan – tek godinu dana, i rastavi nas naglo sudba preka, bez uzdisaja, bez suza, bez rana. U svađi nam je prošlo pola dana, u pomirenju mučnom, pola noći. I bežao sam iz našega stana tražeći mira u poljskoj samoći…“

Rakićeva „Obična pesma“. Onda smo pričali o alkoholu. „Vidiš, meni je trebalo 77 godina da utvrdim da je i voda piće, i to vrlo pristojno. Pre nego što sam otišao u London, nisam pio, a onda ne znajući šta ću sa rukama, počeo sam, čašicu po čašicu, i tako se čovek navikne.“

Da je novinarstvo rizična profesija ilustruje činjenicom da je usred Njujorka pao na ulici, ne znajući da mu je perforirao čir.

„Odmah su me prebacili u najbližu sirotinjsku bolnicu, gde nas je bilo pedeset u sobi. Sigurno bih umro da tog dana među tim bolničkim krevetima predavanje nije držao izvesni doktor Antoni Kašić, naš čovek koji je pre pedeset godina otišao iz Dubrovnika. U početku sam se opirao ideji da me prebaci u svoju bolnicu jer nisam imao da platim. Rekao mi je: ‘Ako umreš – platio si, ako preživiš – naći se neko.’ Posle su mi objasnili da me je spaslo to što ne pušim. A meni je, opet, bilo žao što nikada nisam pušio. Cigarete mi nekako idu uz novinara.“

Tada su mu zabranili da pije godinu dana.

„Ne sećam se kako je prošlo jedanaest meseci. Onda sam 29 dana pre isteka tog roka kupio flašu vina. I svakog dana sam je gledao i odbrojavao, kao u vojsci. Popio sam je naiskap.“

Zanimalo me je kako živi posle svega, kakve su mu navike ostale.

„Ne pada mi teško što živim sam, konačno sam sa jednom umnom osobom“, rekao je i odmah se nasmejao. „Ukoliko nisam u kafani ili sa svojim prijateljima, stenografima iz ‘Politike’, onda čitam. Trenutno su na repertoaru ‘Braća Karamazovi’ na engleskom. Te strasti se nikada neću odreći. A hranim se obično iz konzerve.“

Osetio sam da sa Mirom mogu o svemu, pa i o ljubavnom životu.

„Moja sreća je bila što nisam bio zaljubljive prirode, pa sam mogao da menjam žene. Da sam znao da i one u tome uživaju, naplaćivao bih svoje usluge“, opet se nasmejao. „Švaleraciju nisam ozbiljno shvatao jer sam svako veče išao u krevet sa istom mukom, misleći šta ću ujutru da napišem. A ima i drugačijih ljudi, recimo moj sin ne liči na mene, više je na svoju majku – zaljubi se pa promaši život za čitavu deceniju.”

Jedini brak koji je Miro imao trajao je sedam godina, i to sa jednom od najlepših Beograđanki, balerinom Brankom Milanović. Tvrdio je da ta ljubav nije bila posledica „samrtnog proleća“, već više slučajnosti. Pričao mi je o tome kako je on tu više bio saputnik, a često i sapatnik.

„Moj prijatelj, teniser Ika Panajotović, imao je saobraćajniu nesreću. Živeo je preko puta ‘Politike’ i oporavljao se. Jedino što je moglo da ga oraspoloži bilo je da dođe Beba Lončar. I tada sam sreo Bebu u njegovom stanu. U međuvremenu je došla i jedna prelepa devojka koja je rekla da se zove Branka i da je Ikina devojka. Rekao sam da je Ika zauzet. Bila je uznemirena, pitala me je da li je Ika voli. Rekao sam joj da ne znam odgovor na to pitanje. Tako smo se upoznali, dok je Ika bio sa Bebom Lončar. U to vreme sam živeo u Americi, a sledeće godine smo se Branka i ja venčali iako je ona bila sedam godina u vezi sa Ikom. Tada sam imao 39 godina i da se tada nije desilo, verovatno ne bi nikada. Moja žena je imala dijagnozu – patološka ljubomora. Nisam znao da postoji ta bolest, ali s vremenom se moj život pretvorio u pakao. Stalno je proveravala gde idem, prelistavala mi telefonski imenik. Nikada nisam živeo kao svetac, ali razloga za takve scene nije bilo. Obilazili smo razne lekare, sve dok jednog dana nije pala na ulici. Tada mi je jedan doktor savetovao da se vratimo u Jugoslaviju, kako se ne bismo vukli po psihijatarskim kaučima. Ona nije dobro govorila ni engleski. Jedno vreme smo uspeli da joj nađemo posao, da bude balerina, ali ni to joj nije pomoglo. Verovatno sam bio jedini novinar koji je tražio da se vrati iz Amerike. Nisam spasavao svoj brak, nego majku svog sina. I ovde smo prošli sve i svašta, od Instituta u Palmotićevoj do bolnice na Avali. Ko kroz to nije prošao, taj ne zna šta je život. Razveo sam se i pristao da četvrti put odem u London, kako ne bih bio u njenoj blizini. Da njoj bude lakše. Onda je jednog dana uzela pilule koje ne idu sa alkoholom i sin kada se vratio kući našao ju je mrtvu.“

Tu smo malo zastali. Ali ni preostale teme nisu bile veselije. Nije mogao da sakrije verbalni grč zbog raspada Jugoslavije, ali i raspada svoje kuće „Politika“. To je period s kraja devedesetih kada „Politika“, i posle ozbiljnih građanskih demonstracija, nije videla ništa osim Miloševića, kome je bespogovorno služila. „Izbegavam da prolazim pored te zgrade. Svakog jutra mi stiže besplatni primerak novina u kojima sam živeo i pisao, ali nemam snage da ih otvorim. Stavim ih sa strane, na pod, fino ih složim. Kada se skupi dosta tih papira, dam prijatelju, da to na pijaci proda kao staru hartiju.“

Konstatujem da je to jako dobra investicija i onako uzgred pitam ga da li žali za nečim.

„Da sam poslušao oca, proživeo bih život jednog lepog malograđanina. Bio bi to možda zdraviji i čistiji život, ali nije mi žao. Jedino mi je krivo što sada nemam više novca da mogu opet da budem kavaljer.“

Pratim Mira do kuće. Recituje mi Branu Petrovića, da ne ostane dužan. I kaže: „I dalje ti zavidim na onoj Nevesinjskoj.“

Meni se ne rastaje, pa čisto da čujem još koju reč: „Ima još jedna stvar na kojoj biste mogli da mi zavidite.“

Gleda me i čeka pucanj.

„Vi niste uspeli sa Hemingvejem ni mesec dana, a ja sa vama više od pola godine.“

Smeje se: „Ajde, ajde, i nemoj da mi staviš neki probisvetski naslov.“